11. oktobar. 2009.
Pre otprilike 50 godina, u vreme dok je Amerika radila na programu slanju prvog čoveka u kosmos, nekoliko stručnjaka je razmatralo jednu drugu opciju: slanju žene u kosmosu. Činjenice vezane za tu epizodu i danas su često zamagljene brojnim mitovima koji su se vremenom namnožili u vezi ove teme.
Tokom 1960-61 godine, mala grupa ženskih vojnih pilota prolazila je kroz brojne medicinske testove kao i astronauti predviđeni za „Mercury" projekat, i postizala vrlo dobre rezultate - zapravo, često daleko bolje od mnogih njihovih kolega. Nove studije, koje su nedavno objavile rezultate njihovih psiholoških testova, pokazuju da je većina toga tačno.
Geraldyn („Jerrye") M. Cobb (1931), prva žena dobrovoljac u programu za testiranje astronauta, stoji pored „Mercury" kapsule. Cobbova je počela da leti sa 12 godina, i držala je nekoliko svetskih avio-rekorda u brzini, doletu i visini leta. Imala je više od 10.000 sati letenja, više nego duplo od najiskusnijeg pilota u grupi „Mercury 7[1]", John Glenna. Tokom njenog psihološkog testiranja, provela je 9 sati u rezervoaru sa ledenom vodom i doživela totalnu čulnu neosetljivost, pre nego što su lekari prekinuli eksperiment; prethodna ispitivanja na stotinama muškaraca sugerisala su da će nakon 6 sati nastupiti otkazi i halucinacije. Nove studije otkrivaju da je Cobbova bila u 2% svih kandidata, muških i ženskih.
Moderni urbani mitovi tvrde da su te žene bile pripremane da budu „Mercuryjeve" astronautkinje, ili da su pripremane za to, ili čak da su bile uključene u taj program, a onda, zbog seksističkih predrasuda establišmenta, nemilosrdno odbačene. To zvuči kao lepa priča, ali u njoj ima vrlo malo istine.
U stvarnosti, testiranje ženskih pilota je, od početka do kraja, bio „ilegalan" posao - privatni, ne-Nasin projekat nekolicine medicinskih stručnjaka[2] koji je testirao kandidate za „Mercury" projekat. Ni procedura ni te žene nikada nisu imali bilo kakav zvanični status. Gospođe su se samo nadale da će ako budu izuzetno dobre, NASA možda razmotriti mogućnost da neka od njih postane astronautkinja.
Realno gledano, nikada nisu ni imale neke šanse. Iako drušveni stavovi tog vremena nisu bili baš najpovoljniji, ipak su bili iznenađujuće povoljni, ali to nije odlučivalo. Ono što je bilo važno jeste da je NASA već donela neke osnovne odluke - iz potpuno drugih razloga - da budući astronauti moraju da imaju sasvim određene kvalifikacije.
Kroz odgovarajuću obuku, sigurno je da bi te žene postale perfektni astronauti. Međutim, NASA nikada nije imala problena sa nalaženjem vrlo sposobnih ljudi za tu dužnost. Ono što je bio Nasin problem, a i danas je ostao, to je pronalaženje načina da se smanji spisak sposobnih kandidata na razuman broj. Isključivanje žena iz ranih svemirskih programa uglavnom je predstavljao sporedni efekat tih stremljenja.
Krajem 1958, NASA je počela da razmišlja na koji način da privuče buduće astronaute. Uskoro je objavila prvi javni konkurs ... a onda uskoro i drugi. Prijavilo se mnogo različitih kandidata, ali je ubrzo postalo evidentno da je razmatranje i provera svih tih aplikacija dug i skup posao. A onda se neko dosetio: zašto nebi uzeli vojne pilote?
Znalo se od početka da svemirski letovi, naročito u kapsulama „Mercury", neće ni nalikovati letenju u avionima. Ali probni piloti su već radili sličan posao: rizično isprobavanje visokotehnoloških letilica. Oni su već bili fizički izvrsno pripremljeni; imali su osećaj za sigurnost i improvizaciju; mnogi od njih su bili snažno inženjerijski i tehnički potkovani.
Što je bilo najvažnije, postojalo je svega nekoliko stotina aktivnih vojnih probnih pilota, i prva selekcija je mogla biti obavljena jednostavnim prelistavanjem njihovih vojnih biografija. To je izgledalo mnogo lakše nego sortiranje hiljada aplikacija koje su svakodnevno slali civili. Do kraja 1958. godine, predsednik Ajzenhauer pohvalio je i odobrio ovu pragmatičnu promenu plana.
Tako je izabrna grupa vojnih probnih pilot za ono što se tada nazivalo „Project Mercury", i ponuđena je im je prilika da se prijave i postanu astronauti. (Primeti da je čak i prijavljivanje za astronauta bilo isključivo na poziv.)
U to vreme u Americi nije bilo žena među probnim pilotima, jer američka vojska nije primala žene na pilotske akademije. Na taj način pitanje da li bi prihvatili žene kao astronaute nikada nije ni bilo postavljeno.
Kako su pristizale kasnije grupe astronauta, tako je kriterijum postajao sve slobodniji, ali je uvek bilo osnovno da pripadaju vojnim pilotima. Sve dok nisu počeli letovi spejs šatlovia NASA nije dozvoljavala poletanje nijednom astronautu koji nije bio pilot brzih mlaznjaka. Tek od tog momenta dame su mogle da postanu astronautkinje. (Žene nisu mogle da postanu piloti šatlova - a samim tim ni njihovi komandanti - sve dok Američka vojska nije dozvolila obučavanje ženskih pilota.)
Početkom šezdesetih, takva mogućnost je izgledala kao daleka budućnost. Dobri rezultati na testovima nisu značila ništa; NASA je imala svoje kriterijume za izbor a ženski piloti se nisu kvalifikovali, i to je to. To ne znači da bi ih u suprotnom NASA dočekala raširenih ruku - stavovi vremena su bili protiv toga - ali jednostavno, to pitanje se nije ni postavljalo.
Bez zvaničnog interesovanja za ženske pilote, nije bilo ni novca za nastavak njihovog medicinskog proučavanja. Započeta medicinska ispitivanja su naglo prekinuta, jer su počela da privuklače previše pažnje i jer im je iznenada bio zabranjen neformalni pristup određenim vladinim objektima ... ali realno, to ionako nigde nije vodilo.
Postojala je još jedna slaba nada da bi NASA možda mogla da prihvati ženske astronautkinje, ali ne kao ravnopravne partnere muškim astronautima, već iz političkih razloga: bilo je to pitanje prve žene u kosmosu. Ta ideja nikada nije ozbiljno zaživela, i potpuno je ugašena 1963. godine kada su Sovjeti porazili Nasu lansiranjem Valentine Terješkove. U to vreme niko nije smatro da bi lansiranje druge žene u kosmos bio iole vredan politički čin.
Valentina Vladimirovna Terješkova (1937): prva žena u kosmosu. Nazivali su je „Gretom Garbom kosmosa". Ovde je prikazana ispred svemirskog broda „Vastok 6", s kjim je u periodu od 16-19 juna 1963. napravila 48 krugova oko Zemlje. Proteklo je 19 godina do leta sledeće žene u kosmos, Svetlane Savickaje, a i tada je to bio sovjetski odgovor na lansiranje prve Amerikanke spejs šatlom.
Na proslavi 70. rođendana ie rekla predsedniku Putinu da je spremna da poleti na Mars, čak i kad bi znala da je to put u jednom pravcu. Pre par godina Valentina je posetila Beograd i tom prilikom dobila prigodnu Paketu Jugoslovenske Kinoteke.
Realno gledano, 1961. godine američka ženska astronautkinja bi bila posmatrana isključivo kao politički marketing, kao što je to bila i Terješkova. Svet se mnogo promenio za ovih 50 godina. Idaja da bi i žene trebale da imaju jednaku šansu u takvim poslovima, što danas izgleda tako prirodno, tada nije postojala ni na horizontu.
Članice Prvog ženskog treninga za astronaute (FLAT; poznate kao „Mercury 13") ponovo su se okupile 1995. da bi prisustvovale lansiranju Eileen Collins, prvog ženskog pilota spejs šatla (STS-63). S leva: Gene Nora Jessen, Wally Funk, Jerrie Cobb, Jerri Truhill, Sarah Rutley, Myrtle Cagle i Bernice Steadman. U maju 2007, svih 8 živih članica grupe dobilo je počasne doktorate od University of Wisconsin-Oshkosh.
[1] Grupa astronauta koje je 9. aprila 1959. NASA izabrala između 69 strogo selektovanih kandidata. Ta grupa je jedina čiji su članovi leteli na svim Nasinim letilicama sa ljudskom posadom do danas, od Geminija i Apolla, do John Glennovog poslednjeg leta STS-95 u misiji Space Shuttlea. Danas su živi samo Glenn i Scott Carpenter.
[2] Medicinske testove je sprovodio dr William R. Lovelace II (1907-65). Bio je u vezi sa Jacqueline Cochran, ženskim pilotom koja je pre rata držala tri brzinska rekorda. Godine 1958. bio je izabran za predsednika Nasinog Specijalnog savetodavnog komiteta za zdravlje, te je bio jedan od najbitnijih ljudi za odabir budućih astronauta. NASA ga je 1964. izabrla za direktora svog Centra za medicinska istraživanja. Poginuo je u avionskoj nesreći u privatnom avionu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
