18. maj. 2008.
Osvanuo je oblačan dan na Floridi. Kalendar na zidu kontrolnih prostorija Kenedijevog svemirskog centra je pokazivao 14. novembar 1969. godine. Užurbanost i nervoza osoblja pokazivala je da su pripreme za lansiranje rakete u finalnoj fazi - radilo se o šestoj misiji Apola sa ljudskom posadom, a drugoj po redu za let na Mesec. U komandnom modulu, koji je nosio ime Yankee Clipper, u srednjem sedištu, vezan sigurnosnim pojasevima, sedeo je iskusni pilot komandnog modula Richard Gordon, na sedištu levo od njega sedeo je komandant misije Pete Conrad, dok je desno sedište zauzimao Alan Bean, pilot lunarnog modula. Poslednje pripreme i provere pred lansiranje bile su pri kraju, ali kontrolore lansiranja je brinula vremenska prognoza. Olujni oblaci su počeli da se gomilaju iznad okeana mnogo pre nego što su tri sata ranije astronauti ušli u kapsulu, a uskoro je posada raportirala da vidi prve krupne kapi kiše na prozorima Yankee Clippera. Ipak, nakon pažljive analize prikupljenih vremenskih izveštaja, kontrolori su zaključili da se uslovi nalaze unutar sigurnih margina, te su dali zeleno svetlo za otpočinjanje procedure finalnog odbrojavanja.
Lansiranje Apola 12.
Najveća raketa na svetu, Saturn V, ponela je trojicu ljudi na put na Mesec u 11:22 po lokalnom vremenu. Svi instrumenti su pokazivali normalne parametre sve do 36. sekunde leta, kada je na visini od oko 2.000 metara Pit Konrad iznenada bio zabljesnut snažnom svetlošću, a glavni alarm u kapsuli se oglasio zlokobnim zvukom. Kako je Konrad ranije ispričao, "bila je to bela svetlost. Znao sam da se nalazimo u debelom sloju oblaka. Mada sam bio koncentrisan na instrumente, bio sam svestan snažnog bljeska. Sledeća stvar koje se sećam je bio zvuk alarma koji mi je parao bubne opne, te sam brzo preleteo pogledom preko panela sa instrumentima tražeći uzrok."
Kontrolne lampice na instrumentnoj tabli pokazivale su brojna upozorenja, a skoro sva su ukazivala na električni sistem letilice. Ono što tada nikome nije padalo na pamet bilo je to da je Apolo 12 upravo bio pogođen snažnom munjom. Ubrzavajući sve više kroz niske kišne oblake, raketa je poslužila kao neka vrsta specifičnog gromobrana. Električna pražnjenja koja su pogodila letilicu su duž jonizovanih, električki provodnih gasova iz raketnih motora prošli[1] kroz raketu i otišla u zemlju.
Munja koja je pogodila Apolo 12 tokom lansiranja.
Udar munje se prvenstveno odrazio na alkalne gorivne ćelije[2] koje su se nalazile u servisnom modulu. Čim je munja pogodila cilj, došlo je do strujnog udara koji je ove kritične uređaje, koji obezbeđuju struju u čitavom komandnom modulu, momentalno izbacilo iz stroja. Mada je električno napajanje odmah automatski prebačeno na pomoćni sistem olovno-kobaltnh akumulatora, grom je prekinuo telemetrijski kontakt sa kontrolorima misije u Hjustonu, tako da inženjeri na zemlji nisu imali pojma šta se dešava unutar letilice.
Jedna od tri gorivne ćelije u Apolu. Reaktanti su se nalazili u posebnim tankovima u tečnom stanju. Kiseonik se čuvao na temperaturi od -173° C i pod pritiskom od 63,26 kg/cm2. Višak toplote koje su ćelije stvarale koristio se za prevođenje reaktanata iz tečnog u gasovito stanje pre nego što uđu i ćelije. Kod Apola, ćelije su radile na temperaturi od oko 206° C, a kod Džeminija na oko 65° C.
Situacija se dodatno pogoršala kada je 52 sekunde od lansiranja, na visini od oko 4.400 metara, i druga munja pogodila letilicu. Ovaj udar je izazvao vibracije navigacionog sistema u komandnom modulu, što je nateralo Konrada da odmah raportira Hjustonu: "Upravo smo izgubili [stabilizacionu] platformu, momci. Ne znam šta se dešava ovde. Sve oko nas otkazuje."
Na Zemlji, svi su se panično upinjali da shvate šta se zbiva u raketi. Ni direktor leta Gerry D.Griffin[3] ni stariji kontrolori nikada se ranije nisu susreli sa ovakvom situacijom, te je odluka o prekidu čitave misije visila u vazduhu. U tom slučaju, posada je trebalo da aktivira spasilačku raketu (LES[4]) montiranu na vrhu komandnog modula, koja bi odnela kapsulu dalje od Saturna V i omogućila joj spuštanje padobranom negde na obalama Floride. Da su se otkačili od rakete, moćni Saturn V, težak 3.000 tona, morao bi da bude samouništen komandama sa zemlje, a čitava misija Apolo 12 bi bila prevremeno završena.
Mozak direktora Gerija Grifina je radio na "10.000 herca" - rešenje je moralo hitro da se pronađe. Okrenuo se mladom, 24-godišnjem inženjeru Johnu Aaronu, koji je nadgledao električni sistem na letilici, i napregnuto ga upitao, "Šta vidiš?" Mada se na displeju nisu nalazili validni telemetrijski podaci, već su ga ispunjavali besmisleni nizovi brojeva, Aron je odjednom dobio ideju. Setio se da je pre godinu dana, tokom bezbrojnih trenažnih simulacija, imao jedan sličan problem i da je tada pronašao rešenje.
Preko komunikacionog sistema Aron je izdao naredbu, "Flight, try SCE [Signal Condition Equipment] to Aux!" Ni komandant misije Pit Konrad u Apolu 12, ni direktor leta Grifin, a ni komunikator sa kapsulom (CapCom), nisu imali pojma šta to čudna komanda znači. Srećom, Al Bin se setio da se SCE prekidač nalazi blizu njegovog sedišta i poslušao je Aronovu naredbu. Istog momenta je uspostavljena telemetrija, a kontrolori leta su odahnuli videvši da je raketa i dalje u operativnom stanju.
Mada su električni i navigacioni sistemi u komandnom modulu bili poremećeni udarom groma, sistemi navođenja na Saturnu V su nastavili da rade bez greške. Taj sistem je držao raketu na pravom putu ka Zemljinoj orbiti, te misija nije bila ugrožena. Ubrzo nakon odvajanja prvog stepena, posada je uspela da se ponovo prebaci na primarne gorivne ćelije, a inercijalni sistem za navođenje komandnog modula je proradio u orbiti. Kako je i planirano, Apolo 12 je ušao u parkirnu orbitu oko Zemlje 11 minuta i 44 sekunde nakon lansiranja. Svi sistemi su ponovo provereni, i kada nije pronađen nikakav sumnjivi kvar, kontrolor misije je rekao: "Apolo 12, dobre vesti za vas su da ste spremni za TLI [Translunar Injection]." Uz tu podršku, treći stepen je uključen, a posada je krenula ka Mesecu.
Ono što posadi tada nije rečeno, bila je zabrinutost kontrolora leta da bi munje mogle da poremete pirotehnički sistem koji oslobađa padobrane prilikom spuštanja komandnog modla u okean. Da se to desilo, kapsula bi brzinom od skoro 500 km na sat udarila u površinu vode i smesta usmrtila posadu. Srećom, nijedan problem nije konstatovan, i Apolo 12 je sretno vratio svoju posadu nakon uspešno obavljenog sletanja na Mesec. Sve to zahvaljujući brzom razmišljanju mladog kontrolora Džina Arona i blagovremenoj reakciji astronauta Ala Bina.
Još jedna zanimljivost vezana je za ovu misiju, a tiče se trećeg stepena rakete, S-IVB. Po prvobitnom planu, ovaj stepen je trebalo da uz pomoć preostalog goriva bude poslat u orbitu oko Sunca. Međutim, pošto nije bilo dovoljno goriva u rezervoarima S-IVB, motori nisu imali dovoljno snage da pobegnu od privlačne sile sistema Zemlja-Mesec te je ovaj stepen ostao u polustabilnoj orbiti oko Zemlje, nakon što je proleteo pored Meseca 18. novembra[5] 1969. Stepen je ipak ušao u solarnu orbitu 1971. godine, da bi se nakratko vratio u Zemljinu orbitu 31 godinu kasnije. Tom prilikom ga je spazio astronom-amater Bill Yeung i označio ga kao J002E3, da bi se tek kasnije utvrdilo da se radi o veštačkom objektu.
J002E3 je opet napustio našu orbitu u junu 2003. godine, a vratiće nam se oko 2032.
[1] Munje se kroz vazduh kreću brzinama koje premašuju 160.000 km/h. Često imaju snagu od 100 ili više teravati, i negativni električni naboj od 40-150 kiloampera (kA).
[2] I Džemini i Apolo letilice su dobijale energiju iz vodonik-kiseoničkih gorivnih ćelija, koje su zapravo jedna vrsta baterija. One stvaraju električnu energiju direktno iz hemijske reakcije svo vreme dokle ima goriva. Stvaraju nekoliko puta više energije nego klasične baterije iste težine.
Prilikom rada, ćelije proizvode el. energiju ali i vodu, koju su posade koristile za piće.
U normalnim uslovima, tri ćelije u modulu su davale struju od 563-1420 vati, a maksimalno 2300 vati. Pravila ih je kompanija Pratt & Whitney Aircraft Division of United Aircraft Corporation.
[3] Direktor Johnson Space Centera, koji je za Nasu radio kao direktor leta Apola 12, Apola 13, Apola 15 i Apola 17. Radio je i kao stručni konsultant u filmovima "Apollo 13", "Contact" i "Deep Impact".
[4] Sličan uređaj koriste i Rusi, a koristiće ga i "Orion". Koliko se zna, jedina upotreba ove "rakete na raketi" se desila 26. septembra 1983., kada je došlo do požara na Sojuzu T-10. Tada je za 5 sekundi posada bila izložena ubrzanju od 17 g.
[5] Modul je sleteo na Mesec 19. novembra.
Još o Apolo programu:
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
