Deca koja su se rodila u vreme kada su ljudi krenuli na Mesec danas su zreli ljudi. Bojim se da su stari Grci bili u pravu – istorija se ponavlja, pa će deca koja se sada rađaju biti ljudi kad čovek ponovo ostavi tragove svojih cipela. Čitam dosta o kosmosu, ali sam iznenađen kako se danas malo piše o ostvarenom putovanju na Mesec, kao da su ti ljudi i ta epizoda naše istorije nekako gurnuti pod tepih... Ovako smo o tom događaju, koji je bez presedana ne samo u XX veku već od kako je naš rođak sišao s drveta, pisali Ivo i ja pre jedne decenije u našoj enciklopediji 'Neka velika otkrića i pronalasci koji su promenili istoriju čovečanstva'.
|
680 500 dinara + poštarina naručite |
Blizanci i Apolon
Program kosmičkih istraživanja i lansiranja astronauta na putanju oko Zemlje, koji je između ostalog sadržao isprobavanja opreme, rakete-nosača, modula kabine i skafandera,'Džemini'('Gemini'), otpočeo je 1963. godine, a okončan krajem 1966. godine. Bilo je ukupno 12 kosmičkih letilica ovog tipa i sve su bile sa dvočlanim posadama (lat. gemini- blizanci). Čitav program je bio samo logičan nastavak prethodnog projekta brodova sa jednim članom posade, nazvan 'Merkjuri'[1]('Mercury'). Potom je usledila realizacija još ambicioznijeg vasionskog programa 'Apolo(n)'[2]('Apollo'), koji je trajao od 1967. do 1972. godine.
Program 'Džemini'je postavio temelje za idejno potpuno nov program, čiji je krajnji cilj bio slanje astronauta do Meseca i na njegovu putanju, a onda bi, kao kruna svega, usledilo spuštanje ljudi na površinu nama najbližeg nebeskog tela. Taj novi program 'Apolo', obuhvatiće ukupno 17 letova; najpre oko Zemlje, zatim oko Meseca, i konačno, spuštanje ljudi na Mesec. Takoreći sve naučne institucije u SAD bile su uključene u široki program istraživanja novih tehnologija i konstrukcije odgovarajućih uređaja i instrumenata potrebnih za ovo epsko putovanje.
Prvi let s ljudskom posadom iz programa 'Apolo'(označen kao 'Apollo/Saturn 204'; AS-204), bio je zakazan za 21. februar 1967. godine. U rutinskim pripremama obavljanim 27. januara, dok su još uvek bili na Zemlji, došlo je do tragedije. Za vreme uvežbavanja lansiranja, u komandnoj kapsuli je izbila vatra. U atmosferi čistog kiseonika pod pritiskom vatra se grozno razbuktala te se ništa nije moglo učiniti za spas trojice astronauta - nastradali su usled gušenja[3]. Tada su poginuli:
- Komandant pilot, iskusni vazduhoplovni potpukovnik Virdžil 'Gas' Grisom(Virgil Ivan 'Gus' Grissom, 1926-67), koji je već dvaput bio u orbiti. Dve godine ranije bio je kapetan 'Džeminija 3', prvog američkog broda koji je nosio više od jedne osobe. Po menadžerima NASA, upravo je on bio planiran da bude prvi čovek na Mesecu.
- Stariji pilot, inženjer i potpukovnikEdvard Vajt (Edward Higgins White II, 1930-67), prvi Amerikanac koji je dve godine ranije u 'Džeminiju 4'bio u 'kosmičkoj šetnji'. Za vreme trećeg kruga oko Zemlje, Vajt je napustio brod i izašao u vasionu, gde je boravio dvadesetak minuta. Bio je vezan za matični brod, a za manevrisanje je koristio malu raketnu jedinicu. Bilo je to 3. juna 1965. godine. Pre njega je samo ruski kosmonaut, major Aleksej Arhipovič Leonov(Aлексей Архипович Леонов, 1934) izveo takav podvig da izađe iz kosmičkog broda u slobodni vakuum. [Sovjetski brod 'Vashod 2'('Bocxog 2') lansiran je 18. marta 1965. godine, a boravak izvan broda je po kosmonautu Leonovu nazvan 'leonovanje'].
- Pilot i inženjer Rodžer Čafi(Roger Bruce Chaffee, 1935-67), kome je ovo trebalo da bude prvi let u kosmos. Danas se jedan krater na Mesecu zove po njemu, kao i jedna visoka vojna mornarička škola na Bermudima.
Loš početak i kraj: Nesrećna posada 'Apola 1'.
Ova nesreća je naterala Amerikance da ceo program preispitaju od početka i rekonstruišu svaki uređaj do detalja i 'poslednjeg šrafa'. To je odložilo ostvarenje programa 'Apolo'za nešto više od godinu i po dana. Nešto slično će se desiti trideset godina kasnije, kada je zbog niza tragičnih događaja čitav program 'Space Shuttlea'odgađan, pa čak i doveden u pitanje.
Prvo uspešno testiranje kompletnog 'Apolo'sistema obavljeno je devetog novembra 1967. godine bez ljudske posade. Bio je to 'Apolo 4'(AS-501). Nova trostepena raketa 'Saturn V'(to je bilo njeno prvo lansiranje) iznela je 120 tona tereta na putanju oko Zemlje, što je predstavljalo tadašnji svetski rekord. Raketa je bila visoka 110 metara i stvarala do tada nezamislivih 160 miliona konjskih snaga potiska.
Osnovna svrha ovog lansiranja je bilo testiranje uspešnosti povratka 'Apolo'letilica na Zemlju. Dostigavši visinu od oko 185 kilometara i posle tri kruga oko Zemlje, drugi put je startovan 'Daglasov'('Douglas Aircraft Co.') treći stepen rakete (S-IVB), te je ona ubrzala na preko 40.000 km/h, simulirajući tako brzinu potrebnu za let na Meseca. Zbog komplikovanih zahteva, na letilici je bilo 4098 mernih instrumenata izrađenih u IBM fabrikama. Kapsula je potom ušla u gornje slojeve atmosfere, zagrejavši se do kritičnih 2700°C. Ipak, sve je prošlo u najboljem redu i nakon ukupno pređenih 140.000 kilometara komandni modul se padobranima spustio u Pacifik.
Nakon još dva slična uspešna lansiranja, prvo lansiranje s posadom, i to po prvi put tročlanom, izvršeno je 11. oktobra 1968. godine. Bio je to 'Apolo 7', s posadom koju su činili komandant Volter Šira(Walter M. Schirra, Jr.), pilot komandnog modula Don Ajzel(Donn F. Eisele) i pilot lunarnog modula Volter Kaningem(Walter Cunningham)[4].'Apolo 7'je napravio 163 kruga oko Zemlje i uspešno testirao komandni modul (KM)[5]. Let je trajao 10 dana i 20 časova i 9 minuta, i to je bio do tada drugi najduži let u vasionu[6]. Astronautu Širi je to bio treći let u vasionu i jedini je astronaut koji je leteo i na 'Merkjuri'i na 'Džemini'i na 'Apolo'letilicama, provevši u orbiti ukupno 295,4 sata[7].
Isprobani su sistemi navođenja i kontrole čitave konstrukcije i zamisli iz programa. Isprobano je uključivanje raketnih motora po nekoliko puta i manevri za spajanje sa lunarnim modulom. Sve to su mogli da prate i gledaoci na Zemlji, jer je prvi put uživo vršen TV prenos iz jednog američkog kosmičkog broda.
Skoro 30 godina modul 'Apola 7'se zajedno sa Širinim skafanderom nalazio na pozajmnici u Svemirskom i tehnološkom muzeju u Otavi, da bi tek 2003. bili vraćeni Smitsonijanovom institutu u Vašingtonu. Danas je modul opet pozajmljen, ali ovog puta malo bliže – Muzeju vazduhoplovstva u Dalasu, u Teksasu.
'Apolo 7' je bila prva misija koja je u oktobru 1968. ponela astronaute u kosmor posle 'Džeminija XII' u novembru 1966.
'Apolo VIII', 'Apolo IX' i 'Apolo X'
Samo dva meseca nakon uspešne misije 'Apola 7', 21. decembra 1968. godine, u 7:51 ujutro po lokalnom vremenu, lansiran je 'Apolo 8'sa zadatkom da obiđe oko Meseca i trojicu astronauta uspešno vrati na Zemlju. O ovome ćemo detaljnije pričati malo kasnije.
'Apolo 9'je lansiran 3. marta 1969. s trojicom astronauta: Džemsom Mekdivitom(James A. McDivitt), Dejvidom Skotom(David R. Scott) i Raselom Švajkartom(Russell L. Schweickart). To je bio prvi let sa kompletnim hardverom predviđenim za let na Mesec, ali se ovog puta ostalo na putanji oko Zemlje. Napravili su 152 orbite i posle 10 dana i jednog sata vratili se na Zemlju. Bio je to prvi let lunarnog modula zajedno s posadom oko Zemlje. Tokom trećeg dana leta, Švajkart je obukao odelo planirano za boravak na Mesecu i 'prošetao' sat vremena po kosmosu. Let je završen uspešno i bez greške.
U veoma kratkom razmaku od nepuna tri meseca (18.-26. maja) lansiran je još jedan vasionski brod, 'Apolo 10', samo dva meseca pre legendarnog 'Apola 11', koji će poneti prve ljude na Mesec.
Posadu 'Apola 10'su činili: zapovednik Tomas Staford(Thomas P. Stafford), pilot komandnog modula Džon Jang(John W. Young), i pilot lunarnog modula Judžin Sernan(Eugene A. Cernan). Let je ukupno trajao 8 dana i 3,5 minuta. Izvršeno je simuliranje prvog spuštanja na Mesec; na lunarnoj putanji su ostali 61 sat i 37 minuta i napravili 31 krug oko Meseca. Isprobana je i tzv. pomoćna orbita, na samo 15,6 kilometara od površine. Tada je vršen prvi TV prenos iz vasione u boji. Sve je uspešno isprobano[8]i zaključeno da velika avantura iskrcavanja ljudi na Mesečevu površinu može da otpočne sledećim letom.
Za sve letove iz ovog programa, počev od 'Apola 8'(prvi let oko Meseca i natrag) pa do poslednjeg ('Apolo 17', decembra 1972.), za lansiranje je korišćena u to vreme najveća raketa na svetu, 'Saturn V'[9], a sve posade kosmičkih brodova, od osmog do sedamnaestog, činili su timovi od po tri astronauta, čija imena smo ili već pomenuli ili ćemo ih pomenuti sa svakim opisanim letom.
Do Meseca, oko njega, i natrag
Najveći poduhvat u istoriji ljudskoga roda, rezultat rada hiljada naučnika i inženjera i bezbrojnih izuma, pronalazaka i otkrića u raznim granama nauke, tehnologije i medicine, doveo je do leta prvih ljudi do Meseca, oko njega i natrag do majčice Zemlje.
Prvi astronauti koji su 'oplovili' Mesec bili su Amerikanci: komandant Frenk Borman(Frank Borman), pilot komandnog modula Džems Lovel(James A. Lovell, Jr.) i pilot lunamog modula Vilijem Enders(William A. Anders), u drugom letu s ljudskom posadom programa, u letu 'Apola 8'.
NASA je pripremila ovaj let za svega 4 meseca, iako je 'Saturn V'do tada bio upotrebljen samo dvaput, a jedina misija 'Apola's ljudskom posadom, 'Apolo 7', trajala nepunih 11 dana. Trebalo je požuriti, jer su postojali signali da Sovjeti prete da ih ponovo iznenade i preteknu u ovoj političkoj, vojnoj i propagandnoj trci.
Lansiranje tada najveće rakete na svetu, 'Saturna V' AS-503(bio je to tek treći napravljeni model), izvršeno je 21. decembra 1968. godine, u 7:51 sati po lokalnom vremenu (12:51 UT, po Griniču), sa lansirnog kompleksa LC 39-A(3) Kenedijevog kosmičkog centra na Floridi. Raketa je bila visoka 110,6 metara i teška preko 2.780 tona. Mogla je da iznese na putanju 118 tona, a da obezbedi brzinu bega od Zemljine gravitacije korisnom teretu od 43 tone. Na njenom vrhu nalazio se ansambl kosmičkog broda 'Apola 8'.
Prvi stepen rakete (S-IC) imao je 5 moćnih motora na tečno gorivo tipa F-1. Visina prvog stepena je bila 42 metra, prečnik 10 metara, a težina preko 2220 tona. Pogonsko gorivo je bio kerozin (RP-1), a oksidator tečni kiseonik (LOX). Motori prvog stepena su trošili skoro 15 tona goriva u sekundi, stvarajući za sobom plameni rep dugačak preko 300 metarai dostižući snagu potiska od 3.400.000 kiloponda (3.400 tona). Za početnih 2,5 minuta leta, motori prvog stepena podižu drugi i treći stepen, kao i čitav teret brzinom od 8.600 km/h na visinu od oko 65 kilometara i onda bivaju odbačeni, da bi izgoreli u atmosferi. Motori su bili postavljeni krstasto, s tim što je centralni bio fiksiran a ostala 4 su se mogli hidraulikom pomerati i tako korigovati let rakete.
Drugi stepen rakete 'Saturn'(S-II) takođe je imao 5 raketnih motora, ali tipa J-2, koji su, sagorevajući tečni kiseonik i tečni vodonik, stvarali potisak od pola miliona kiloponda (500 tona). Drugi stepen je bio predviđen da funkcioniše 6 minuta i da poveća brzinu rakete na 22.530 km/h, te da je dovede na visinu od oko 190 kilometara. Visina drugog stepena je bila oko 25 metara, a prečnik 10 metara. Težina mu je bila malo preko 460 tona, od čega je čak 97% bilo čisto gorivo.
Treći stepen, S-IVB, imao je samo jedan J-2motor, čiji je potisak bio 'svega' 100.000 kiloponda (100 tona). Isti tip motora je korišćen kod 'Saturna IB', koji je 1968. godine izneo 'Apolo 7'na putanju. Za razliku od motora prvog i drugog stepena, motor III stepena je mogao da se upali i ugasi po potrebi, i to su radili astronauti. Predviđeno je da taj motor radi kratko, 165 sekundi, 12 minuta nakon lansiranja, i za to vreme omogući čitavom ansamblu neophodnu orbitalnu brzinu od 28.160 km/h. Na visini od 306 km uključuje se još samo jednom, u trajanju od svega 335 sekundi, što je dovoljno da brzinom od preko 39.000 km/h izvede letilicu u neophodnu translunarnu putanju. Posle toga, i on biva odbačen. Taj stepen je bio dugačak 17,7 metara i imao oko 6,6 metara u prečniku.
Treći stepen S-IVBrakete 'Saturn V'. Nosio je 252.750 litara goriva (tečni vodonik) težine 18 tona, i 73.280 litara oksidatora (tečni kiseonik) težine 87 tona.
Dok su hitali ka orbiti oko Zemlje, treba podsetiti da su astronauti doživeli ubrzanje od skoro 4 g, tj. imali su 4 puta veću težinu od svoje sopstvene – svaki je sa skafanderon bio težak preko 400 kilograma!
Sve kosmičke ansamble 'Apola'činili su, gledano redom odozdo: I stepen, II stepen, III stepen (odvojeni specijalnim redukcionim prstenovima), 'spakovani' Mesečev modul (LM) sa adapterom (SLA – Spacecraft-LM Adapter), servisni modul (SM) i komandni modul (KM), koji se svi zajedno nalaze na vrhu trećeg stepena rakete. Na samom vrhu 'Saturna V'nalazio se toranj za spašavanje (LES – Launch Escape Subsystem), jedna specijalna raketa (na posebnoj rešetkastoj čeličnoj konstrukciji) na čvrsto gorivo, čiji je zadatak da u slučaju bilo kakvog kvara prilikom lansiranja odbaci kapsulu s posadom na dovoljnu udaljenost od pogonskih stepena rakete. Uvedena je u upotrebu 1967. godine, nakon tragedije sa 'Apolom 1'.
Specijalno u ovoj misiji u 'kompletu' se nije nalazio Mesečev modul, već se na raketi u posebnom adapteru nalazio LMTA(Linar Module Test Article), balast koji je bio iste težine kao i pravi modul[10].
Postigavši brzinu nešto veću od 28.000 kilometara na čas (skoro 8 km/s), kosmički brod je (zajedno sa III stepenom rakete) ušao u visoku blago eliptičnu putanju, tzv. parkirnu orbitu, dimenzija 183,2×190,6 kilometara, sa periodom rotacije od 88,2 minuta i nagibom od ~33°. Tačno u 15:41:31 po Griniču (ili 2 časa, 50 minuta i 31 sekundu od lansiranja), astronauti su ponovo aktivirali motor III stepena. Kosmički brod je time dobio brzinu koja će ga 'odlepiti' od Zemlje i uputiti precizno proračunatom translunarnom putanjom. Postignuta je II kosmička brzina, i KSM brzinom od preko 39.400 km na sat 'beži' Zemlji i hita ka Mesecu – u tom trenutku su astronauti mogli da se pohvale da su bili najbži ljudi u istoriji čovečanstva.
Kada su otkačili ispražnjeni S-IVB, posada je okrenula brod da bi ga slikala i uvežbavala manvrisanje. Tada su prvi put ugledali Zemlju od kako su je tri sata ranije napustili, i to je bilo prvi put da su ljudi mogli da sagledaju našu planetu u celosti.
Na toj putanji, kojom će jezditi skoro tri dana, 11 sati nakon lansiranja izvršena je korekcija putanje paljenjem glavnog motora u trajanju od svega 2,4 sekunde. Iskusni veteran iz Korejskog rata, Džems Lovel, upravlja modulom (kasnije će da bude zapovednik u maleroznom 'Apolu 13', i jedva spasiti glavu sebi i svojoj posadi). Orijentacija mu je Sunce, zvezde i sâm Mesec, i za to koristi specijalni sekstant. Nebo nije plavo nego crno, posuto svetlim zvezdama svuda okolo. Da je 'Apolo 8'skrenuo samo koji stepen od unapred strogo proračunate i neprekidno sa Zemlje i od samih astronauta kontrolisane putanje, brod bi bio izgubljen u orbiti oko Sunca, bez šanse za spas i povratak na Zemlju.
Oko 55 sati i 40 minuta od uzletanja, članovi posade 'Apola 8'su postali prva bića sa Zemlje koja su ušla u gravitacionu zonu nekog drugog nebeskog tela. U tom trenutku su bili na 62.380 kilometara od Meseca, i u odnosu na njega kretali su se brzinom od 1.216 m/s (4.377,6 km/h).
Posada 'Apola 8' na treningu. Njihova zamena su bili Armstrong i Oldrin koji će pola godine kasnije poleteti u slavnoj misiji koja će sleteti na površinu Meseca.
24. decembra, 69 časova 7 minuta i 3 sekunde od lansiranja, kosmički brod je na tačno određenoj visini ušao u orbitu oko Meseca. Da bi ušli u putanju, astronauti su aktivirali glavni motor svega 4 minuta i 13 sekundi, što je bilo dovoljno da smanje brzinu na tačno proračunatu. Inače, da su suviše usporili, to bi ih dovelo na nižu putanju, što bi neminovno dovelo do rušenja na površinu.
Za vreme leta astronauti su obavljali obilje složenih zadataka, takođe po unapred utvrđenom rasporedu određenom za svakog od njih. Radno vreme im je svakodnevno bilo i po 17 časova, a za spavanje su imali svega po sedam sati. Iako je putanja ka Mesecu 'bez znakova pored puta' i nema 'saobraćajne gužve', opasnosti po astronaute su raznovrsne. Jedna od njih je zagrevanje broda usled toplotnih zrakova Sunca (+200°), odn. hlađenje one strane koja je u senci (-100°). Te razlike mogu da izazovu oštećenje toplotnog omotača letilice ili da opasno zagreju gorivo. Zato je potrebno da se moduli polako okreću oko ose i to stalno, jednom na svakih sat vremena. To nije lako, jer letilica ubrzo počinje da se 'tumba', pa je svakih pola sati potrebno korigovati rotaciju.
Za vreme dok dvojica spavaju, treći dežura i održava vezu sa centrom u Hjustonu, šaljući izveštaje i primajući instrukcije, uz veliku psihičku i fizičku napregnutost. Zbog toga astronauti često nisu mogli da zaspu u predviđeno vreme, pa su koristili medikamente[11]. Uzimali su (sintetičku) hranu jednovremeno, oko 2.500 kalorija dnevno (a pošto je bilo vreme Božića, imali su i tradicionalno ćureće pečenje sa brusnicama). Poslate su na Zemlju i prve fotografije iz neposredne blizine Meseca[12]. Uzbuđenje je bilo ogromno u čitavom svetu, koji je neprekidno i bez daha pratio veliku pustolovinu trojice hrabrih i izvanredno istreniranih i obučenih astronauta, izloženih bezbrojnim opasnostima kakvim do tada nije bio izložen niko. Ali, sve je funkcionisalo 'kao po loju'.
'Apolo 8'je čitavih 20 časova i 7 minuta kružio oko Meseca, merio i snimao sve kako je predviđeno, i za to vreme izveo deset krugova, što je po planu bilo dovoljno za zadatke koji su postavljeni pred posadu. Jedan od glavnih je bio snimanje i određivanje lokacija za buduća sletanja. Potom je trebalo krenuti nazad, kući, ka Zemlji.
Najpre se trebalo osloboditi Mesečeve gravitacije i 'izaći' na stazu put Zemlje. To je bio ujedno i najkritičniji deo čitave misije, jer ako bi motori u toj fazi 'omanuli', astronauti bi bili večito zarobljeni u Mesečevoj orbiti, s rezervama kiseonika za još samo 5 dana. Dok su zavržavali deseti krug i bili sa druge strane Meseca, nakon čitavih 89 sati i 28,5 minuta od lansiranja, Lovel je aktivirao raketni motor servisnog modula i povećao brzinu. Sve te radnje su bile strogo isplanirane u delić sekunde. Pošto Mesec ima manju masu i gravitaciju, bilo je dovoljno da brod dostigne brzinu od samo 2,38 km/s da bi se uputio prema Zemlji.
I do kraja je sve bilo u redu. Trojica astronauta su se posle više od 147 sati (6 dana, 3 sata, 0 minuta i 42 sekunde) leta padobranima spustila u Tihi okean kraj Havaja u 15:51 po Griniču 27. decembra 1968. godine. Bili su samo 2,5 kilometra daleko od planiranog mesta spuštanja i 5 kilometara od nosača aviona 'USS Yorktowna'.
Ekspedicija je ušla u istoriju kao prva koja je lansirana ljudsku posadu raketom 'Saturn V'; prva koja je za to upotrebila lansirni kompleks 39A u Kenedijevom centru, odakle će poletati i sve sledeće misije; kao misija koja je ostvarila novi svetski brzinski rekord; kao prva koja je odnela ljude oko Meseca; kao misija koja je omogućila astronautima da načine prvu sliku Zemlje iz svemira; kao misija koja je izvela prvo TV snimanje Mesečeve površine uživo. Zbog svega toga, te godine je ugledni američki nedeljnik 'Tajm'('TIME') proglasio posadu 'Apola 8'za 'ljude godine'. NASA je poverovala da je svemoćna ...
[1]Program je nazvan po rimskom bogu Merkuru, glasniku bogova i zaštitniku trgovine i trgovaca. Pandan grčkom bogu Hermesu.
[2]Tradicija naslovljavanja kosmičkih programa po antičkim božanstvima nastavljena je Apolonom, sinom Zevsa i Latone, Artemidinim bratom-blizancem, zaštitnikom mladosti, bogom Sunca, poezije, muzike, lekarstva, rečitosti, itd. Kod Homera, bog pretskazanja. Uvek prikazivan kao mlad i izuzetno lep mladić, te je bio najčešće prikazivan lik u Antici.
[3]Na isti način je u simulatoru nastradao i sovjetski astronaut, 24-godišnji potporučnik Valentin Bondarenko. On je nesrećno izgoreo 23. marta 1961, ali su Sovjeti krili incident sve do osamdesetih godina. Danas jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime.
[4]Kompletna ova posada je bila rezerva ('backup crew') na nesrećnom letu 'Apola 1'.
[5]U principu, čitav ansambl, koji će u potonjim misijama stići do Meseca, imao je 45 tona i sastojao se od lunarnog modula (LM), kojim će dvojica astronauta sleteti na površinu, i komandnog modula (KM) u kome treći član posade 'čeka' na putanji oko Meseca. Po obavljanju misije, KM je bio zadužen za vraćanje posade na Zemlju.
Tokom čitavog leta, KM je bio 'kuća' astronautima i njihov komandni centar. Bio je konusnog oblika, 3,7 m u prečniku, visine 4 m i težine više od 4,5 tona.
U ovom slučaju, LM nije bio ponešen, te je čitav ansambl bio tešak samo 14,7 tona, a za lansiranje je korišćena raketa 'Saturn IB', koja je bila mnogo manja i slabija od 'Saturna V'.
[6]Najduži let do tada ostvarili su Frenk Borman i Džems Lovel decembra 1965. godine u letilici 'Džemini 7'.Trajao je 206 orbita, odn. 13 dana i 18,5 sati.
[7]Iako su nove kabine 'Apola' bile komotnije od 'Džeminija', 11 dana boravka je ostavilo traga na posadu. Iznervirani jako lošom hranom i prehladom koji su sva trojica dobili, Šira i drugovi su počeli da 'odgovaraju' kontroli leta. Kao rezultat toga, nijedan više nikada nije izabran za neku od sledećih misija.
[8]Po Ginisovoj knjizi rekorda, prilikom povratka na Zemlju, komandni modul se kretao brzinom od 11,08 km/s(39.897 km/h), što je bila i ostala najveća brzina kojom se čovek ikada kretao.
[9]U to vreme priča je bila ovakva: 'Saturn'je bio najviša raketa, a njeni motori su pojedinačno bili najjači na vetu. S druge strane, sovjetska raketa 'Energija'('Энергия'), koja je prvi put poletela 1987, imala je najveći obim i najveći ukupni potisak. Pokretana je sa 30 (!) motora tipa NK-15, koji su stvarali potisak od 4.600 tona, što je bilo značajno više od 'Saturnovih'3.400 tona. Kao prvi teret ponela je 1987. prototip orbitalnog laserskog oružja 'Poljus'('Полюс'), a sledeće godine i probnu rusku letilicu 'Buran'('Буран'), pandan američkim šatlovima.
Moglaјеda odnese u orbitu teret od preko 100 tona, dok su Amerikanci sa šatlovima uspevali najviše da iznesu između 18 i 23 tone. Danas je ubedljivo najjača raketa'BFR'kompanije 'SpaceX', ali ona još nije poletela – kad poleti moći će da podigne kao 'Saturn V'i 'Energija'zajedno!
[10]Od svih segmenata 'Apolo'programa, LM je pravio najviše problema. Kompanija 'Grumman Aircraft Engeneering Co.'je kasnila više meseci, i kad je Kanaveralu isporučila prvi modul u junu 1968. godine, on je imao preko 101 greške i morao je na doradu...
Međutim, pošto je komandno/servisni modul (KSM) bio spreman već 3 meseca, Džordž Lou(George Low), menadžer programa, odlučio je da se propusti planirani let KSM i LM oko Zemlje i odmah pokušaju sa letom do i oko Meseca, makar i samog KSM, što je bilo u planu tek za misiju 'Apola 10'.Tome je doprineo i izveštaj CIA da Sovjeti za decembar planiraju sličan let letilice 'Zond'sa ljudskom posadom i da hoće ponovo da ih preduhitre.
[11]Posle spavanja, Borman je dvaput imao proliv i povraćao, što je kabinu ispunilo malim mehurićima 'nečistoće', koju je posada morala da počisti. Borman je želeo da se ne zna za njegov medicinski problem, ali su ga Lovel i Anders ubedili da je bolje da kažu Hjustonu...
[12]Dobrim delom puta astronauti nisu bili u stanju da vide sâm Mesec, jer je uprkos silikonskom premazutri od pet prozora na letilici bilo zamagljeno. To im je pošlo za rukom tek kada su zašli iza Meseca. Tada su ljudi po prvi put mogli 'svojim očima' da vide i onu drugu stranu Meseca.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
