Pre par meseci se navršilo 60 godina od kako je Lajka poletela sa 'Sputnikom 2' i postala prva životinja u orbiti. Nažalost, postala je takođe i prva životinja koja je skončala u kosmosu. Šest desenija kasnije možemo da pročitamo detalje ove istorijske misije
Lajka (rus. Ла́йка) pre leta u kosmos.
LAJKA JE BILA PRVA ŽIVOTINJA U ORBITI ALI NE I U KOSMOSU
Krajem Drugog svetskog rata, Amerikanci i Sovjeti su došli u posed tehnologije nacističkog balističkog projektila 'A-4'[1] (poznatijeg kao 'Fau-2') koji je projektovao tim mladog Fon Brauna. Obe zemlje su odmah počele da na temelju ovog oružja proizvode rakete koje su pružale mogućnost da se prvi put u istoriji istraže granice atmosfere i, kao što je logično, uskoro su počeli da pristižu predlozi da se pošalju neke životinje na eksperimentalne letove[2]. Ali u to vreme nije postojao koncenzus o tom gde se nalazi granica kosmosa. Danas smo se dogovorili da je granica na sto kilometara (Kármánova linija), ali nije oduvek bilo tako. Naprimer, Amerikanci su decenijama smatrali da je ta granica na visini od 50 milja. Ako uzmemo da je naša današnja procena od 100 km tačna, i to ekstrapoliramo u prošlost – što je prilično sporna vežba – prve životinje koje su posetile kosmos bio je mali roj anonimnih vinskih mušica drozofila lansiranih 20. februara 1947. na nemačkoj raketi 'A-4' koju su Amerikanci zarobili i lansirali iz svoje baze White Sands (treba reći da je mozak te operacije bio Fon Braun, koji je u to vreme već radio u SAD za vojsku i konstruisao rakete[3], nakon što je u operaciji 'Paperclip' sa velikom grupom inženjera prebačen iz Evrope da bi izbegli suđenje za ratne zločine[4]. Tada je to moglo tako ...).
Priprema nemačkog balističkog projektila 'A-4' za uzletanje iz američke vojne baze White Sands. Amerikanci su ih lansirali oko 60.
Ako nikad nisi pročitao ništa o ovim nesrećnim kosmičkim letačima to je normalno, jer insekti nikad nisu nešto posebno impresionirali ljude. Međutim, druga stvar je sa prvim sisarima koji su leteli u kosmos. Ta čast je pripala malom majmunu makaki-rezusu Albertu II, koji je 14. juna 1949. dostigao rekordnu visinu od 134 km svojom raketom 'A-4'[5]. Ali Albert II je, kao i Albert I, Albert III, Albert IV i Albert V, poginuo za nauku 'vršeći dužnost'[6]. Prvo živo biće – ako ne računamo bakterije, gljive ili insekte – koje je stiglo do granice kosmosa i vratilo se živo da ispriča priču o tome bile su sovjetske muške kuce Dezik i Cigan[7] (rus. Де́зик и Цыга́н), koje su poletele 22. jula 1951. – šest godina pre Lajke – u geofizičkoj suborbitnoj raketi 'В-1В' (Р-1В), koja je zapravo bila ništa drugo do sovjetska verzija 'Fau-2'. Između 1951. i septembra 1957. SSSR je izveo ukupno dvadeset suborbitnih lansiranja raketa 'R-1' i 'R-2' sa psima. Nažalost, nisu sva bila uspešna, pa su četiri životinje (Dezik, Lisa, Buljba i Lisa 2) nastradale u dva incidenta. Nijedna od tih misija nije privukla posebnu pažnju javnosti, koja je u to vreme razlikovala bolje nego danas šta je to istinski kosmički let, tj. orbitni, a šta jednostavni suborbitni skok.
Jedina fotografija Alberta I u njegovoj kapsuli neposredno pred lansiranje iz koga se neće vratiti živ. U leto 1948. odleteo je raketom 'A-4' na visinu od preko 63 km i ugušio se tokom leta[8].
ODLUKU DA SE LANSIRA 'SPUTNIK 2' SA LAJKOM DONEO JE LIČNO HRUŠČOV
Lansiranje 'Sputnika' 4. oktobra 1957. nije samo otvorilo vrata kosmičkom dobu, već je postalo strašno propagandno oružje. Histerija koja je nastala u Sjedinjenim Državama i ostatku 'slodobdnog sveta' veoma je impresionirala Prvog sekretara partije Nikitu Hruščova, kome nije ni na kraj pameti padalo da će slanje jedne metalne lopte u orbitu izazvati takvu medijsku kataklizmu. I za Glavnog inženjera sovjetskog kosmičkog programa, 'Sputnikova' slava je predstavljala iznenađenje pa je odlučio da iskoristi nastalu prednost na svoj način. Do tada, kosmički program je u principu bio lični hir Koroljeva i njegovih ratnih kolega iz konstruktorskog biroa OKБ-1, kojim su se bavili dok su radili na onome što je bilo stvarno bitno za zemlju: o razvoju balističkih projektila za Crvenu armiju.
Sergej Koroljev sa jednim od pasa sa kosmodroma. Ne, taj pas nije Lajka, iako u mnogim knjigama piše da jeste. Ceo Zapad je dobro znao za Sergeja ali niko nije znao kako izgleda: stotine Cijinih analitičara je pokušavalo da ga otkrije na bezbrojnim fotografijama sa proslava, parada, lansiranja i sl. ali – bez uspeha. U javnosti nikad nije bio u uniformi, nikad u prvom ešalonu, nikad eksponiran, što je za Zapad bilo nezamislivo! Tako važan a nevidljiv! Čak je i pred lansiranje Gagarina bio tek peti ili šesti koji se izljubio s njim i dao mu poslednje instrukcije.
Potstaknut propagandnim postignućem, Hruščov je 12. oktobra 1957. zatražio od Koroljeva da ako je moguće nadmaši uspeh 'Sputnika' u povodu proslave 40. godišnjice Oktobarske boljševičke revolucije, koja je padaja iste godine 7. novembra (Oktobarska revolucija se u SSSR-u slavila u novembru jer je tek posle 1917. pređeno sa julijanskog na gregorijanski kalendar). Legenda kaže da je tada Koroljev, razmislivši par sekundi, rekao Hruščovu: 'Lansiraćemo psa.' Nepotrebno je reći da je Hruščov bio oduševljen. Plan da se Lajka lansira u kosmos je rođen.
Do tada, OKБ-1 je planirao da lansira kopiju 'Sputnika', nazvanu 'ПС-2' (rus. 'Простейший Спутник 2', tj. 'Najosnovniji Satelit 2'), raketom 'R-7' 'Semjorkom' koju je armija nevoljno poklonima Koroljevu. Plan nije uzbudio nikog ni unutar ni izvan OKБ-1. Prvi 'Sputnik', 'ПС-1', već je predstavljao kompromis napravljen u poslednjem trenutku jer je gradnja prvog veštačkog satelita u istoriji koji je Koroljev zapravo hteo da lansira, 'Objekta D'[9], podosta kasnila. Međutim, 'Objekat D' nije bio dovršen sve do početka 1958. – konačno je poleteo kao 'Sputnik 3', tako da ako je OKБ-1 želeo da lansira novi satelit trebala mu je druga letilica. Ali kao što smo već rekli ranije, Koroljevljev biro je već imao veliko iskustvo sa psima i suborbitnim letovima[10], i u to vreme njihovi psi su imali veće ambicije te su morali da koriste rakete srednjeg dometa 'R-5A' i 'R-5B'[11]. Zato je Koroljev predložio Hruščovu da lansira psa ne razmišljajući mnogo. Jedino što mu je bilo potrebno to je adaptirati novu kabinu za raketu 'R-7'. Da bi uštedeli na težini i u vremenu, doneto je rešenje da se 'ПС-2' ne odvaja od drugog stepena rakete, da bi bio iskorišćen za smeštanje akumulatora i slanje radiotelemetrije preko sistema 'Tрал', koji se već nalazio na II stepenu (praktično, čitav II stepen je bio sputnik). Čitav program 'Sputnika 2' smišljen je i razvijen za manje od mesec dana.
Jedna od prvih geofizičkih (suborbitnih) raketa 'R-2A' sa dva psa-kosmonauta, Palmom i Kusačkom, na poligonu Kapustin Jar. Oni su 2. i 13. avgusta 1958. lansirani u kosmos i bili izloženi naprezanju od 6 do 10 g, ali su sve preživeli uspešno. Kusačka je kasnije dobila ime Otvažnaja i postala je rekorder sa 5 letova u kosmos. Uginula je na prirodan način.
'Objekat D' je trebao da bude prvi veštački satelit u kosmosu, ali je tek posle tri odlaganja poleteo kao 'Sputnik 3' 1958. godine. Te godine to je bio jedini satelit koji su lansirali Sovjeti. Bio je dugačak 3,57 m i 95 puta teži od prvog američkog satelita lansiranog 2 meseca ranije!
ZAŠTO PSI?
Američki kosmički program se odlučio za majmune u prvim eksperimentalnim letovima zbog velike fiziološke sličnosti sa ljudima, ali u SSSR-u su korišćeni psi. Zašto? Koren ove odluke datira još iz 1949. godine, kada je Koroljev stupio u kontakt sa moskovskim Institutom za vazduhoplovnu medicine (МАИ) kako bi dobio podatke o ponašanju životinja u eksperimentima na velikim visinama tokom priprema za buduće letove ljudi u kosmos. Kao rezultat tih kontakata, vojni lekar dr Vladimir Ivanovič Jazdovski postavljen je za rukovodioca novog odelenja MAI za kosmičke letove sa životinjama. Od 1955. fiziolog dr Oleg Georgijevič Gazenko se pridružio Jazdovskom kao rukovodilac njihovog 'psećeg kosmičkog programa'.
S. Koroljev i V. Jazdovski u razgovoru.
Jazdovski je pratio američki rad sa majmunima, ali je smatrao da su majmuni previše nervozni i agresivni za kosmičke misije. Uz to, SSSR je imao dugu tradiciju u medicinskim studijama sa psima – svi se sećamo Pavlovljevih pasa – i mnogi njihovi naučnici su navikli da rade s njima. Jazdovski je odlučio da koristi male pse – 6 do 8 kg – da bi mogli konforno da se smeste u skučeni prostor kosmičke kapsule i, ako je moguće, ženke, budući da su generalno mirnije. Prioritet je takođe davan belim životinjama da bi ih bilo lakše fotografisati. Kao reziltat Jazdovskijevih ekspreimenata, odlučeno je da treba slati parove pasa na suborbitne letove, jer je uočeno da se dve životinje uvek bolje ponašaju nego jedna.
Cigan i Dezik, prvi životinje koje su otišle u kosmos i vratile se. Nisu stigli do orbite, već su izveli 20-minutni suborbitni let (101 km). Kontejner s kucama je pao 20 km od mesta lansiranja. Na njima nije uočena nikakva promena. Dezik je nastradao nedelju dana kasnije u ponovljenom letu. Desno: kabina za suborbitne letove pasa.
Mesto spuštanja prvih putnika. Iako su u jednom trenutku osetili 5 g a puls im se uvećao 4 puta (na 550 udara), sleteli su zdravi. Posle prvog pogleda kroz prozorčić, tehničar je radosno viknuo: 'Živi su! Laju!'
Oleg Gazenko, direktor Instituta za biomedicinske probleme, drži Strelku (levo) i Belku – prva dva psa koja su preživela let u orbitu. https://youtu.be/JEtG2vg2IuA
Šema leta Dezika i Cigana: 1 – lansiranje; 2 – odvajanje vrha rakete (bisina 87,7 km); 3 – maksimalna visina; 4 – pad prvog stepena; 5 – otvaranje padobrana vrha rakete (~7 km); 6 – ateriranje putnika.
Jazdovski je započeo selekciju pasa 1950. godine. Zanimljivo je da su većina tih pasa bili ili lutalice ili pokupljeni iz moskovske gradske kafilerije. Ekipa Jazdovskog je primetila da su ove životinje poslušnije i medicinski izdržljivije od kućnih ljubimaca, dobro adaptirane na hladnoću i malo hrane. U početku su odabrana 24 psa, od čega 17 za suborbitne misije, iako su im 2 pobegla. Kuca Smelaja je tokom šetnje pobegla u astrahansku stepu samo dan pre nego što je trebala da poleti u avgustu 1951, ali je uhvaćena i poslata u misiju. Druga pobegulja, Rožok, imala je više sreće i uspela je da pobegne. Nikada nije uhvaćena i morala je hitno da joj se pronađe zamena (koja je nazvana ZIB[12]). Tokom tih suborbitnih letova neki psi su dobijali narkotike da bi se uporedilo njihovo ponašanje u bestežinskom stanju sa onim drugog putnika.
Kuce-kosmonauti i njihovi kučići. Krajnje levo je kuja Strelka.
LAJKA JE MORALA DA UMRE
Kada je Koroljev obećao Prvom sekretaru Centralnog komiteta partije, Hruščovu, da će lansirati psa u orbitu, odmah je znao da će odabrani pas umreti u kosmosu. OKБ-1 još nije razvio tehnologiju ablacionog termičkog štita koji bi obezbedio povratak satelita kući (zapravo, razvoj termo-štita za bojeve glave 'R-7' bila je noćna mora). Koji god da je pas odabran, put je vodio samo u jednom pravcu. Nikada nije postojala opcija da se vrati na Zemlju. Prva bića koja su stigla do orbite i vratila se kući bili su Strelka i Belka[13] (i 2 pacova, 40 miševa, 1 zec i čitav niz biljaka), koje su poletele raketom 'Vostok 1K' (8K71PS[14]) 19. avgusta 1960. Verovatno zbog njihovog hepi enda, Strelka i Belka su danas popularniji u Rusiji od nesretne Lajke (danas ih možemo videti preparirane u moskovskom Muzeju kosmonautike).
Levo: Model 'Sputnika 2'. Gore je 'PS-2' sa naučnim instrumentima, a dole kabina pod pritiskom sa Lajkom. Brod je sa mrtvim psom proveo u kosmosu 162 dana. Desno je dvostepena kerozinska raketa 'Sputnik' (8K71PS) koja je lansirala 'Sputnik 1'.
OSTALI KANDIDATI ZA PSE-KOSMONAUTE
Lajka je ušla u istoriju kao prva životinja u orbiti, ali je to mogao da bude i neki drugi pas. Pod budnim okom dr Gazenka odabrano je deset kandidata za let. U roku od šest do dvadeset dana, psi su morali da savladaju 27 različitih testova. Podvrgavani su centrifugama u kojima su bili izloženi silama od 10 g i smeštani u mašine koje su pravile buku, ili ih tokom 20 dana stavljali u sve manje kaveze da bi se navikli na skučeni prostor kapsule. Sva ta testiranja su izvođena pre jeseni 1957. i suborbitnih letova rakete 'R-5', pa je, kada je donešena odluka o lansiranju 'Sputnika 2', jezgro pasa-kosmonauta je već bilo praktično formirano.
Konačno, odabrana su tri psa: Lajka, Aljbina (Альбина) i Muška (Мушка), mada se ponegde pominje i četvrti kandidat, Umnica. Čini se da su čuvari, svesni da će poginuti u misiji, spasili Aljbinu jer je već dvaput letela na velikim visinama 1956. a imala je i kučiće – i ostavili je kao rezervu. Mušku je spasio mali defekat šapice jer se smatralo da to ne bi bilo lepo na fotografiji. Ipak, ona je postala 'tehnološki pas', odgovorna za uvežbavanje nekih delova misije na tlu i kao eventualna zamena. Specijalista biomedicine dr Vasili Parin bio je zadužen za konačnu odluku. Parin se odlučio za malu Lajku, uličnog mešanca od dve godine i 6 kg zbog njene izuzetno blage naravi. Više se niko ne seća kako je Lajka dovila ime, ali kažu da nastalo od imena vrste ili možda po tome što je glasno lajala. Interesantno je da se priča da joj je pravo ime bilo Kudrjavka, a pominjalo se i Žučka i Limončik. Neki kažu da joj je ime promenjeno odmah posle lansiranja, dok drugi kažu da je to bilo pre finalne selekcije.
Aljbina i njeni kučići.
USLOVI LAJKINOG LETA
U 'Sputniku 2' se nalazio samo jedan pas u novoj kabini pod pritiskom GKŽ (rus. ГКЖ, герметическая кабина для животных), koja je zapravo bila aluminijumski cilinder dužine 80 cm i prečnika 64 cm. Kabina je bila pravljena za suborbitne letove na projektilima 'R-5', mnogo snažnijim od 'R-1' i 'R-2' korišćenim do tada, ali slabijim od 'Semjorke' koja je nosila 'Sputnika'. Kabina je bila opremljena poklopcem na jednoj strani sa prozorom koji je omogućavao kontrolu psa dok je on na rampi. Satelit 'PS-2' se nalazio u kabini. Ukupna masa 'Sputnika 2' je bila 508,3 kg, mada se treba setiti da nije bilo planirano njegovo odvajanje od centralnog stepena rakete 'R-7'.
'Sputnik 2' sa presurizovanom kabinom s putnikom na dnu. Čitava kabina je bila vrhunski ispolirana da bi što bolje reflektovala spoljnja zagrevanja. Iznad njega je kugla sa predajnikom, iznad nje je valjkasti senzor zračenja SP-65, a iznad njega mehanizam za odbacivanje kriški vrha rakete.
Kabina GKŽ pod pritiskom imala je kiseonika za sedam dana i sistem za regulaciju životnih potreba sposoban da reguliše temperaturu i vlažnost u unutrašnjosti. Zapravo, kiseonik se čuvao u obliku kalijumovog superoksida, koji oslobađa kiseonik u reakciji sa CO2 i vodenom parom. Kontejner sa 3 litara vode bio je dovoljan za 7 dana misije. Voda je bila pomešana sa želatinom da bi se sprečilo njeno lebdenje u vidu loptica u stanju mikrogravitacije. Hrana je čuvana u malim kutijicama postavljenim na pokretnoj traci koja se sve vreme okretala i nudila hranu za dvadesetak dana (očigledno da to nije bilo potrebno, ali niko nije želeo da putnik bude gladan). Obroci su se sastojali od mlevenog mesa, prezle i goveđeg sala, miks razvijen pogle višegodišnjeg istraživanja. Lajka je bila vezana za unutrašnjost kabine gurtnama koje su držale psa preko malog 'kombinezona' oko trupa. Odelo i gurtne su omogućavale psu da stoji, leži ili sedi u kabini, ali ne i da se okrene. Pas je bio okružen sa dva jastuka koja su amortizovala vidracije prilikom lansiranja. Mali ventilator bi se aktivirao ako temperatura u kabini prebaci 15°C. Lajka je nosila neku vrstu pelene zbog ... zna se čega, a na glavi je imala elektrode koje su beležile vitalne funkcije.
Lajkina kabina KGŽ pod pritiskom.
Da bi sprečili da kabina u bestežinskom stanju bude puna telesnih izlučevina, Lajka je nosila neku vrstu gumenih pelena vezanih kajševima oko kukova. Unutra se nalazio sloj aktivnog uglja koji je trebalo da smanji mirise. Lajka i njene dve drugarice su bile podvrgnute malim hirurškim intervencijama prilikom kojih su im u tela umetnuti senzori. Za to su bili zaduženi dr Jazdovski i dr Gazenko. U vratu, blizu karotidnih arterija, instalirani su senzori za merenje krvnog pritiska i otkucaja srca. Ispod rebara su bili implantirani senzori za merenje brzine disanja i nekoliko srebrnih elektroda za elektrokardiogram. Posle operacije, veterinarka Jekatarina Petrova je dresirala sve tri kuje da sarađuju u medicinskim testovima. Preskačući medicinske protokole, Jazdovski je Lajku vodio kući da se igra sa njegovom decom. Kasnije je pričao: 'Želeo sam da uradim nešto lepo za tog psa. Na kraju krajeva, ostalo joj je tako malo vremena...'
Lajka sa implantiranim biometričkim senzorima. Desno je kardiogram tokom leta.
Tehničar stavlja gurtne i gumenu pelenu Lajki pre leta. U pozadini se vidi kabina pod pritiskom.
LANSIRANJE NAJVEĆEG VEŠTAČKOG SATELITA
19. oktobra 1957, Lajka, Muška i Aljbina su sa Jazdovskim i Gazenkom doletele malim avionom 'Iljušin Il-14' iz Taškenta na kosmodrom Tjuratam (danas Bajkonur), zvanično nazvan poligon NIIP-5. Prethodno ih je 'Tupoljev Tu-104' dovezao iz Moskve u Uzbekistan. 22 oktobra na kosmodrom su stigli elementi 'Sputnika 2', dok je raketa 'R-7', sa oznakom 8K71 №M1-2PS, stigla 18. oktobra. Koroljev je doputovao na poligon 27. oktobra. Otkriveno je da je jedan tajmer, zadužen za uključivanje i isključivanje pojedinih sistema prestao da radi te da ga treba zameniti. U podne 31. oktobra Lajka je stavljena u hermetičku kabinu[15] a konektori senzora na koži životinje prikopčani. Oko ponoći kabina je odnešena do rampe, gde je raketa već stajala spremna za lansiranje. Lajku su sve vreme nadgledala dva asistenta Jazdovskog, koji je odlučio da uduvava topli vazduh unutra da bi neutralisao izuzetno nisku jesenju temperaturu na kosmodromu. Lajka je tri dana čekala da rampi da se dovrše poslednje pripreme rakete, ali je bila istrenirana za takve situacije i nije pokazivala nikakve znakove nervoze.
Verzija interkontinentalne balističke rakete 'R-7' kojom je lansiran 'Sputnik 2'. Raketa je imala prečnik 10,3 m, visinu 29,2 m i težinu 267 tona. Pošto je raketa lansirala satelite 'Sputnik', i ona je dobila to ime.
U kabini je pritisak bio malo viši od sobnog, ali je medicinski tim u zadnjem momentu zahtevao da se pritisak izjednači. Očigledno je da prava namera za tu odluku bila da se Lajki dâ vode, pošto se osoblje zabrinulo za psa jer je već treći dan pio samo želatin. Inženjeri koji su depresurizovali kapsulu poneli su špriceve sa vodom koju su ubacivali kroz rupe za šrafove. Voda je pala na mesto za hranu i bilo je očigledno da Lajka uživa u delikatesu. Kasnije su inženjeri vratili šrafove i ponovo podigli pritisak u kabini.
Lajka poleće!
Lajka je poletela sa Tjuratama 3. novembra 1957. u 5:32:42 po moskovskom vremenu. Posle odbacivanja četiri bočna bustera prvog stepena, centralni stepen ('Блок А') sa 'Sputnikom 2' na vrhu ušao je u orbitu 225×1.671 km i nagiba 65,33°. Centralni stepen sa korisnim teretom imao je težinu od 7.790 kg i takve dimenzije da ga je bilo moguće videti i golim okom u suton i zoru sa skoro svih tačaka globusa. Tokom uzletanja Lajkin puls je skočio na 260 u minutu, triput više od normalnog, dok je broj udisaja porastao pet puta. Ime 'Sputnik 2' je dodeljeno po logici, mada je u sovjetskoj štampi nazivan jednostavno kao 'Drugi veštački satelit'.
'PS-2' je u orbiti ostao spojen sa centralnim stepenom rakete i tako je ostao dok nije pao i izgoreo u atmosferi u aprilu sledeće godine.
U kapsuli nije bilo TV kamera (često se poturaju filmovi sa kasnijih misija), ali su stizali telemetrijski podaci sa različitih senzora. Kao što je i bila dresirana, Lajka se u orbiti vrlo malo kretala u kabini, dok su joj puls i disanje sve vreme bili normalni. U bestežinskom stanju može da se živi bez problema! Naravno, posle svakog pokreta trebalo je triput više vremena da se ritam srca i disanja povrati na normalu. Očigledno je da Lajka nije bila trenirana za mikrogravitaciju. Nikada nećemo saznati o čemu je mala kuca razmišljala dok je iz kosmosa gledala Zemlju kako promiče kroz prozorčić. Kao anegdota zvuči da agencija TASS nije objavila ime psa, a zapadna štampa ju je nazvala Kudrjavkom zbog nekakve greške u izvorima. Kao zaprška u čorbi došla je 'vest' iz sovjetske ambasade u Londonu koja je tvrdila da se pas zove Limončik, tj. mali limun. Tek su 5. novembra sovjetski zvaničnici objavili da se pas zove Lajka. Između lansiranja 'Sputnika 1' i 'Sputnika 2' protekla si samo 32 dana.
BOLNA SMRT I DVE ZABORAVLJENE NEPOZNATE ŽRTVE
Nažalost, Lajka nije uspela poživi nedelju dana kako je planirano. Pas je uginuo za manje od šest sati posle lansiranja – verovatno nije živeo duže od pet sati – zbog prevelike temberature unutar kabine. Tokom prve tri orbite sve je bilo u redu, ali biomedicijski senzori su prestali da emituju podatke posle četvrte. Iako su zabeleženi izvesni pokreti životinje tokom treće orbite, nesumljivo su bili povezani sa povećanjem temperature u kapsuli, koja je tada iznosila 43°C. Šta je zakazalo u kontroli temperature? Nikad nije razjašnjeno. Možda je u pitanju neka greška u sistemu zaduženom za rasipanje toplote satelita, ili zato što je deo izolacionog materijala koji je štitio Lajkinu kabinu otpao prilikom lansiranja. Većina stručnjaka smatra da uzrok leži u Koroljevljevoj odluci da se 'Sputnik 2' ne odvaja od centralnog stepena, jer nije bilo vremena da se analizira ukupni temperaturni režim niti da se sprovedu odgovarajuće mere. Bilo kako bilo, pas je našao užasnu smrt usled porasta toplote i stresa.
Višekanalni telemetrijski sistem 'Трал-Д'[16] je nastavio da radi do 10.novembra, kada se akumulator ispraznio. Sovjetski mediji su decenijama skrivali uzrok smrti i pričali da je pas bio uspavan pre nego što je ostao bez kiseonika, tako da se godinama verovalo da je Lajka uginula nedelju dana po lansiranju. U stvarnosti, nikada nije postojao plan za uspavljivanje. 'Sputnik 2' je nastavio da kruži sa uginulom Lajkom sve do 14. aprila 1958. kada je iznad zapadne Indije izgoreo u atmosferi, ispunivši 2.570 orbita.
Pritisnuti protestima (bez)brojnih dušebrižnika sa Zapada, utvrđivanje uzroka Lajkine smrti je postalo državno pitanje. Telemetrija nije bila slata u realnom vremenu, budući da je 'Tralov' sistem za štednju energije slao biomedicinske podatke samo tokom 15-minutnih preleta iznad SSSR-a. Pored toga, kvar tajmera je doveo do toga da prvih šest orbita nije bilo pokriveno ('Sputnik 2' je javno slao telemetriju na 20 i 40 MHz, ali su naučni i biomedicinski podaci slati šifrovano na 66 i 70 MHz). Stoga, nema preciznog trenutka nastupanja Lajkine smrti. Ali možda najgora epizoda čitave misije obuhvata žrtvu dve kuce koje su učestvovale u eksperimentima na Zemlji da bi se utvrdilo koliko je Lajka stvarno živela. Zahvaljujući tim jezivim testovima u kojima su simulirani uslovi na 'Sputniku 2', zaključeno je da Lajka nije mogla da preživi duže od nekoliko sati nakon što se temperatura podigla na preko 40°. Imena žrtvovanih životinja – ako su ih imali – ostala su tajna.
ZABORAVLJENI NAUČNI TERET I POJASEVI ZRAČENJA
'Sputnik 2' je ušao u istoriju preko svog putnika, ali je takođe poneo u kosmos i prve naučne instrumente: par rendgenskih i ultraljubičasta spektrometra i detektor kosmičkog zračenja KS-5, koji je dizajnirao Sergej Vernov, a koji se sastojao od skupa relativno jednostavnih Gajgerovih brojača. KS-5 je detektovao prisustvo radijacionih pojaseva oko Zemlje, ali su ograničenja telemetrijskog sistema 'Tral' naterala sovjetske naučnike da sačekaju sa objavljivanjem rezultata dok ne sakupe više podataka. Nekoliko meseci kasnije Amerikanci su ih pretekli i zato se danas ti pojasevi nazivaju Van Alanovi a ne Vernovovi.
Levo: solarno UV i rendgenski senzor koji je konstruisao prof. Sergej Mendeljštam. Desno: tranzistorski KS-5 brojač kosmičkog zračenja Sergeja Vernova.
Kako je i bilo očekivano, Lajka i 'Sputnik 2' su bili senzacija na Zapadu. Sovjeti su pokazali da prvi 'Sputnik' nije bio kuriozitet ili sklop sretnih okolnosti. U to vreme kada su Sovjeti imali već dva satelita u orbitu, od kojih je jedan poneo psa, Sjedinjene države su bile još jako daleko od njih. Enormna težina 'Sputnika' – čak i bez centralnog stepena rakete – i poređenje sa majušnim satelitom 'Vanguard' koji su Amerikanci planirali da lansiraju, bilo je predmet sprdanja jednako i u Zapadnoj i sovjetskoj štampi. Ukratko, Lajka je ispunila Hruščovljevo očekivanje.
'Gospodine, pronašli smo kucu za vaš satelit,' sovjetska karikatura u vezi veličine američkog satelita 'Vanguard' koji je poleteo nakon Lajke.
Obzirom na nenormalnu osetljivost i dvoličnost koju ispoljava današnje društvo, čudi mali odjek koji je izazvala Lajkina smrt u medijima, ako ne računamo izolovane proteste nekih društava za zaštitu životinja na koje je većina javnosti gledala kroz šalu. Bilo je to drugo vreme, a život jednog psa nije vredeo ništa naspram neizbežnih žrtava koje je zahtevalo osvajanje kosmosa, a pre svega kao pobeda u propagandnom ratu između dve supersile. Ako išta, veliki broj onih koji su tada bili uključeni u misiju koja je poslala Lajku u sigurnu smrt danas se kaju i smatraju da dobijeni rezultati nisu bili adekvatni gubitku. Mnoge druge životinje su pratile Lajku a neke su stradale u tim misijama, ali su sve putovale u brodovima koji su mogli, teorijski, da se vrate na Zemlju. Danas su na sreću takve misije kao Lajkina nezamislive. Posebna je tema zašto danas smrt jednog psa izaziva toliko zgražavanje javnosti, u vreme kada svakodnevno svuda oko nas umire više ljudi i dece nego ikad u istoriji planete.
[1] O ovoj raketi Fon Brauna i Riedela napisao sam pre par godina vrlo zanimljivu priču. Uvek se treba setiti da je ovaj projektil bio pravi embrion iz koga su izrasle sve rakete koje danas poznajemo i ne poznajemo.
[2] Prve životinje za koje znamo da su poletele u vazduh bile su ovca, patka i kokot. Njih su poslala braća Montgolfier u septembru 1783. u svom balonu. Sretno su sleteli na zemlju posle samo osam minuta leta pred kraljem Lujem XVI i kraljicom Antoanetom.
[3] On je s brojnim kolegama-inženjerima i konstruktorima, ali i brojnim nacističkim zločincima drugih struka prebačen sa porodicom u baze u Novom Meksiku. Godinama su vredno i predano radili za nove gazde i dali nemerljiv doprinos kosmonautici. Ipak, Huver i CIA nikad nisu zaboravili njihove dosijee i prošlost i nijednom od njih nisu ostali dužni. Ko ima želju, neka pročita potresnu 'Sudbinu direktora programa 'Saturn V'; nije ni slavni dr Wernher Magnus Maximillian Freiherr von Braun prošao bog zna šta bolje...
I naivni Sovjeti su se na kraju setili da i oni treba da nešto pazare, pa su i oni počeli da skupljaju opremu i stručnjake i vode ih u SSSR. Ako te interesuje, pročitaj kako je prošao 'Ostatak raketnih stručnjaka'.
[4] Ne treba zaboraviti da je ratna Nemačka bila daleko prva zamlja na svetu u raketnoj tehnologiji idejama. Nije nikakvaslučajnost da je trka u osvajanju kosmosa započeta baš posle rata, kada su nemački stručnjaci dobili odrešene ruke i neograničena sredstva od obe supersile. Jedan čovek, jedna ideja, čak jedan šraf mogli su da uštede godine rada i testiranja i ubrzaju razvoj raketne industrije. I danas imamo takve primere: kineska kosmička industrija dobila je zamah kada su se samo dvojica stručnjaka vratila iz SAD, Qian Xuesen i Zhuang Fenggan. Zamisli samo kako je onda izgledala Amerika kada je donela stotine kompletnih raketa, motora i rezervnih delova i dovela hiljade inženjera i tehničara, i kada je preko 1.000 vagona delova i alata dopremljeno iz razrušene Nemačke.
[5] Nažalost, poginuo je prilikom povratka jer mu se padobran nije otvorio.
[6] Amerikanci su za svoje eksperimente više voleli majmune, ali su ih morali potpuno ograničiti u pokretima ili pak upotrebiti anesteziju, što je nepovoljno uticalo da tačnost podataka dobijanih tokom leta. Deo majmuna je ubijen upravo zbog korišćenja narkoze.
[7] Prvi put se o ovom uspehu zvanično čulo tek 1991. na naučnoj konferenciji u Kalugi! Tada se saznalo da je Dezik zajedno sa kujom Lisom poginuo posle samo nedelju dana pri sledećem probnom letu i da je njihova kabina pala sa visine od 110 km. Koroljev je bio danima jako tužan, jer se vezao za te male i umiljate kučiće. Zato je doneto rešenje da Cigan više ne leti, već da ode s jednim visokim funkcionerom u Moskvu i ostane za istoriju... živeo je još 10 godina.
[8] Prema Wikipediji, svake godine između 50 i 100 MILIONA kičmenjaka (od riba do primata) se koristi u eksperimentima. Samo u SAD u 2001. korišćeno je oko 80 miliona pacova i miševa.Većina životinja je ubijena nakon korišćenja u eksperimentima. Ima posrednih podataka da se i ljudi (svesno i nesvesno) koriste u medicinskim i tehnološkim eksperimentima svih vrsta, ali neću sad o tome...
[9] 'Objekat D' je imao težinu 1.327 kg, a gradnja je kasnila zbog obilja naučnih instrumenata (12 kom.) koje je trebalo da nosi, jer je 1957. bila označena kao Međunarodna Geofizička Godina, i sve zemlje su se trudile da njihov udeo u njoj bude što veći. Pošto je raketa bila spremna a satelit ne, Koroljev se plašio da bi ga Amerikanci mogli preteći, pa je nabrzinu sklepao 'Sputnik 1' i poslao ga u kosmos. On je imao samo 83,6 kg.
[10] Do kraja 1962, SSSR je poslao preko 29 parova pasa u nebo – 8 letova je završilo tragično. Pred kraj, mnogi su leteli i do 450 km u vis, a vraćali se na Zemlju katapultiranjem. Kuca nazvana Odvažnaja letela je čak 5 puta i postala rekorder u svojoj vrsti! Malo se zna o tome da su i Kinezi poslali par kučića u kosmos – bilo je to 1966. a domaća raketa 'T-7A-S2' ih je odnela na visinu od 100 km! Šanšan i Sjao Bao su se sretno vratili i kasnije imali potomstvo.
[11] Jangelova balistička raketa na tečno gorivo srednjeg dometa. One sa nuklearnom glavom ('Р-5M' 'Победа') bile su razmeštene po Istočnoj Nemačkoj i to su bile prve njihove rakete van SSSR-a. To je bila poslednja ruska raketa koja je koristila ideje nemačkih inženjera iz II sv. rata – posle nje i Jangel i Koroljev su koristili drugačije dizajne motora i drugo gorivo.
Za geofizičke potrebe, kod verzije 'R-5A' nuklearna glava je bila zamenjena sa kabinom sa padobranom. Imala je lansirnu težinu 29,3 t, a mogla je da odleti do visine od 400-500 km.
Verzija 'R-5B' se znatno razlikovala od R-5A zbog sasvim drugih zahteva biroa OKБ-1.Nova raketa je imala neodvojiv vrh sa nizom instrumenata, a posedovala je individualni sistem spašavanja. Lansirano je samo 5 ovih raketa. Od prethodne, bila je malo lakša i malo kraća.
[12] Novi putnik je bilo štene bez imena, a ZIB je skraćenica koja znači 'zamena za pobeglog psa', dok je Koroljev to u izveštaju prepravio u 'zamena bez pripreme'. Psi Nepjutovni i ZOB su lansirani raketom 'R-1V' 3. septembra '51. Bio je to poslednji start prve etape lansiranja suborbitnih raketa, koje su letele do viisine od 100 km. Te rakete su na kratko postizale brzinu do 4.212 km/h i opterećenje od 5,5 g, a pse je su spuštale padobranom.
[13] Dok su se kuce vraćale na Zemlju, brod je napravio 17 punih krugova oko Zemlje. Posle nekog vremena Strelka je okucila šestoro štenadi, od kojih je jedno poslato Žaklini Kenedi i ćerci Karolini kao poklon.
[14] Brod se nosio oznaku 'Sputnik 5' (peti kosmički aparat serije 'Sputnik'), odn. 'Восток-1 № 2' ili 'Корабль Спутник-2' (drugi prototip broda 'Vostok', koji će biti korišćen za prvi let čoveka).
[15] Kasnije su tehničari otkrili da su svi poljubili kucu u njuškicu i poželeli joj sretan put, znajući da se više neće vratiti živa.
[16] Slao je podatke na Zemlju – samo kada je satelit bio iznad SSSR-a – samo 15 minuta tokom jednog kruga (imao je memoriju!). Sistem je postao standard u svim narednim misijama.
Na današnji dan: 03. novembar - tužna priča o jednom psu
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
