Ako treba da izaberete omiljenu maglinu izaberite M1. Najmanje ćete pogrešiti. Ona je u mnogim pogledima izuzetno interesantna i važna: u istorijskom, astrofizičkom, estetskom a i svakom drugom. Vekovima je bila obavijena misterijama i sve do novog doba ostala je potpuno zagonetna. Izvor je važnih podataka.

Kada se pojavila na nebu, a bilo je to 6. jula 1054. zbunila je drevne kineske astronome i oni su u svojim analima zapisali da se na nebu iznenada pojavila nova zvezda koja se jasno videle i tokom dnevne svetlosti. Imala je sjaj -6-te magnitude i bila je svetlija i od Venere. Postoje i neki arapski zapisi iz istog doba o novoj zvezdi, a i iz nekih crteža američkih Indijanaca može se zaključiti da je nova zvezda i njima pala u oči. Jedini koji je nisu videli bili su Evropljani. Ali kako je to moguće? Zvezda je bila uočljiva nekoliko nedelja, skoro mesec dana, preko dana. Pa čak i kada je nakon toga izbledela i sjaj joj opao jasno se videla po noći još čitave dve godine.  

Postoje neka objašnjenja te misterije. Ta godina 1054. je bila godina velikog raskola kada se hrišćanska crkva podelila na Rimokatoličku i Pravoslavnu što je bio veliki potres za crkvu pa je poremećaj na nebu možda imao nekog verskog značaja. Sem toga pojava nove zvezde bila je direktno u suprotnosti sa crkvenim učenjem da su nebesa iza Meseca nepromenljiva – pa crkva zato nije bila rada da sad nešto talasa i zato su se u Evropi pravili da se ništa nije desilo. 

Ipak, ima nekih astronoma koji smatraju da je događaj pojave nove zvezde ipak zabeležen i na evropskom kontinentu i to baš ovde kod nas, na Balkanu. O tome je svojevremeno pisao prof. Miroslav Filipović. Uveren sam da je profesor u pravu, samo astronomija je dosta inertna (pogotovo kada se u sve umešaju i interesi crkve) i sigurno će proći još dosta godina dok se to otkriće prof. Filipovića dokaže.

Nego da se mi vratimo našoj zvezdi. 

Prošli su vekovi, a onda je 1731. godine engleski astronom Džon Bevis uočio mrljicu na nebu, za koju će se ispostaviti da je to tada već zaboravljena ona kineska zvezda. Nešto kasnije, 1758. isti objekat je uočio i Šarl Mesije koji ga je uvrstio u svoj danas čuveni katalog nebeskih objekata pod vbrojem 1 (M1) i tako proneo njenu slavu među astronomima i profesionalnim i amaterskim (istina Mesijeovi motivi su bili sasvim drugačiji – tj. napravio je katalog objekata koje ne treba mešati sa kometama, za kojima je on tragao). Zatim je istu zvezdu uočio i 1844. irski astronoma Vilijam Pasnons, treći grof od Rosa koji ju je posmatrao kroz svoj teleskop od 36 inča i na osnovu njenog oblika dao joj je ime Rak, Rakova magline ili kako je neki zovu maglina Kraba. Ali, veza između Raka i supernove 1054. nije bila jasna sve do početka 20. veka. Tada su astronomi počeli da razumeju magline. Rudolf Minkovski, nemačko-američki astronom je zaključio da zvezda u centru magline ima neobičan optički spektar ta da je ona pokretačka snaga čitave magline.

Od tada je znanje o Kraba maglini naraslo i danas se zna da je ona posledica eksplozije supernove i odbacivanja spoljašnjih lejera zvezde. Centralna zvezda je pulsar, neutronska zvezda koja se okreće 30,2 puta u sekundi, koja ima prečnik od 19 kilometara a u koju je smeštena masa veća od mase Sunca. Oblaci gasova izbačeni sa zvezde se šire u prostor brzinom od 1600 kilometara u sekundi. Danas ova maglina zauzima prostor od 10 svetlosnih godina. Ali kako se maglina širi tako ona postaje sve bleđa i uskoro, a to je za 100.000 godina ona će se rasuti do neprepoznatljivosti i tako će zauvek nestati.