Standardni modeli crnih rupa, zasnovani na opštoj teoriji relativnosti, definišu ih postojanjem singulariteta — tačke beskonačne gustine gde zakoni fizike prestaju da važe — i horizonta događaja, granice bez povratka. Međutim, ovi koncepti uvode značajne teorijske probleme, kao što su informacioni paradoks i slom fizike. Alternativni teorijski modeli, kako oni koji proizilaze iz kvantne mehanike, tako i klasični modeli poput Hejvardove metrike, predlažu postojanje objekata sličnih crnim rupama bez singulariteta, pa čak i bez pravog horizonta događaja. Ključni uvid je da su ovi alternativni modeli, za sada, u potpunosti u skladu sa svim postojećim astronomskim posmatranjima, što znači da trenutna tehnologija ne može da napravi razliku između standardne crne rupe i njenih teorijskih alternativa. Stoga, pitanje da li su singulariteti zaista neophodna karakteristika crnih rupa ostaje otvoreno.

Dvojna priroda crnih rupa: Teorija naspram posmatranja

Razumevanje crnih rupa zahteva razlikovanje između teorijskih konstrukcija i astrofizičkih objekata koje direktno posmatramo. Dok su naša posmatranja u skladu sa teorijom, ona ne isključuju mogućnost postojanja alternativnih modela.

Teorijski modeli u opštoj relativnosti

Teorijske crne rupe su matematička rešenja Ajnštajnovih jednačina polja opšte relativnosti, poznata kao metrike. One opisuju kako masa-energija zakrivljuje prostor-vreme.

• Švarcšildova metrika (Schwarzschild metric):Prvo rešenje za crnu rupu koje je otkrio Karl Švarcšild. Opisuje jednostavnu, nerotirajuću crnu rupu.
• Kerova metrika (Kerr metric):Otkrio ju je Roj Ker 1963. godine. Opisuje nenaelektrisanu, rotirajuću crnu rupu i predstavlja metriku koja se koristi za vizuelizaciju crnih rupa u popularnoj kulturi, kao što je film "Interstellar".

Grafikon: Poređenje Švarcšildove metrike sa Hejvardovom metrikom. Spolja gledano, Švarcšildova i Hejvardova crna rupa su gotovo identične. Grafikon: Jens Boos / Universe

Posmatrane crne rupe

Astrofizičke crne rupe su stvarni objekti u univerzumu koje posmatramo indirektno, preko njihovog uticaja na okolinu.

• Primeri:Supermasivne crne rupe M87* i Sagittarius A* (SagA*), koja se nalazi u centru naše galaksije.
• Podaci sa Event Horizon teleskopa (EHT):Obimni podaci prikupljeni o ove dve crne rupe pokazuju da se one rotiraju i da imaju strukturu u blizini horizonta koja se, u granicama preciznosti naših merenja, savršeno poklapa sa Kerovim modelom.
• Ograničenja posmatranja:Nijedno posmatranje ne može direktno videti unutrašnjost crne rupe, niti sam horizont događaja. Svaka svetlost koja pređe horizont događaja je zauvek zarobljena. Stoga, iako nemamo dokaze koji bi sugerisali da crne rupe nemaju singularitete i horizonte događaja, ne možemo ni isključiti alternativne modele koji se slažu sa postojećim podacima.

Teoretski problemi sa singularitetima i horizontima događaja

Iako su singulariteti i horizonti događaja prirodna posledica Ajnštajnovih jednačina u standardnim modelima, oni takođe stvaraju fundamentalne probleme u fizici.

• Paradoks singulariteta:Jednostavan singularitet je definisan kao matematička tačka beskonačne gustine i nulte zapremine, u kojoj zakoni fizike prestaju da važe. Ovaj koncept je toliko problematičan da su fizičari predložili hipotezu o kosmičkoj cenzuri, koja tvrdi da su singulariteti uvek sakriveni iza horizonta događaja, čime se izbegava direktno suočavanje sa slomom fizike.
• Informacioni paradoks horizonta događaja:Pošto nijedan objekat koji pređe horizont događaja ne može pobeći iz crne rupe, informacija sadržana unutar tog objekta je zauvek izgubljena za ostatak univerzuma. Ovo narušava fundamentalne principe kvantne mehanike i stvara takozvani informacioni paradoks.

Alternativna rešenja za problem singulariteta

Da bi se rešili navedeni problemi, razvijeni su različiti teorijski modeli koji eliminišu potrebu za singularitetima i/ili horizontima događaja.

Kvantnomehanički pristupi

S obzirom da je opšta relativnost klasična teorija, a univerzum u svojoj suštini kvantni, očekuje se da će kvantna teorija gravitacije pružiti rešenja.

• Hajzenbergov princip neodređenosti:Tvrdi da ne može postojati tačna masa na tačno određenoj tački, što implicira da kvantna teorija verovatno sprečava formiranje singulariteta.
• Hokingovo zračenje:Predlaže mehanizam kojim energija i informacija mogu postepeno "iscureti" iz crne rupe tokom vremena.
• Petljasta kvantna gravitacija:U ovom okviru, umesto singulariteta, unutar horizonta događaja formira se "Plankova zvezda" (Planck star), objekat ekstremne, ali konačne gustine.
• Teorija struna:Predlaže model "fuzzball-a", gde je singularitet zamenjen loptom degenerisanih struna.

Klasična alternativa: Hejvardova metrika

Moguće je pronaći rešenje unutar same opšte relativnosti koje izbegava singularitete, pod uslovom da se njihovo postojanje eksplicitno zabrani.

• Definicija:Hejvardova metrika (Hayward metric) je minimalno rešenje Ajnštajnovih jednačina polja koje zadovoljava sledeće uslove: statično, asimptotski ravno, sferno simetrično i nesingularno.
• Karakteristike Hejvardove crne rupe:
  • ○Nema singularitet:Umesto da se prostor-vreme beskonačno zakrivljuje do jedne tačke, centar crne rupe je lokalno ravan, slično bilo kom regionu dubokog svemira.
  • ○Nema pravi horizont događaja:Umesto toga, model ima prividni horizont (apparent horizon) koji zarobljava materiju na veoma dug period.

○      Postepeno bekstvo: Tokom vremena, materija i energija mogu postepeno pobeći. Ovaj efekat je sličan Hokingovom zračenju, ali se izvodi bez pozivanja na kvantnu fiziku.

Uporedna analiza i implikacije

Ključni izazov leži u činjenici da su alternativni modeli dizajnirani tako da se poklapaju sa posmatranjima na velikim udaljenostima.

Najvažnija implikacija je da bi Hejvardova crna rupa, posebno supermasivna, bila skoro nerazlučiva od standardne Švarcšildove crne rupe za spoljnog posmatrača. Sva naša trenutna posmatranja se podjednako dobro slažu i sa standardnim i sa Hejvardovim modelom.

Glavni nedostatak Hejvardovog modela je što on zabranjuje singularitete "dekretom" (by fiat), bez predlaganja poznatog fizičkog mehanizma koji bi sprečio njihovo formiranje.

Zaključak

Dok modeli crnih rupa sa singularitetima i horizontima događaja dominiraju fizikom, oni unose fundamentalne paradokse koji ukazuju na nepotpunost našeg razumevanja. Alternativni okviri, kao što je Hejvardova metrika, pokazuju da je moguće konstruisati teorijski konzistentne modele crnih rupa bez ovih problematičnih karakteristika, a da se pritom ostane u skladu sa svim postojećim observacionim podacima. Ukoliko se Hejvardov model ili neki sličan pokaže kao tačan, to bi značilo da su kompleksni problemi vezani za singularitete i informacioni paradoks potencijalno bespredmetni. Konačan odgovor na pitanje da li crne rupe zaista imaju singularitete zavisiće od budućeg napretka u teoriji i tehnologiji posmatranja.

Izvor: Do black holes really need singularities?