Na samom početku 2008. godine iz Amerike je stigla vest o otkriću najveće crne rupe u svemiru. Iz Amerike, zato što je pročitana na 211-tom sastanku Američkog astronomskog društva koji je održan od 7. do 11. januara iste godine u Ostinu, Teksas. Otkriće inače pripada finskom timu astronoma na čelu sa prof. Maurijem Valtonenom (opservatorija Tourla). Opreza radi rećićemo da ne postoji limit za masu neke crne rupe pa se izloženo na sastanku Društva odnosi ipak samo na dosada istraženi svemir.

Članak je preuzet iz Astronomije broj 30

A sad o rupi. Ona se nalazi 3,5 milijarde svetlosnih godina daleko od nas, u kvazaru OJ 287 koji se opet nalazi u sazvežđu Raka (Cancer). Rupa je pravi monstrum među crnim rupama jer ima masu od čak 18 milijardi Sunca! Toliko imaju i neke omanje galaksije. Druga rupa po masi lakša je od ove čitavih šest puta.

Kvazar OJ 287 i njegove dve crne rupe, umetnička predstava

Ovde počinje najzanimljiviji deo priče. U kvazaru OJ 287 postoji još jedna crna rupa. Ona je mnogo manje mase - oko 100 miliona Sunca. Zahvaljujući njoj, astronomi su i mogli da izmere masu velike rupe: merenjem gravitacionog uticaja velike rupe koji trpi mala. Mala rupa kruži oko velike po izduženoj elipsi i obiđe je jednom u 12 godina. U tom dvanaestogodišnjem periodu dva puta se toliko primakne velikoj crnoj rupi da prolazi kroz njen akrecioni disk. Svaki taj prodor izaziva snažnu provalu zračenja u vidu bljeska koji se dobro uočava i sa Zemlje.

Precesija orbite male crne rupe u kvazaru OJ 287

Sad na red dolazi teška teorija. Orbita male crne rupe nije fiksirana u prostoru, već se tokom vremena i sama obrće. To, samo po sebi nije neobično jer se tako ponašaju i orbite u Sunčevom sistemu. U spletu brojnih gravitacionih uticaja orbite i ne mogu da miruju te se one polako okreću što postaje uočljivo nakon više hiljada godina. To rotiranje se inače zove precesija.

Međutim, problem s ovom malom crnom rupom je što njena orbita ne da se pomiče, nego prosto leti. U toku samo jednog orbitalnog perioda ona napravi zaokret za čitava 33 stepena. To se ne može objasniti gravitacionim uticajem nekih trećih suseda jer je otklon preko svakog očekivanja velik. Ali objašnjenje postoji.

Pred istim problemom astronomi su bili pre stotinak godina kada su shvatili da se orbita Merkura obrće brže nego što je to predviđao Njutnov zakon gravitacije. Po tom zakonu, svako telo vrši gravitacioni uticaj srazmerno masi i rastojanju tela ali kada se sve to izračuna izlazi je da se Merkur opire tom zakonu i da njegova orbita precesira brže. Razlika između prakse i teorije u slučaju Merkura nije bila velika, svega 43 lučne sekunde što je značilo da umesto da orbita Merkura načini čitav krug jednom u 244 000 godina ona je to čini za 225 000 godina. Dakle razlika nije bila upadljiva ali je nervirala astronome i to više od pola veka, tj. sve dok Albert Ajnštajn, 1915, u proračune nije uključio i svoju opštu teoriju relativnosti. Rezultat koji je dobio bio je savršen: Merkurova precesija brža za 43 lučne sekunde (do ubrzanja dolazi zbog dodatnog gravitacionog polja koje nastaje zbog prisustva energije samog gravitacionog polja.) Sam Ajnštajn je kasnije pričao da je zbog dobijenog rezultata nekoliko dana bio van sebe od sreće.

E isti slučaj, kao sa Merkurom, je i sa orbitom male crne rupe u kvazaru OJ 287. Najnoviji bljesak sa kvazara uočen je 13. septembra 2007. godine, a finski tim je izračunao da bi se, bez efekta koji predviđa opšta teorija relativnosti, bljesak dogodio 20 dana kasnije.

Šta reći, nego sjajno. S jedne strane teorija relativnosti je objasnila jednu pojavu, s druge, uspešno objašnjenje je još jedna u nizu potvrda same teorije opšte relativnosti.

Da dodamo na kraju još i procenu Valtonena da su rupe iz kvazara OJ 287 na putu spajanja do čega će doći za sledećih 10 000 godina.