Jedno od posebnih poglavlja u priči o strateškom nuklearnom arsenalu zauzimaju rakete na šinama. Nastale su u vreme Hladnoh rata sa idejom da neprestano patroliraju prugama da ih u slučaju nuklearnog napada neprijatelj ne bi mogao da pronađe (u silosima) i gađa.
Volim povremeno da napišem ponešto o naoružanju. Znam da toga ima i previše i u novinama i na TV, ali to je uvek jednostrano i navijački prezentirano, sa očiglednom propagandnom porukom koju serviraju „neke“ zemlje. Zato ja obožavam da pišem o „onima drugima“, kao što su Kinezi, Rusi, Nemci, Japanci, Korejanci, Vijetnamci i bogtepita kome još ...
Danas bih da kažem nešto o tzv. bojevom železničkom raketnom kompleksu, ali pošto se priča konkretno odnosi na ruski sistem, koristiću rusku skraćenicu БЖРК – Боевой Железнодорожный Ракетный Комплекс. Da ne bude zabune, identične sisteme su imali i Amerikanci, ali su se sa kolapsom SSSR–a i završetkom Hladnog rata vratili siloskim sistemima.
O čemu se radi? Radi se o pokretnim strateškim raketnim kompleksima postavljenim na železničku prugu. Predstavljale su ih specijalno konstruisane kompozicije, u čijim vagonima su se nalazile strateške rakete (po pravilu međukontinentalne), kao i komandni punktovi, tehnološki i tehnički sistemi, zaštitni sistemi, i posada koja je bila zadužena za eksploataciju kompleksa i sistema njegovog rada.
Naziv „bojevi železnički raketni kompleks“ korišćen je kao lični naziv sovjetskog raketnog kompleksa 15П961 „Молодец“ (РТ-23 УТТХ), jedini БЖРК koji je doveden do faze uvođenja u naoružanje i serijske proizvodnje. „Молодец“ („Dečko“) se nalazio u stanju konstantne bojeve gotovosti („bojevom dežurstvu“) u Raketnim strateškim snagama Sovjetske i Ruske armije u periodu od 1987. do 2005. godine.
БЖРКu železničkom muzeju u Sankt–Peterburgu. Raketa je bila na čvrsto gorivo, trostepena, nosila je do 10 bojevih nuklearnih glava, svaka jačine do 450 kT. Amerikanci kažu da su mogle da na 11.000 km pogode krug prečnika 150–250 m. Desno se vidi uređaj za uspostavljanje napona u lansirnom vagonu.
ISTORIJA
Naredba o izgradnji bojevog raketnog kompleksa na pruzi sa raketom PT–23 potpisana je 13. januara 1969. godine. Glavni proizvođač je bio ukrajinski konstruktorski biro „Южное“ iz Dnjepropetrovska a konstruktori braća akademici, Vladimir i Aleksej Fjodorovič Utkin. Vladimir, kao stručnjak za čvrsto gorivo, projektovao je raketu–nosač, a brat Aleksej lansirni uređaj, kao i vagon za njega. Prema zamisli projektanata, БЖРК je trebalo da čini jezgro grupa za protivudar jer poseduju sve elemente za visok stepen preživljavanja i zadavanje odgovora na prvi udar neprijatelja. Jedino mesto u SSSR–u gde su se proizvodile rakete za БЖРК bio je veliki Makarovljev Mašinski zavod „Южмаш“ takođe iz Dnjepropetrovska.
Inženjeri su imali pred sobom grandiozan zadatak. Naime, ideja je bila da voz sa raketama neprestano putuje pružnom mrežom zemlje, spreman da u svakom trenutku i u najkraćem roku ispali projektile. Prema rečima ing. Vladimira Utkina, nikada se niko u domaćoj i svetskoj praksi nije suočio sa tom količinom problema. Trebalo je razmestiti interkontinentalne balističke projektile u železničke vagone, iako je raketa sa lanserom bila teška preko 150 tona. Niko nije imao ideju kako voziti takve patrolne kompozicije sa strateškim raketama sa nuklearnim glavama državnim prugama – vojska je tražila brzinu od 120 km/h. Da li će teret moći da prođe mostovima, kako preneti opterećenje na železničku podloga tokom lansiranja, da li će voz ostati na šinama tokom starta, koliko je brzo posle zaustavljanja voza moguće podići raketu u vertikalni položaj?
Letna ispitivanja rakete РТ-23 УТТХ (15Ж61[1]) vršena su od 1985. do 1987. na kosmodromu Pleseck, kada je izvedeno 32 lansiranja. Tom prilikom raketni kompleks БЖРК je izvršio 18 vožnji po prugama SSSR–a, prevalivši ukupno više od 400.000 km! Vožnje su pokrivale različite klimatske zone zemlje – od sibirskih tundri do pustinja Dalekog istoka.
Svaki kompleks БЖРК je opsluživao raketni puk. Na vozu se nalazilo više od 70 vojnika, uključujući i nekoliko desetaka oficira. Na mestu mašinovođa i njihovih pomoćnika takođe su se nalazili oficiri i podoficiri.
Prvi raketni puk sa raketama РТ-23 УТТХ stupio je u stanje bojeve gotovosti u oktobru 1987. godine, a do sredine 1988. formirano je ukupno pet pukova (sa ukupno 15 lansera; 4 puka u Kostromskoj oblasti[2] i 1 puk u Permskoj oblasti). Vozovi su se nalazili u podzemnim hangarima udaljenim 4 kilometra jedan od drugog, a prilikom objave ratnog stanja bivali su raspoređivani po prugama zemlje.
Do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine bile su formirane tri raketne divizije, naoružane balističkim projektilima PT–23 УТТХ na šinama. Svaka divizija je imala po 4 puka, od kojih je svaki odgovarao za 3 lansera. U prečniku od 1500 km od mesta lociranja БЖРК, Ministarstvo puteva je moralo da izvrši prepravke pruga: sve šine su zamenjene jačim, drveni pragovi su zamenjeni betonskim a nasipi su ojačani gušćim tucnikom.
Nakon 1991, posle susreta lidera SSSR-a i Velike Britanije, uvedena su ograničenja u maršrutama patroliranja železničkih nuklearnih projektila, a bojeva dežurstva su morali da služe stacionarno, bez vožnji železničkom mrežom zemlje dalje od 20 km. Očigledno da su ovi projektili zadavali muke Zapadnoj alijansi. Mogu samo da zamislim paniku u NATO komandi kada čuju da su Sovjeti krenuli sa vozovima naoružanim projektilima da se vozikaju po zemlji površine 22,5 miliona km2. Lukavi Rusi su često slali lažne vozove, koji su prosto zaluđivali američke špijunske satelite[3].
Saglasno dogovoru START II[4], Rusija je morala da se do 2003. godine odrekne svih raketa PT–23 УТТХ. U trenutku odlaska u penziju, Rusija je imala 3 divizije (Kostromsku, Permsku i Krasnojarsku), sa ukupno 12 vozova sa 36 lansirnih sistema. Kao što je naša armija posle poslednjeg rata morala sa „reciklira“ hiljade topova, tenkova i drugog teškog oružja, tako su i Rusi morali da iseku svoje „raketne vozove – zbog toga je u Brjanskom remontnom zavodu bila izgrađena specijalna demontažna linija. Iako je Rusija 2002. istupila iz START–a II, u periodu 2003–2007 su bili isečeni svi vozovi i lanseri, sem jednog koji se nalazi u železničkom muzeju u Sankt–Peterburgu, i drugog u Tehničkom muzeju u gradu Toljatiju.
Sa početkom maja 2005. godine, kako je zvaničko objavio tadašnji komandant Raketnih strateških snaga (PBCH) general–pukovnik, doktor vojnih nauka i profesor, Nikolaj Jevgenijevič Solovcev, БЖРК su skinuti sa bojevog dežurstva strateških snaga zemlje. Komandant je saopštio da će od 2006. godine dotadašnji projektili biti zamenjeni pokretnim raketnim kompleksom „Toполь-М“[5].
5. septembra 2009. zamenik glavnokomandujućeg, general–major Vladimir Gagarin je obelodanio da PBCH ne isključuju mogućnost da se bojevi železnički raketni kompleksi vrate u naoružanje.
U decembri 2011. komandant PBCH general–majog Sergej Karakajev je ponovio spremnost Rusije da u vrati železničke raketne komplekse.
Prema najnovijim vestima, koje su i bile povod za pisanje ovog teksta, objavljenim 23. aprila ove godine, Putinov Ministar odbrane Jurij Borisov je obelodanio da će Moskovski institut za termički inženjering (rus. Моско́вский институ́т теплоте́хники,МИТ) (proizvođači raketa sistema „Булава“, „Toпол-M“ i „Ярс“), započeti sa konstruisanjem i testiranjima železničkih raketnih kompleksa nove generacije.
Trajektorija nuklearnog projektila sa više bojevih glaba svaka snage 0.43 MT..
SISTEM
U sastav bojevog železničkog raketnog kompleksa su ulazili: tri dizel–lokomotive tipa ДМ62, komandni punkt raspoređen u 7 vagona, bagon-cisterna sa gorivom i mazivima i tri lansera sa raketama. Noseći vagoni za БЖРК proizvođeni su u Kalinjinskoj fabrici vagona.
БЖРК je spolja izgledao kao kao obična kompozicija sastavljena od teretnih, putničkih i poštanskih vagona. Četrnaest vagona je imalo po osam točkova a tri po četiri. Tri vagona su bila maskirana tako da izgledaju kao putnički, a ostali, sa osam osovina, kao teretnjaci. Zahvaljujući rezervama koje su nosili, vozovi su mogli autonomno i bez dopunjavanja da rade do 28 dana.
Vagon koji nosi lansirnu rampu bio je opremljen krovom na otvaranje i ustrojstvom za povezivanje na električnu mrežu. Težina rakete je iznosila 104,5 tone, a sa lansirnim kontejnerom 126 tona. Daljina gađanja iznosila je 10.100 km, dužina rakete je bila 23 m, dužina lansirnog kontejnera 21 m, a maksimalni prečnik korpusa rakete 2,4 m. U cilju rešenja problema preoptrećenja lansirnog vagona primenjen je specijalni rasterećujući uređaj, koji je preraspodeljivao deo opterećenja na susedne vagone i tlo.
Sama raketa je imala originalni aerodinamički vrh na izvlačenje, čime je bila umanjena dužina projektila i olakšano smeštanje u vagon. Njena ukupna dužina je bila 22,6 metara.
Nuklearni projektil je mogao da bude lansiran sa bilo koje tačke njegove železničke maršrute. Redosled operacija pred start bio je sledeći: zaustavljanje komozicije, odnošenje u stranu specijalnog uređaja i spajanje sa električnom mrežom, podizanje lansera u vertikalni položaj. Nakon toga mogao je da usledi tzv. „hladno lansiranje[6]. Već u vazduhu, raketa se oslobađa svog barutnog bustera i pali motor prvog stepena. Otklon rakete u prvoj fazi leta omogućavao je da se vreli gasovi raketnog motora skrenu od lansirnog kompleksa i pruge, izbegavajući tako njihovo uništenje. Vreme potrebno za sprovođenje svih navedenih operacija, od komande poslate iz Vrhovnog štaba pa do lansiranja, nije iznosilo više od 3 minuta.
Svaki od tri lansera, koji su se nalazili u sastavu jednog БЖРК, mogao je da dejstvuje pojedinačno ili u sastavu kompozicije voza.
Vrednost jedne rakete РТ-23 УТТХ „Молодец“, prema cenama iz 1985. godine iznosila je oko 22 miliona rubalja. Pavlogradski mehanički zavod je uspeo da proizvede oko 100 projektila.
Preimućstva i nedostaci
Kao zvanični razlozi za povlačenje БЖРК iz oružanih snaga navođena je zastarela konstrukcija, visoki tročkovi obnove proizvodnih pogona u Rusiji[7], i prednosti mobilnih lansera na bazi kamiona–tegljača.
Pored toga, БЖРК je imao i sledeće minuse:
- Nemogućnost potpunog maskiranja voza zbog neobične konfiguracije (konkretno, tri „dizelke“), koja je dozvoljavala utvrđivanje mesta nalaženja uz pomoć savremenih sredstava satelitske mreže. Dugo vremena Amerikanci nisu uspevali ni satelitima da lociraju vozove, a bilo je situacija kada ni iskusni železničari sa 50 metara nisu uspevali da ih uoče iako su ovi bili pokriveni jednostavnim maskirnim mrežama.
- Slaba zaštićenost kompleksa (za razliku od, recimo, silosa), koji su mogli biti prevrnuti ili uništeni atomskom eksplozijom u blizini. Radi procene učinka udarnog talasa nakon nuklearne eksplozije, u drugoj polovini devedesetih godina izvršen je test velikih razmera nazvan „Сдвиг“ – imitacija bliskog atomskog udaraputem detoniranja 1000 tona trotila (nekoliko vagona protivtenkovskih mina – ukupno preko 100.000 komada), uzetih iz vojnih skladišta u Istočnoj Nemačkoj, raspoređenog u vidu kupe visoje 20 metara. Test „Сдвиг“ je izveden na poligonima kosmodroma Pleseck 27. februara 1991. godine, kada je prilikom eksperimenta nastao krater prečnika 80 m i dubine 10 m. Akustični udarni talas je u vagonima sa posadom izazvao bolni nivo – 150 dB, a lanserБЖРК je izbačen iz stroja, ali je posle brze intervencije tehničara ipak doveden do neophodnog nivoa gotovosti.
- Dužina raspoloživih železničkih puteva po kojima su mogli da voze teški kompleksi PT–23 УТТХ.
Brojni zagovornici korišćenja БЖРК, među kojima je i inženjer za probna lansiranja БЖРК, načelnik grupe vojnih predstavnika Ministarsatva odbrane SSSR–a u „Южмашу“, Sergej Ganusov, hvale izuzetne bojeve karakteristike sistema, koji uveliko prevazilazi zonu protivraketne odbrane. Projektil je bio u stanju, što su potvrdila letna testiranja, da šalje bojeve glave pojedinačne ili ukupne težine do 4 tone na udaljenost od 11.000 km. Jedan projektil, opremljen sa 10 bojevih glava ukupne jačine 500 kilotona, bio je dovoljan da uništi sve evropske zemlje. U štampi se takođe pominjala i visoka mobilnost vozova, sposobnih da se premeštaju diljem železničke mreše zemlje )što je omogućavalo da se lansirna pozicija svakog dana menja za više od 1000 km), za razliku od tegljača, koji mogu da dejstvuju samo u krugu od nekoliko desetina km.
Proračuni, koje su sproveli američki stručnjaci u vezi primene njihove železničke varijante nuklearnih projektila LGM-118 Peacekeeper[8], pokazali su da pri rasporedu 25 kompozicija (dvaput više nego što je u naoružanju imao SSSR) duž mreže železničke pruge ukupne dužine 120.000 km (mnogo puta više nego što su Sovjeti imali na raspolaganju) verovatnoća uništenja sistema iznosi svega 10% u slučaju napada 150 interkontinentalnih projektila tipa R-36 „Воевода“.
Železnički sistem sa raketom PT–23 „Молодец“ – NATO ih je nazivao SS–24 „Scalpel“.
PROJEKTIL
Raketni sistem РТ-23 УТТХ „Молодец“ se pravio u dve osnovne verzije (15П961 i 15П060 – prema NATO katalogu SS–24 Mod 3 i Mod 2 „Scalel“) bio je strateški raketnikompleks sa trostepenim raketama na čvrsto gorivo 15Ж61 i 15Ж60, tj. raketama za železničke vagone i stacionarno lansiranje iz silosa. Projektila je nastao razvojem ranijih balističkih modela sa oznakama 15Ж44i 15Ж62.
Već sam rekao da je sistem povučen iz opticaja sa raspadom SSSR–a, a fabrika u Ukrajini je odjednom ostala bez naručioca. Srećni što će Ukrajina da se reši svojih nuklearnih kapaciteta, 2006. godine Amerikanci su pristali da im plate za svaki prazan raketni motor. Pri tome je državna kosmička agencija НКАУprihvatila da snosi troškove za vađenje goriva iz 163 raketna motora.
KONSTRUKCIJA RAKETE
РТ-23 УТТХ je napravljena u jednom kalibru i po svojoj konstruktivnoj šemi vrlo je slična američkoj raketi „MX“. Konstrukcije samih projektila 15Ж60 i 15Ж61 unekoliko se razlikuju. Daću neke odlike 15Ж60 (za БЖРК).
Prvi stepen interkontinentalnog balističkog projektika je imao težinu 53,7 t i dužinu 9,7 m. Posedovao je centralno razmešten motor sa nepokretnim mlaznikom potiska 283/311 kN (Zemlja/vakuum). Drugi i treći stepen su bili takođe na tvrdo gorivo i imali su motore kukunskog tipa. U vrhu rakete nalazio se razdelnik sa 10 samonavođenih bojevih glava. Na površinskoj strani vrha rakete nalazila su se aerodinamička krilca za upravljanje tokom rada prvog i drugog stepena. Posle izlaska iz gušćih slojeva atmosfere, vrh je odbacivan. Procenat uspešnih uzletanja projektila bio je 98%.
 |
 |
Neposredno pred raspad SSSR–a, bilo je operativno 92 projektila: 32 u silosima i 56 na vozovima. 36 lociranih u Ukrajini je demontirano sredinom 1996, ali je onih 56 u Rusiji ostalo u službi. Njih je trebalo ukloniti prema sporazumu START II, ali on nije ratifikovan. Deset projektila u silosima bilo je deaktivirano 2000. godine. Nakon toga, postepeno su povlačene iz upotrebe, da bi preostalih 15 bilo povučeno u avgustu 2005. Poslednji projektil PT–23 eliminisan je iy službe u aprilu 2008. godine.
Samo da kažem da pored Rusa slične železničke raketne sisteme neguju i Indusi. U tome učestvuju njihove domaće rakete „Agni I“ i „Agni II“, a od skora i modernizovana verzija „Agni V“.
Pogledati srodan text „Projekat Раскат – razarač kontinenata“.
Obavezno pogledati text „Nuklearni Satana“
Pročitati srodan tekst iz ruskih novina na našem jeziku.
1 УТТХ – uvećane tehničko–taktičke karakteristike; Ж – od železnički.
2. Oblast na Volgi, na zapadnoj granici Rusije prema Blorusiji, na 300 km od Moskve.
3. to vreme, iznad SSSR–a se nalazila mreža od 18 špijunskih satelita koji su danonoćno pratili kretanja ruskih raketnih vozova.
4. Bilateralni dogovor o ograničenju strateškog naoružanja iz 1993. između bivšeg direktora CIA Buša starijeg i pijanog Jeljcina. Ugovor je bio prvenstvena želja Zapada da se reše sovjetskih projektila R-36M „Satana“, protiv kojih nisu imali odgovor. Oni su se zauzvrat odrekli projektila sa više bojevih glava koje su ubrzo zamenili sa mnogo opasnijim, koje nisu bile predmet dogovora.
Pošto su Ameri 2002. unilateralno istupili iz Ugovora o antibalističkim projektilima (ABMT), Rusi su istupili iz START–a.
5. U NATO ih označavaju kao SS–27 „Sickle B“ a u Rusiji РТ-2 УТТХ. Radi se o trostepenij raketi teškoj 47,2 t. Nosi 1 bojevu glavu od 800 kilotona dometa 11.000 km, ali može da nosi i 4–6 bojevih glava. Mogu da budu lansirani sa velikog kamiona ili iz silosa.
6. Mogućnost lansiranja rakete iz transportno–lansirnog kontejnera pomoću pritiska koji je stvara u kontejeru. Izvor tog pritiska može da bude para nekog gasa ili barutno punjenje. Motor rakete se pali tek posle toga, kada raketa izleti sa lansera. Ovom tehnikom su se služili i danas se služe i Rusi i Amerikanci.
7. Do tada su projektili bili proizvođeni u Ukrajini, koja je bila u sastavu SSSR–a.
8. Povučeni 2005. ali neke privatne kompanije („Orbital Sciences”) ih koriste u svojim civilnim kosmičkim programima „Minotaur IV” (OSP-2).
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
