Početkom 60–ih Hladni rat je bio vreliji nego ikad i obe supersile su bile duboko posvećene razvoju sve moćnijih i smrtononijih interkontinentalnih raketa. Ali ništa nije mogalo da se poredi sa sovjetskim projektom „Раскат“, oružjem za eliminaciju američkog nuklearnog prvog udara.

U stvari, projekat „Раскат“ („Grmljavina“) je bio samo još jedan naziv za vojnu verziju sovjetske superrakete „N–1“ (11A52, takođe nazivane i „Наука-1“, „N–I“ ili „N1“, a na zapadu „SL–15“ i „G–1e“). „N–1“ je konstruisana krajem šezdesetih u konstruktorskim biroima ОКБ-1 Sergeja Koroljeva prvenstveno radi realizovanja misija na Veneru i Mars. Sa kapacitetom od 90 tona u niskoj orbiti, bila bi to najveća raketa ikad napravljena, kvantni skok u odnosu na „R-7“ („Семёрка“) koja je lansirala prve„Спутникe“. Međutim, pošto je izgradnja takve rakete bila jako skupa, što je Koroljev dobro znao, svoje čedo je odmah ponudio armiji.

Teška raketa za Mesec „N–1“ sa lunarnim kompleksom „N1/L3“ na vrhu, ukupne težine 2.735 tona. Prvi stepen je imao 30 raketnih motora tipa NK-15. Sva četiri probna lansiranja ove rakete propala su zbog problema sa I stepenom.

Vojna verzija „N–1“ bila je prosto užasna. Ili bolje je reći, verzije, jer je Koroljev „N–1“ zamislio kao jednu kompletnu porodicu raketa. Prema dekretima Partije i Saveta Ministara SSSR–a od 23. juna 1960. i 13. maja 1961. godine, i formalno je odobren razvoj „N–1“ čija bi primena mogla da ima i vojnu svrhu. „N–1“ je predstavljala trostepenu raketu koja je sagorevala kerozin i tečni kiseonik, i bila je prethodnik verzija „N–111“ i „N–11“. „N–111“ je trebalo da bude najmanja u porodici, napravljena od trećeg stepena „N–1“ (plus dodatni stepen) i trebalo je da odnese na nisku orbitu samo 5 tona.

„N-11“ (11A53), formirana od drugog i trećeg stepena „N–1“, trebalo je da bude raketa srednje kategorije, težine oko 750 tona i kapacitetom da u orbitu iznese 25 tone korisnog tereta. „N–11“ je trebalo da bude trostepena i planirano je da nosi 6 ili 7 nuklearnih glava snage po 2,2 megatona, ili jedno 25–megatonsko nuklearno punjenje (ne zaboravi da je Hirošimska bomba imala „samo“ 15 kilotona, odn. 0,015 megatona), sa preciznošću udara od 2 kilometra. U principu, nuklearne bojeve glave su mogle da budu postavljene u Zemljinu orbitu – ono što su Sovjeti nazivali „globalnim sustemom“  – i odatle da napadaju SAD sa južne strane, mnogo manje zaštićene radarima za rano upozoravanje od severne, evropske strane. U stvari, SSSR je tokom 60–ih uložio veliki trud i sredstva za razvoj sistema za nuklearne napade iz kosmosa, koji bi koristili verzije Моd.3 rakete R–36 „Сатан“ (8K67), о čemu sam nedavno pisao veliki tekst pod naslovom „Nuklearni Satana“.

	Deo porodica raketa „N–1“. S leva na desno: „N–111“, „N–11“ i „N–1“. Poslednja je visoka 105,3 m, sa prečnikom od 17,0 m. Prazna je bila težka 208 t a puna skoro 15 puta više.
	Sve varijante članova porodice „N–1“.Proizvođač je bio specijalizovani konstruktorski biro ЦСКБ „Прогресс“ iz Kujbiševa.
	Verzija „N–11“ sa šest orbitnih nuklearnih bojevih glava.

Međutim, pravi monstrum trebala je da bude vojna verzija „N–1“, nazvana u nekim izvorima kao „Раскат“. Njena lansirna težina od preko 2.700 tona i nosivost od 90 tona tereta omogućili bi lansiranje 24 nezavisne bojeve glave snage od 25 do 50 megatona (miliona tona TNT–a!) svaka, ili desetine manje snažnih nuklearnih glava. „N–1“ je trebalo da bude pravo armagedonsko oružje, sposobno da uništi najveći deo američkih strateških snaga već u prvom udaru.

Neverovatno zvuči, ali sovjetski generali su ozbiljno razmišljali i o mogućnosti unapređenja projekta „Раскат“. Nesmemo da zaboravimo da su u to vreme super–balističke rakete bile u modi, te je konstruktorski biro ОКБ–52 Vladimira Čelomeja takođe predložio ogromnu raketu sposobnu da pošalje nuklearnu bojevu glavu od sto megatona na udaljenost od 10.000 kilometara. Ta raketa, poznata kao „УР-500“, nikada nije ušla u upotrebu, ali je poslužila kao osnov za raketu „Протон“ koja je i danas u upotrebi.

Čelomejeva porodica univerzalnih raketa. S leve strane su po tri verzije „UR–100“ i „UR–100N“. Prva zelena je „UR–200“, a onda slede različite varijante „UR–500“. Neke su za nuklearni napad a neke za lansiranje satelita i put na Mesec.

Ubrzo nakon toga, Koroljev je odlučio da se odrekne Marsa i raketu „N–1“ prepravi u lunarnu, kao sovjetski odgovor „Saturnu V“. Trebalo je da raketa u prvom stepenu ima čak 24 motora tipa NK-15, proizvedenih u biroima slavnog Nikolaja Dmitrijeviča Kuznecova, izvedenih iz motora NK–9 koje su koristile „R–9“, predložene balističke rakete koje su Koroljevljevi biroi odbili. Međutim, sredinom 60–ih, nakon smrti Koroljeva, koji je zahtevao da se nosivost rakete poveća na preko 95 tona da bi parirali „Apollu“ programu, odlučeno je da se u prvi stepen ugradi ni manje ni više nego 30 motora  tipa NK–15. Raketa „N–1“ je lansirana četri puta ali sva su prošla katarstofalno, te je projekat uskoro stopiran da bi ustupio mesto projektu „Энегрия–Буран“.

Srećom po našu civilizaciju, raketa „Раскат“nikada nije ugledala svetlost dana. Kao strateško oružje mogla je da se koristi samo u prvom, devastirajućem talasu, ali rakete kao što je „N–1“ nisu mogle da stoje u borbenoj gotovosti na duži vremenski period da bi eventualno odgoborile na američki (kontra)napad (mada je postojao predlog verzije „N–1“ na hipergoličko gorivo koji je mogla neograničeno da stoji na rampi). Pored toga, ulaskom u upotrebu američkih špijunskih satelita „Corona“ postalo je neostvarljivo postaviti na rampu  jednog orijaša poput „N–1“ a da američka obaveštajna služba to ne otkrije. Već samo postavljanje „N–1“ „Раскат“ na lansirnu rampu predstavljao bi crvenu maramu Amerikancima da preduzmu preventivni nuklearni udar protiv Rusa.

Ironično je da je prva sovjetska raketa koja nije bila zamišljena sa vojnom namenom – ustvari, raketa je originalno zamišljena da ponese ljude na Mars – bila na putu da postane najveće oružje za masovno uništenje koje je čovek napravio.

Jedna od verzija rakete koja je trebalo da ponese čoveka na Mesec.

I pored svega, raketa „N–1“ nikada nije dobila zvanično ime. U literaturi se često pominju različita imena, kao što su „Геркулес“, „Ленин“, „Наука“ ili „Гигант“.

	Dve rakete u pripremama za lansiranje na kosmodromu Bajkonur.
	Krajem sedamdesetih mnogi su mislili da je iskrcavanje ljudi na Mesec samo pitanje trenutka, iako je raketa „N–1“ od 1969. do 1972. pretrpela 4 neuspešna lansiranja – najdalje je odletela prilikom četvrtog lansiranja: 40 km u vis.
	Verzija rakete „N–1“ na hipergoličko gorivo sa motorima Valentina Gluška.

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2011-06-12 - Pluton, poslednja oaza za život
• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?