Ako želiš da saznaš neke značajne momente u složenoj i dramatičnoj istoriji rađanja interkontinentalnih strateških bombardera IV generacije Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza ovo ti je možda poslednja šansa. Otplovimo u svet koji više ne postoji... 

OBJAŠNJENJE TERMINA

Strateški bombarder je avion srednjeg i dugog dometa sposoban da ponese velike količine 'pametnih' i 'glupih' bombi, krstareće i balističke rakete, pa samim tim i nuklearne, predviđene da nanesu udare po strateškim objektima rasutim po teritoriji neprijatelja, po pravilu van glavnih zona vojnih dejstava, sa ciljem uništavanja vojnih i industrijskih potencijala (infrastrukture, logistike, vojnih instalacija, fabrika i gradova). Danas ovakve jedinice poseduju jedino Amerikanci, Rusi i Kinezi.

Za razliku od taktičkih bombardera, osmišljenih za uništavanje pokretne i stacio-narne tehnike, taktičkih baza i ljudstva protivnika u zoni dejstava, strateški bombarderi se po pravilu odlikuju sledećim osobinama:

• Interkontinentalnim doletom;
• Velikoj težini bojeve opreme, koja se odlikuje najvećom snagom dejstva;
• Povećanim komforom za posadu sa ciljem da budu što sposobniji za dejstva tokom dugih letova (u režimu bojevog dežurstva).

Kako su se razvijale protivavionske rakete, rasla je potreba za sve većim brzinama aviona, pa su čak i veliki avioni postajali nadzvučni. Takvi su prvi bili američki bombarderi B-58 i A-5, karakteristični po tome što uopšte nisu mosili nikakve druge bombe sem strateških nuklearnih. Sovjetski odgovori su bili Tupoljevljev Ту-22 i Mjasiščevljev М-50[2].