Siguran sam da ste svi makar jednom videli fenomenalne „Ultra Deep Field" fotografije prispele sa Hablovog svemirskog teleskopa (HST). Njihova oštrina je zadivljujuća, a mnoge od njih imale su ekspozicije čija se dužina merila danima. Kako teleskop uspeva tako dugo da bude nanišanjen u jednom pravcu, i na koji način se ovaj džin, težak 11 tona, suprotstavlja raznim silama koje deluju na njega, ako znamo da nam fizika kaže da je za suprotstavljanje svakoj sili potrebna ista tolika sila ali suprotnog smera?
 Svemirski teleskop Habl onakav kakvog su ga videla sedmorica kosmonauta iz šatla „Discovery“ tokom servisne misije STS–82. Tom prilikom su između ostalog zamenjeni senzorski sistemi FGS, za šta im je trebalo bezmalo 7,5 sati.
|
Kao prvo, čak i najvećem laiku je jasno da je pozicioniranje kosmičkih teleskopa đavolski težak posao. To nije lako ni na Zemlji, jer je potrebno kompenzovati Zemljinu rotaciju veoma finim servo motorima. U vasioni, problemi su drugačije prirode. Pošto znamo da tamo svaki predmet stoji onako kako ga ostavimo sve dokle ga neka druga sila ne pomeri, HST ima tendenciju da stoji pozicioniran ka svojoj meti onako kako ga jednom namestimo.
 Jedan od tri FGS snimljen tokom drugog servisiranja teleskopa 1997. godine. Svaki je dimenzija 1,68 x 1,22 x 0,6 m, težak 217 kg i koristi oko 19 vati struje. |
Ali tu počinju problemi - na njega deluju bezbrojne sile. Naprimer, plimske sile Zemlje (jedan od uticaja gravitacije) teže da izravnaju teleskop sa velikom osom rotacije koja je upravljena ka Zemlji. Čak i Sunčeva svetlost gura čitav teleskop i može da ga (vremenom) pomeri. Da bi kompenzovao te i mnoge druge sile, HST ima ugrađenu seriju žiroskopa koji pomažu u tome da teleskop bude uvek upravljen u željenom pravcu. Na teleskopu se nalaze interferometrijski instrumenti („Fine Guidance Sensors", FGSs), osetljive kamere koje nišane neku relativno sjajnu zvezdu u blizini mete koja se snima u tom trenutku. Oni fiksiraju tu zvezdu, i ako se HST pomeri, FGS to registruju i naređuju žiroskopima hitnu kompenzaciju. Sve to je zadivljujuće precizno, te čini Habla najpreciznijom spravom za pozicioniranje u astronomiji ikad napravljenom.
Potrebe HST za stabilnošću i preciznošću nišanjenja izražavaju se decimalama sa mnogo nûla. Teleskop je u stanju da bude fiksiran, tj. da bude upravljen u jednu tačku, 24 sata, sa devijacijama koje su manje od 7 hiljaditih delova (0,007) lučne sekunde (2 milionita dela stepena), što je otprilike širina čovekove dlake gledana sa daljine od 2 km! To je nivo stabilnosti i preciznosti koje bi nam omogućile da držimo laserski zrak fokusiran na petoparac (ko ga se seća) koji se nalazi na 350 km (kao od Beograda do Podgorice).
 Postavljanje svemirskog teleskopa Habl |
Inače, FGS optički senzori su zapravo deo složenog sistema teleskopa koji se naziva „Pointing Control System" (PCS), i čiji je primarni cilj precizna astrometrija i visoka rezolucija objekata magnitude od 3 do 16,8. Ima ih ukupno tri, od čega dva služe za nišanjenje i fiksiranje mete (Position Mode), dok se treći često koristi za precizna poziciona merenja, astrometriju (Transfer Mode). Zbog svoje preciznosti, FGS se koriste za određivanje paralakse i merenja udaljenosti zvezda i proučavanja binarnih zvezda. Ova tri instrumenta su postavljena po obodu vidnog polja teleskopa u intervalima od po 90 stepeni. Oni mogu da nanišane teleskop u metu sa preciznošću od 0,01 arcsec. Sa tom preciznošću, ovi senzori mogu da fiksiraju zvezdu i onda mere njeno prividno kretanje sa preciznošću od 0,0028 arcsec.
Slični uređaji ali drugačije tehnologije, koristiće se i na „James Webb Space Telescope" koji treba da zameni HST do sredine sledeće decenije.
|
Još o Svemirskom teleskopu Habl: Kratka istorija svemirskog teleskopa Habl |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
