NAPOMENA: Ovaj članak je pisan 2004.godine, u vreme kada je Nasa nameravala da obori HST.

Američka administracija je odobrila projekat Svemirskog teleskopa 1977. godine i bilo je predviđeno da bude lansiran krajem 1983.

Ideja o korišćenju teleskopa u orbiti se pojavila još dvadesetih godina prošloga veka, kada ju je uzeo u razmatranje nemački naučnik Herman Obert. Razumljivo, ona je tada naišla na nerazumevanje. Među retkim izuzecima koji su shvatili prednosti i moguć nosti takvog teleskopa, se našao i ameri- čki astronom Liman Spicer. Tokom 1946-te godine, više od decenije pre slanja Sputnjika, on je predložio razvijanje orbitalne opservatorije, koja ne bi bila ograničena Zemljinom atmosferom i koja ne bi pokrivala samo mali deo elektromagnetnog spektra. Takođe, zalagao se za reflektujući teleskop, koji bi imao najveći mogući izgradljivi objektiv u to vreme.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih, Spicer je neumorno lobirao u korist ideje svemirskog teleskopa. Rezultat toga je bio da je NASA (National Aeronautics and Space Administration) počela razmatrati takvu ideju još od šezdesetih (a sedamdesetih im se pridružila i ESA - European Space Agency). Prvi nacrti su podrazumevali da se u orbitu lansira ogledalo od 305 santimetara. Međutim usled masivnosti takvog ogledala postavio se problem letelice koja bi mogla da ga poveze do orbite. Projekat spejs-šatla koji se nazirao tokom sedamdesetih je bio savršen za takvu misiju. Rani nacrti su pokazivali da će nosivost takve letelice biti dovoljna da se toliko ogledalo isporuči u orbitu. Ali kao što to obično biva, projekat spejs šatla se odužio, a zatim je prevazišao predviđeni budžet. NASA je bila prinuđena da smanji troškove, što je na kraju dovelo i do smanjivanja dimenzija same letelice, a tim i njene nosivosti. Konačna verzija spejs- -šatla nije više mogla da ponese 305-to centimetarsko ogledalo. Na osnovu dimenzija prtljažnog dela šatla, isprojektovano je novo ogledalo od 240 centimetara.

Američka administracija je odobrila projekat Svemirskog teleskopa (kako se tada zvao) 1977. godine i bilo je predviđeno da bude lansiran krajem 1983. godine, kada mu je i dato ime Habl svemirski teleskop. Ali finansijske teškoće nisu zaobi- šle ni taj projekat. Budžet je prevaziš ao milijardu dolara i lansiranja su odložena. Zatim je usledila i nesreća šatla Čelindž er 1986. godine koja je na neko vreme odložila poletanja svih spejs-šatlova. Taj period pauze je iskorišćen za proveru svih sistema Habla i uklanjanje manjih i većih nedostataka. Konačno posle dugog čekanja 24. aprila 1990. godine spejs šatl Diskaveri je uspešno preneo Habl teleskop u orbitu. Kada je poleteo Habl je imao 5 detektora: širokougaonu kameru (Wide- -field planetary camera - WFPC), kameru za tamne objekte (Faint Object Camera - FOC), spektrograf za tamne objekte (Faint Object Spectrograph - FOS), spektrograf visoke rezolucije (High-Resolution Spectrograph - HRS) i visokobrzinski fotometar (High Speed Photometer - HSP).

Kao i kod većine kompleksnih projekata, bilo je potrebno neko vreme da inžinjeri utvrde da svi sistemi rade. A pošto se još i očekivalo da će većina instrumenata biti nekalibrisana jedan sa drugim (zbog vibracija tokom lansiranja), to je dodatno odgodilo početak rada teleskopa. Kada su instrumenti jedan po jedan poravnani, stigle su i prve slike sa Habla. Protumačene su kao obećavajuće, ali posle nekog vremena je utvrđeno da oko svih zvezda i galaksija postoje zamagljenja (odnosno da je velika sferna aberacija). Šta god da je pokušavano, inžinjeri nikako nisu mogli da izoštre sliku, a to je uticalo i na sve propratne instrumente. Eliminisanjem mogu- ćih uzroka, na kraju je utvrđeno da je ogledalo pogrešno izbrušeno (tj. oblikovano). NASA je napadana sa svih strana. Izgubila je i podršku javnosti i podršku Kongresa. Postavilo se pitanje kako je takva greška uspela da se provuče posle miliona dolara uloženih u pravljenje i testiranje samog ogledala? Na kraju je ustanovljeno da je nastala pogrešnim upotrebljavanjem alata koji se zove nul korektor (null corrector). Šta više sama greška je primećena bar jednom, ali je to merenje odbačeno jer korišćena oprema nije bila tako sofisticirana kao sam nul korektor.

Kliknite na ilustraciju

Nije sve bilo izgubljeno. Inžinjeri koji su gradili Habl teleskop su računali na misije za servisiranje (na Hablu postoji oko 10 m. oslonaca za noge i 75 m. držača za ruke) i rezultat toga je bio da se praktično svi delovi Habl teleskopa mogu zameniti (osim primarnog ogledala i same konstrukcije, naravno). Ubrzo pošto je shvaćen problem koji je Habl imao, razvijeno je i rešenje za njega, odnosno novi uređaji koji su bili projektovani da kompenzuju sfernu aberaciju. Organizovana je prva servisna misija u decembru 1993. godine tokom koje je umesto HRS-a instaliran uređaj (Corrective Optics Space Telescope Axial Replacement – COSTAR) koji je trebao da kompenzuje sfernu aberaciju za sve instrumente osim za WFP kameru. Pošto postojeća WFP kamera nije koristila isti optički put kao i ostali instrumenti, umesto nje je stavljena druga ista takva kamera (nazvana logički WFPC 2), koja je u sebi imala isprogramiranu korekciju. Pored tih uređaja, bili su zamenjeni solarni paneli, da bi smanjili potrese koji su nastajali kada Habl naglo pređe iz Zemljine senke na osun- čani deo prostora, a zamenjeni su bili i žiroskopi.

Novi instrumenti su omogućili da se performanse Habl teleskopa približe svom teorijskom maksimumu, tako da je počeo veoma plodan period naučnih otkrića inspirisan posmatranjima koja su vršena sa Habl teleskopa. Koliki je potencijal Hablovog teleskopa za nauku, pokazuje činjenica da su otkrića vršena i pre same zamene instrumenata na prvoj servisnoj misiji (recimo otkriće misterioznih crnih struktura u spirali galaksije M 51).

Sledeće servisne misije nisu bile tako dramatične kao prva. Uglavnom su služile za instaliranje novih instrumenata i redovnu zamenu dotrajalih delova (redovnu – jer se unapred znalo kolike su šanse da se neki uređaji pokvare). Izuzetak je treća servisna misija 1999. godine (koja se sastojala iz dva dela), koja je trebala da zameni Hablove pokvarene žiroskope (zbog kojih je tada prestao da radi). Tokom tih misija na Habl su instalirani: kamera i spektrometar koji su omogućavali Hablu da snima i u infra-crvenom delu spektra (Near Infrared Camera and Multi-Object Spectrometer – NICMOS), novi spektrograf (Space Telescope Imaging Spectrograph - STIS) i nova kamera (Advanced Camera for Surveys -ACS). Svi ti instrumenti su poboljšali rad Habl teleskopa. Poslednji instaliran ACS instrument je skoro udvostru- čio vidno polje Habla i deset puta brže je sakupljao podatke od WFP 2 kamere. Sa njom su pokriveni delovi elektromagnetnog spektra od ultraljubičastog do infracrvenog.

Četvrta servisna misija, planirana za 2006. godinu je razmatrana ovih dana, kada je 16. januara ove godine, NASA-in administrator Šon O’Kif šokirao svet saopštenjem da će četvrta planirana servisna misija, kao i sve buduće biti otkazane, zbog bezbednosti astronauta. Time je praktično osudio Habl teleskop na preranu smrt. Naime sam životni vek Habla je planiran na 20 godina uz uslov da mu se redovno menjaju komponente kojima istekne rok trajanja. Od celog niza komponenata, najkritičniji su žiroskopi koji mu omogućuju da ostane uperen u željenom pravcu. Tvorci Habla su bili svesni koliko su žiroskopi krhki, pa su umesto potrebnih 3, ugradili 6 žiroskopa i time povećali vreme između servisnih misija. Trenutno Hablu rade 4 žiroskopa. Šanse da Habl izdrži do kraja radnog veka sa neophodna tri žiroskopa iliti do 2010/2011, kada je bilo predviđ eno da se pošalje novi teleskop, su izuzetno male. Ali ni tih 20 godina nije njegov konačan radni vek. Baš zbog činjenice da se praktično svi delovi na Hablu mogu zameniti, njegov životni vek bi mogao da se produži neograničeno. Izgleda da Habl teleskop ima šanse da uđe u istoriju i kao prvi teleskop koji je stavljen van upotrebe dok je još bio operativan (u svetu su operativni neki teleskopi stariji i od sto godina).

Nezadovoljstvo i pritisak javnosti, a posebno naučnika, koji su se akumulirali odlukom da se Habl više ne servisira, nikako ne jenjavaju. Malo posle prve bujice nezadovoljstva, NASA je izjavila da je to nezadovoljstvo razumljivo, ali da će se sve smiriti i da će svi shvatiti njihovu odluku kao ispravnu kada shvate da su tu u pitanju ljudski životi. Treba imati u vidu da se planira još 25-26 misija spejs šatlova do MSS-a, tako da se samo po sebi nameće pitanje: zašto ne još jedna? Odgovor na ovo pitanje NASA je dala prilično škrtim objašnjenjem da će šatl prilikom misija na MSS-u imati mogućnost da se popravi ili da se sami astronomi spasu. Ali ovih dana i taj odgovor je doveden u pitanje, pošto je Rojtersu dostavljen izveštaj nekih inženjera iz NASA-e koji žele da ostanu anonimni. Naime, u izveštaju se tvrdi da bi misija vezana za Habl bila sigurna koliko i sama misija do MSS-a, ako ne i sigurnija. Još se tvrdi i da su rizici precenjeni, a koristi od takve misije potcenjeni.

Dosta ljudi se pita da li je Habl teleskop vredan ovolike buke? Može se reći da je ovo pitanje u najmanju ruku nepromišljeno. Mora se imati u vidu da je samo do marta 2000-te Habl teleskop preduzeo više od 330.000 odvojenih posmatranja, posmatrao više od 25.000 astronomskih objekata, arhivirao više od 7,3 terabajta podataka, a podaci koje je skupio su korišćeni u preko 2.700 naučnih radova (!!!). Svakog dana Habl arhivira izme- đu 3-5 gigabajta podataka i pošalje još između 10-15 gigabajta. Doprinos Habl teleskopa je nemerljiv. I to ne samo zbog količine podataka, nego i velikog broja naučnih oblasti (pre svega iz astronomije i astrofizike) na koje ti podaci imaju uticaja. U nesuđenoj četvrtoj servisnoj misiji su pored žiroskopa trebali da budu i instalirani novi instrumenti, za koje se pretpostavlja da bi poboljšali kvalitet posmatranja Habl teleskopa za faktor 10.

Neposredno posle NASA-ine odluke da se Habl više ne servisira, počela su razmatranja kako da se teleskop što duže zadrži u orbiti. Veliki broj astronoma i uopšte ljudi širom sveta se angažovao ili daje podršku za produženje projekta Habl teleskopa. Prvo što je uzeto u razmatranje je nalaženje načina kako da održe Habl funkcionalnim sa 2 žiroskopa. Ovi planovi su bili već u toku, jer je jedna studija pokazala da Habl ima svega 30% šanse da izdrži sa tri žiroskopa do 2006. odnosno planirane servisne misije. Ne zna se da li je moguće ovo postići. Softver i tehnike koji se razvijaju biće testirani na jesen ove godine. Ali i ukoliko bi ovo rešenje bilo postignuto, žiroskopi nisu jedini problem (svakako najveći jesu). Baterije na Hablu koje se koriste kada se on nalazi u Zemljinoj senci, a pune kada je izložen Suncu su u upotrebi od početka misije i prema očekivanjima pokazuju znake istrošenosti. Ukoliko se potpuno istroše to će značiti da Habl neće biti u moguć nosti da funkcioniše tokom «noći». Tako- đe postoji još par problema koji ne bi potpuno ugrozili Hablov ostanak, ali bi svakako doveli u pitanje neka naučna posmatranja.

Trenutno se razmatra čitav niz mogućih scenarija i ideja koji bi omogućili da se Habl servisira ili da mu se produži vek trajanja. Dosta ljudi je pokazalo spremnost da finansiraju servisnu misiju, mada su neki astronomi primetili da će biti potrebne donacije milijardera. Pominjala se i mogućnost da neka druga svemirska agencija izvrši servisiranje (gde je akcenat na Rusima). Ali problem je u tome što je Habl kompatibilan isključivo sa spejs- -šatlovima, tako da je ta mogućnost praktično neizvodljiva. Otvoreni su i sajtovi: (www.savethehubble.org i www.savethehubble.com) koji služe za prikupljanje ideja za spasavanje teleskopa od ljudi iz celog sveta. Takođe na sajtovima je krenula i peticija za nastavak misije Habl teleskopa. Do sada je sakupljeno 15.000 potpisa.

Pod pritiskom javnosti, 29. januara, Šon O’Kif je pristao da razmotri svoju administrativnu odluku, ali je 6. februara stigla direktiva iz vrha NASA-e da kancelarija projekta Habl svemirskog teleskopa napravi planove za buduće aktivnosti koji će sadržati moguće opcije za produženje misije, uključivati prestanak servisiranja i koji bi trebali da predstave misiju za sagorevanje Habla u atmosferi. Da li treba reći nešto više?