Zamislite svemirski teleskop dovoljno jak da omogući da vansolarne planete gledamo direktno. Teleskop kojim bi mogli da analiziramo atmosferske omotače zemljolikih svetova, sa ciljem da konačno odgonetnemo najveću tajnu moderne nauke: postoji li života van solarnog sistema? Teleskop kojim bi unapredili naša znanja iz praktično svih grana astronomije, posmatranjem bezbrojnih tela Sunčevog sistema. Takav teleskop bi mogao da postane stvarnost tokom sledeće dekade. Njegovo ime je ATLAST.
Jedna od trenutnih verzija ATLAST–a sa ogledalom od 17 metara. Biće 2.000 puta osetljiviji od Hablovog teleskopa, dok bi radni vek bio oko 20 godina.
Hablov svemirski teleskop (HST) je verovatno najpoznatiji kosmički instrument u istoriji. Budući da se nalazi u kosmosu, oslobođen je dosadnog mešanja Zemljine atmosfere, što nam omogućava da dobijamo one neverovatne fotografije koje smo i sami gledali. ATLAST (Advanced Technology Large Aperture Telescope) bi trebalo da nastavi rad Habla i njegovog rođaka Džejms Vebovog svemirskog teleskopa (JWST), ali u jednoj potpuno novoj dimenziji. Da bi zamislili veličinu budućeg napretka, treba reći da bi ugona rezolucija bila od 5 do 10 puta veća nego kod Džejms Veba, dok bi osetljivost bila 2.000 puta veća nego kod Habla. A to još uvek nije ništa.
 |
Džejms Vebov teleskop. Projektovanje je započeto 1996. a neće poleteti pre 2018. Svake godine „jede“ lavovski deo fiskalnog budžeta Nase. Na kraju, koštaće preko $8,6 milijardi. (NASA/Northrop–Grumman). |
ATLAST je rođen pre pet godina kao koncept Naučnog instituta za svemirske teleskope (STSc[1]) i Nase, i za sada je samo predlog koji nije materijalizovan. Postoje tri glavne varijante, opremljene primarnim ogledalima od 8 metara u prečniku, odn. 9,2 metra, odn. 16,8 metara. Poslednje dve verzije podrazumevaju segmentovana ogledala kao kod Džejms Veba, dok vezija od 8 metara ne odustaje od monolitnog ogledala. Za poređenje, vredi podsetiti da Hablovo ogledalo ima prečnik od 2,4 metra, dok JWST ima prečnik od 6 metara.
 |
Različite arhitekture ATLAST–a predviđaju različite prečnike primarnih ogledala (STScl). |
 |
Verzija od 8 metara (NASA/STScl) |
Kada bude opremljen internim koronografom[2], ATLAST će moći da otkrije najmanje desetak eksotera. Deset planeta sličnih Zemlji koje se okreću oko drugih zvezda! Ali ni to nije sve. Biće takođe moguće otkriti da li atmosfere tih planeta sadrže određene sastojke – biomarkere – koji bi mogli da otkriju prisustvo životnih formi. Nije li to divno? Pored toga, ATLAST će prvi put omogućiti rekonstruisanje nastanka zvezda tokom duge istorije univerzuma, prateći pojedinačne zvezde u 140 galaksija van Lokalne grupe. Ili, što mu dođe na isto, moći ćemo direktno da proučavamo procese formiranja zvezda unazad deset hiljada miliona godina. Ako budemo imali na raspolaganju 16–metarsko ogledalo, broj galaksija bi se popeo na 370.
 |
Simulacija spektra jedne eksotere udaljene 33 sv. godine u različitim vremenima ekspozicije (STScl). |
 |
ATLAST će moći da gleda pojedinčne zvezde na ogromnim distancama. Dato je poređenje sa HST i JWST (STScl). |
Mada će se tokom ove i sledeće decenije izgraditi nekoliko džinovskih teleskopa ovde na Zemlji, važno je naglasiti da ovakva postrojenja ne mogu nikada da prevaziđu određena ograničenja koja nameće Zemljina atmosfera, kao naprimer, opseg talasnih dužina koje možemo da posmatramo. Zato će instrumenti ATLAST–a posmatrati kosmos ne samo u vidljivom spektru, već i u infracrvenom i ultraljubičastom. ATLAST će se nalaziti u Lagranžovoj tački L2 sistema Sunce-Zemlja, kao uostalom i mnoge druge svemirske opservatorije.
 |
Lagranžova tačka L2 je dobro mesto za opservatoriju jer uvek ima isti relativni položaj u odnosu na Sunce i Zemlju, tako da je zaštita i kalibracija znatno pojednostavljena. Tu se već nalaze opservatorije „Herschel“ i „Planck“, a kineska lunarna sonda „Chang'e 2” je bila do aprila 2012. |
 |
Kružna orbita oko L2. |
Ahilova peta ovog džina je da je toliko veliki da trenutno ne postoji raketa koja bi ga podigla u kosmos. Prvobitno je planirano da se ATLAST lansira u okviru Nasinog „Konstelejšen“ programa, ali njega je Obama otkazao 2010. godine. Za svaki slučaj, Institut za svemirske teleskope je zamislio verziju ATLAST–a koju bi u orbitu mogla da ponese (ozbiljno) modifikovana raketa „Delta IV Heavy“ – najsnažnija američka raketa u upotrebi – ali i pored toga mnogi se plaše da će se ubistvo „Aresa V“ odraziti takođe i na ATLAST. Na sreću, buduća Nasina raketa SLS bi mogla lako da lansira ATLAST bez mnogo prepravki. Ali, gledajući dalje, zašto se uopšte ograničavati na teleskop sa ogledalom od 17 metara? Sa SLS bi nam se otvorila mogućnost da lansiramo pravo čudovište sa ogledalom i do 24 metra u prečniku, što je san svakog astronoma.
 |
Lansiranje verzije teleskopa od 8 metara raketom „Ares V“ (NASA). |
 |
Koncepti teleskopa ATLAST sa sve većim ogledalima (Northrop–Grumman). |
 |
 |
| Kosmički teleskop sa ogledalom od 24 metra! (Northrop–Grumman). | |
 |
Verzija ATLAST–a prečnika 9 metara mogla bi da bude lansirana modifikovanom raketom „Delta IV Heavy“ (STScl). |
Za sada, ATLAST je samo predlog misije Nasinog Flagship Programa[3] koji bi mogao da se realizuje 2025–2035. godine. Ako se ispotavi da je završetak SLS–a realan, porašće i verovatnoća da jedan teleskop poput ovog postane najuzbudljiviji teret novog lansera. Nažalost, prekoračenja budžeta i kašnjenja Džejms Veba ne slute dobro ovom projektu. Kao i uvek, paradoks vezan za ovaj projekat je da sada kada prvi put u istoriji imamo na raspolaganju tehnologiju koja bi mogla da otkrije život van granica našeg solarnog sistema, izgleda da je ono što koči čitavu stvar otsustvo političke inicijative.
[1] Institut se nalazi nafakultetu „Džons Hopkins“ u Baltimoru, i predstavlja operativni centar za HST, JWST, Kepler i MAST. Za razliku od naših instituta, ovi pare dobijaju od Nasinog Godardovog svemirskog centra, Laboratorije za mlazni pogon (JPL), Ames Centra, Evropske agencije (ESA) itd. Takođe, za razliku od nas, od 450 zaposlenih imaju preko 100 doktora nauka.
[2] Uređaj na teleskopu koji ima dusk kojim se pomračuje Sunce (ili zvezda) i omogućava slikanje i proučavanje njegove korone.
[3] Program rezervisan samo za najveće i najskuplje projekte, one preko 2–3 milijardi dolara. Tu spadaju dosadašnje misije „Voyagera“, „Galileo“, „Cassini“ i „Marsova Naučna Laboratorija“ (MSL).
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
