'Dragonfly', Nasina sonda koja će se sastojati od velikog drona koji će leteti nebom Titana, najvećeg Saturnovog meseca, biće lansirana 2027. godine. Ali ova sonda, koja će do ovog fascinantnog tela stići oko 2034. godine, neće istraživati metanska jezera i mora na severnoj hemisferi. Iz tog razloga i dalje se pojavljuju predlozi misija koje ne zanemaruju glavnu 'turističku' atrakciju ovog satelita. Poslednji od ovih projekata je 'POSEIDON, misija na Titan osmišljena za proučavanje jezera metana i etana. Misija bi morala da se sastoji od orbitera i 'površinskog' elementa, koji može biti ili veliki amfibijski dron, nazvan 'hidrodron' - vrsta plutajućeg 'Dragonflya' - ili mala flotila manjih dronova (ova posljednja opcija je jeftinija).
Flotila dronova za proučavanje Titanovih ugljovodoničnih mora i jezera.
'POSEIDON' ( Titan POlar Scout/orbitEr i In situ lake lander DrONE explorer ) nastoji da bude izabran kao visokoproitna misija – odnosno L tipa – Evropske kosmičke agencije (ESA) prema inicijativi 'Voyage2050'. Predlog se bazira na rezultatima misije 'Cassini-Huygens' i konceptu nesretne misije TSSM (Titan Saturn System Mission) iz 2009. Tehnologija je napredovala od dana TSSM-a i danas se balon ili avion ne smatraju najboljim opcijama za obilazak Titana. Atmosfera je na ovom satelitu gušća od Zemljine (1,5 puta), a gravitaciono ubrzanje je manje od Mesečevog (tačnije 83%), te je mnogo lakše leteti kroz vazduh nego voziti se po tlu (iako postoje koncepti rovera za Titan). Međutim, za detaljnu analizu sastava tla i titanskih jezera, poželjniji je direktni kontakt – osobito kada se meri odnos izotopa elementa – a napredak u tehnologijama povezanim za dronove čini ove letilice najboljom opcijom danas.
Titan snimljen kamerama 'Cassinija'. Mene podseća na Pluton. Da se ja pitam, ka tamo bi već letelo nekoliko makar orbitera, a recimo Donbas bih prepustio lokalcima...
Koncept nuklearnog rovera teškog 376 kg. Točkovi su na naduvavanje.
Krstareća konfiguracija i elementi 'Dragonflya'.
Jezera i mora Titana na severnoj i južnoj hemisferi (na jugu postoji samo Ontario Lacus kao veliko tečno telo) (Sébastien Rodriguez et al.).
Orbiter 'POSEIDON' bi bio posvećen analizi atmosfere i površine Titana, a osim toga, služio bi kao komunikacioni relej za dronove ili hidrodron ka Zemlji. Zbog toga bi se nalazio u ne baš ekscentričnoj polarnoj orbiti s periastrom koji se nalazi u blizini severnog pola meseca, gde su koncentrisana metanska jezera i mora. Ovaj orbiter bi imao primarnu misiju od četiri godine. S druge strane, ako bi se odabere hidrodron kao površinsko vozilo, mogao bi da se kreće s jednog jezera na drugo, dok bi, ako se na kraju odabere flota dronova, oni preletili jezera prije sletanja na površinu, sledeći obrazac istraživanja sličan 'Dragonflyu'. Flotila, od oko četiri jedinice, bila bi sposobna da leti u formaciji. Biće moguć i mešoviti raspored: tj. veliki hidrodron koji bi služio kao matični brod za malu flotu dronova. Hidrodron bi u svojim letovima trebao da dosegne 10 kilometara u visinu i mogao bi da lebdi, čak i nekoliko minuta, iznad jezera kako bi analizirao njihov sastav i izmerio njihovu dubinu pomoću sonara. U svakom slučaju, a zbog niskih temperatura Titana, hidrodron bi trebao da nosi radioizotopski generator (RTG), tehnologiju koja nedostaje Evropi, pa bi bila neophodna saradnja sa Sjedinjenim Državama - ili Rusijom - za sprovođenje misije. Osim ako, naravno, ESA nije reanimirala svoj projekat stvaranja RTG sa americijumom-241.
Titanove sonde.
Instrumenti koje bi 'POSEIDON' mogao da ponese.
Ako bude budžet dozvolio, 'POSEIDON' bi uključivao dodatni dron za proučavanje jezera Ontario Lacus – jedino važno jezero na južnoj hemisferi – ili neko površinsko vozilo, poput onog koji se bazira na konceptu SPARROW (Steam Propelled Autonomous Retrieval Robot for Ocean Worlds) od minirobota na parni pogon (da, na paru: kora Titana i drugih okeanskih sjetova je voda a ne stena). Da bi se izvela ova misija, severni pol Titana mora biti osvetljen, ali ne zaboravimo da godina na ovom mesecu traje 29 zemaljskih godina. Stoga bi misija morala stići do Titana oko lokalne proletne ravnodnevice, koja će pasti u januaru 2039. Ako to ne bude moguće, trebalo bi pričekati do oktobra 2054, do lokalne jesenje ravnodnevice, manje prikladan ali jednako vredan datum. Termin u 2039. omogućio bi 'POSEIDON-u' da bude operativan u isto vreme kada i 'Dragonfly', ako sve bude u redu, nešto što bi rezultiralo naučnim bumom obe misije. U ovom slučaju, sonda bi trebala da bude lansirana oko 2031, tako da nije ostalo puno vremena da se misija odobri i izgradi, što je faktor koji očito deluje protiv toga. 'POSEIDON' je trenutno u preliminarnoj fazi, ali nemojte mi reći da to ne bi bila uzbudljiva misija. Možda ćemo, uz malo sreće, 2039. godine imati evropski hidrodron koji istražuje metanska i etanska jezera Titana. Ko zna… mada lično sumnjam.
Evropski lender i koncept 'parnog robota' SPARROW. Napraviće ga inženjeri JPL-a, univerziteta Purdue i 'Honeybee Robotica'.
CAESAR i 'Dragonfly' – finalisti za sledeću Nasinu misiju
'Dragonfly': istraživač najvećih dina u solarnom sistemu
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
