Nastanak i reakcije
Film se pojavio u bioskopima pre malo više od pola veka, u proleće burne 1968-me. Traje oko dva i po sata i ima malo dijaloga. U toku prvih i poslednjih dvadesetak minuta potpuno je bez reči, kao i u toku nekoliko scena između koje traju i po pet do deset minuta. Radnja počinje oko 3 miliona godina u prošlosti a završava se tada još daleke 2001-ve godine.
U SAD neki gledaoci su još u toku projekcije izlazili nezadovoljni ili zbunjeni, drugi su po svršetku bili kao u transu. Uticajni filmski kritičari bili su podeljeni: neki su hvalili ovaj film, drugi su ga žestoko kritikovali. Paralelno sa pisanjem scenarija Klark je napisao priču istog naslova, ali toliko toga je ostalo zagonetno. Kjubrik je kategorički odbijao da verbalizuje ono što Odiseja prikazuje. Ostavio je gledaocima da reaguju onako kako bi reagovali na umetničko platno ili muzički komad: intuitivno, emotivno, maštovito.
(Naročito je bilo zbunjenih diskusija o pretposlednjoj sekvenci, sa transformacijama astronauta Baumana u nekoj sterilnoj, neoklasičnoj sobi. Tu je Kjubrik napravio jedini, malo poznati izuzetak i u telefonskom intervjuu sa jednim japanskim novinarom objasnio o čemu se tu radi. Jeretičko lično mišljenje: taj segment je zagonetan jer nije dovoljno filmski efektan. Ponekad i veliki majstori omaše.)
S vremenom Odiseja je dobila, kako se to kaže, „kultni status.“ Ljubitelji astronomije i SF žanra su generalno odana i nepresušna publika ovog filma. Kada ih pitaju, veliki filmski majstori (Nolan, Spilberg, Lukas, Polak, Fridkin, Skot …) hvale Odiseju bez izuzetka. Studenti filmske umetnosti uče se na ovom filmu. Kritičari i entuzijasti i dalje raspredaju osnovne teme i analiziraju smisao ključnih scena. Neki kritični elementi filma kao Monolit, kompjuter HAL 9000, i Zvezdana kapija postali su skoro kulturni simboli. Podnaslov, „najbolji SF film svih vremena“ pojavio se rano, i ostao do današnjih dana.
Hrabri novi svet
Bilo bi interesantno znati malo više o tome kada i gde je Odiseja prikazana kod nas. Sigurno je da je krajem šezdestih ili možda 1970-te ovaj film prikazan ili prikazivan u nekadašnjem, velikom i lepom beogradskom bioskopu Odeon. Međutim zvaničnu premijeru doživeo je na prvom FEST-u, Hrabri novi svet, početkom januara 1971-ve. U punoj glavnoj sali Doma Sindikata, preko hiljadu i po ljudi pratilo je na velikom platnu, u pobožnoj tišini, odiseju od humanoidnih majmuna u prvom segmentu Zora čovečanstva pa sve do stvaranja Deteta zvezda na kraju.
Astronaut Pul održava kondiciju na dugom putu za Jupiter. Hibernirani članovi posade spavaju… za sada.
Neuobičajeno za naše prilike ta projekcija nije imala prevod u formi titlova, već je prevodilac ili spiker preko zvučnika sale uživo prenosio dijaloge. Pošto njih ima malo, to je išlo dosta dobro sve do dramatičnog segmenta kada astronaut Bauman deaktivira samosvesni brodski kompjuter HAL 9000. S jedne strane tragični monolog u toj sekvenci je imao dosta ponavljanja, a s druge fasciniranoj publici je i bez komentara bilo jasno šta se događa. Grešni prevodilac međutim nije imao kud već je nastavio da radi svoj posao i da čita reč po reč i kroz te scene što je dovelo do glasnih, ljutitih protesta iz sale. (Poštena publika reaguje po meri.)
HALL-ovo zloslutno oko i refleksija astronauta Dejva Baumana
Važno!
Zavaljujući Youtube, sada uvek možemo da pogledamo bar neke scene iz Odiseje. Za ovo što sledi treba proširiti sliku na sav ekran i povezati kompjuter na dobre zvučnike. Ili staviti slušalice. (Ne ove sirotinjske za mobilne telefone, već one prave, sa jastučićima za uši!)
Prvi kontakt
Kako ste zamišljali Prvi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom? Mnogo puta je ta tema obrađena i u knjigama i u filmovima. Evo kako su to videli Kjubrik i Klark, uz muziku Lux Aeterna Đerđa Ligetija.
Koncept ovakvog kontakta je umetnička projekcija ideje da je, kako bismo danas rekli, disk naše Galaksije, gde je najveći broj zvezda, formiran bar 2 milijarde godina pre formiranja našeg Sunčevog sistema. A zvezde u sfernom halo-u Galaksije su i do 6 milijardi godina starije! To je dugo vreme u kome su mnoge zvezde a možda i druge civilizacije prošle svoj životni vek ili bar dobro odmakle u njemu, uključujući i put po do drugih zvezdanih sistema.
(Interesantan detalj. Početkom 2001-ve u u holivudskom bioskopu „Egipćanin,“ jednom od onih iz zlatnog doba, održana je komemorativna projekcija Odiseje na kojoj je bio gost simpatični Jan Harlan, dugogodišnji producent Stenlija Kjubrika, a takođe i njegov šurak. (Pitanje iz publike: „Kao producent, kakva je bila vaša uloga u Kjubrikovim filmovima?“. Harlan, uz osmeh: „Da pregovaram sve što ima veze sa novcem!“) Kako je Harlan objasnio, Kjubrik je bio odličan poznavalac klasične muzike. Slušao je ćutke sugestije drugih, ali je izbor ključne muzike uvek bio njegov.)
Zaratustra
Neke od najefektnijih scena ovog filma koriste temu simfonijske poeme Tako je govorio Zaratustra, kompozitora Riharda Štrausa. Popularnost tog muzičkog komada je osetno porasla posle Odiseje.
Prvi put tema se dramatično javlja na samom čuvenom početku koji je dao ton celom filmu:
Drugi put ova muzika daje zloslutan smisao u ledenoj, epskoj sceni kada naš majmunoliki predak „Posmatrač Meseca“ otkriva kako se postaje gospodar planete.
Treći put, Zaratustrina tema se javlja na samom kraju, kao znak nove nade, kada novostvoreno, svesno „Dete zvezda“ začuđeno gleda svoju lepu planetu na kojoj je toliko toga krenulo pogrešnim smerom, i kao da razmišlja kako da joj da drugu šansu.
Jedna mera filmskog uspeha je ne samo ako vas neko kopira već i ako pravi parodiju. Pre desetak godina to je sjajno urađeno u jednoj epizodi serije Štreberi (The Big Bang Theory).
A već neku godinu posle Odiseje klasičnu parodiju uradio je Majk Nikols u još jednom kultnom filmu iz tog doba, Kvaka 22.
Na lepom plavom Dunavu
Kakva je veza između bečkog valcera i istraživanja svemira? Reklo bi se, nikakva. Od Odiseje to je postala prirodna asocijacija, sada školski primer filmskog kontrapunkta!
Veza je počela čuvenim montažnim rezom koji je premostio 3 miliona godina:
A onda, prvo lagano i pianisimo…
U to doba sateliti su već kružili oko Zemlje. Po prvi put, Olimpijske igre (Tokio, 1964) bile su prenošene preko geostacinarnih satelita, a već godinu dana posle Odiseje gledali smo direktan prenos sa površine Meseca. Svemirsko doba je bilo u punom zamahu, ali sve je bilo drugačije u ovom filmu, čistije, lepše, modernije, neki novi budući svet.
Treba naglasiti da Odiseja nema kompjuterskih efekata. Sve, uključujuči i poslednju čuvenu sekvencu Kroz zvezdanu kapiju je rađeno korišćenjem modela i filmskih trikova od kojih su neke Kjubrik i njegova ekipa prvi put razvile u ovom filmu.
Obratite pažnju kako lukavo u gornjem segmentu Kjubrik prikazuje bestežinsko stanje. Olovka lebdi, kao i glumčeva ruka, ali svemirska stjuardesa ne leti već hoda koristeći cipele sa podlogom koja prianja za teksturu brodskog poda. Ne lebde ni pramenovi njene kose već su uredno skupljeni u kapu koja je nešto između turbana i svemirske kacige.
Sledi završni balet, kada šatl manevriše da bi pristao uz orbitalnu svemirsku stanicu:
Dizajn stanice sledi ideju kakvu je predložio Herman Potočnik a propagirao Verner fon Braun, samo što su ovde Kjubrik i njegova ekipa umesto jednog stavili dva prstena. Šatl prilazi ka osi stanice i polako manevriše u ko-rotaciju sa njom, njihove ose poravnate. Lepo se vidi kako je zvezdano nebo prvo stacionarno u odnosu na šatl, a onda sa njihove tačke gledišta rotira. Vidimo kako polako šatl i stanica postaju nepomični jedno u odnosu na drugo, dok kamera sa strane vidi njihovu sinhronizovanu rotaciju.
Na orbitalnoj stanici vidimo posadu u raznim sobama. Svako radi svoj posao i svima su glave usmerene ka osi rotacije! Fiktivna centrifugalna sila (manifestacija inercije) deluje od ose ka obodu, proporcionalno masi, baš kao i sila teže. Moguće je izabrati veličinu stanice i period njenog obrtanja tako da centrifugalno ubrzanje bude isto kao i gravitaciono ubrzanje na Zemlji, tako da posada može spokojno da radi kao da je i na površini Zemlje. To je takozvana „veštačka gravitacija!“
Gledalac može samo tiho da se divi hrabrosti sineaste da održi spokojni tempo priče bez reči a da u svakom kadru obrati kompletnu pažnju na tehničke detalje. (Ni Zvezdane staze a kamoli Ratovi zvezda nisu dostigli taj standard. Ali isti dizajn je konačno primenjen u filmovima Marsovac i Interstelar ! Ridli Skot i Kristofer Nolan nisu samo učtivi obožavaoci Kjubrika.)
Posle pedeset godina
U stvarnoj 2001-oj godini i do današnjeg dana postojala je i postoji orbitalna stanica do koje se redovno leti. Nije SF, sve je stvarno, ali stanica se ne okreće, svemirski brodovi su mali, a fale i stjuardese i valcer. Baze na Mesecu i let do Jupitera sa ljudskom posadom su i dalje daleka budućnost. To je možda dobra mera da se renormalizuju naša očekivanja kako će izgledati svet i svemirska istraživanja 2068-me?
Međutim sama Odiseja, kao što priliči pravom umetničkom delu, ostala je što je i bila pre pola veka. Klasika vizije budućnosti, specijalnih efekata, filmskog kontrapunkta, i pre svega film o „odnosu čoveka i svemira.“ Pored Klarka i Kjubrika, zahvalni smo sjajnoj ekipi snimatelja, modelara, scenografa, kostimografa, tonskih majstora, muzičara, montažera, kaskadera, glumaca, pantomimičara u kostimima majmuna, čoveku koji je dao glas HAL-u, producentima koji su se izborili sa holivudskim sistemom, svima koji su omogućili ovom filmu da ugleda svetlo dana.
Mnogo je tu lepih detalja za čitanje i maštanja ljubitelja astronomije, filma, ili SF žanra. Velike piramide napravljene su davno i ostale su u klasi za sebe, neprevaziđene. Tako je nekako i sa Odisejom.
Mesec, baza u krateru Klavijus. Zemlja tek nad horizontom i svemirski pod u prilazu pred spuštanje.
Na današnji dan: 12. januar, HAL 9000
PET NAJUTICAJNIJIH S-F FILMOVA SVIH VREMENA
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Veliki pisci naučne fantastike