Pre devet godina, 2001. u Am smo porazgovarali o filmu Odiseja 2001. Na kraju tog teksta stoji rečenica: „O drugoj Odiseji pričaćemo drugi put. Možda 2010-te.“.

Da budem iskren tada nisam verovao da će mi se pružiti prilika da ispunim obećanje. Ali evo do kraja 2010. ostalo je još nekoliko sati pa da požurim.

Malo ko zna kako se zove ovaj film iako svi znaju za njega. Mi ga zovemo „Odiseja 2010“, „Odiseja 2“, „Druga odiseja“ itd. U SAD zove se prosto: „2010.“ ali i tamo postoji još nekoliko naziva:

Toliko o tome

Kad počne priča o ovom filmu neminovno se nametne poređenje sa filmom Odiseja 2001. i to samo zato da bi se konstatovalo kako ovaj drugi ipak nije dorastao veličini prvog filma. Moram međutim reći da je Odiseja 2010 „filmskiji“ film. Ima priču, ima zaplet, metafore, rasplet, vizuelne efekte i sve što se očekuje od dobrog filma. I ima dobru atmosferu. Odiseji 2001 fali rasplet. Sve do samog kraja, sve dok se postavljaju pitanje u redu je, ali onda kada nakon dva sata gledanja očekujete rešenja i odgovore, onda se film razlije u neke parčiće koji nikakve veze nemaju sa filmom ni vizuelno ni po sadržini i sve ostaje totalno nerazumljivo. Međutim, velika većina gledalaca i podsvesno rezonuje ovako: „U, ovo je totalno otkačeno, ništa ne shvatam, ništa ne razumem, mora da je nešto filozofsko. Sigurno je to jako dobar film.“

U ovom, drugom delu, toga nema. Ali ima čvrsta priča na dobrim temeljima. I ima dobro, odlično ukomponovano sve. Tokom filma pratimo radnju na više nivoa, od ličnih do opštih priča. U detaljima vidimo ukupne odnose među ljudima i obrnuto. I kada se povede reč o Evropi satelitu, to ima određeno značenje i za Evropu kontinent. Odnosi država na Zemlji prelamaju se na odnose posada na brodu. Konačno, tu je i opšti stav, opšta poruka: možemo da se spasemo, da uspemo, da postignemo nešto samo i samo zajedno. Ako se inatimo i suprotstavljamo, propadamo.

Naravno, zbivanja i odnosi na Zemlji prelivaju se i na odnose na brodu. Ali ponekad se bolje vidi iz daleka i ta zemaljska svađa između političkih suparnika, na svemirskom brodu, daleko od planete izgleda sasvim, totalno besmislena. I to daje poseban kvalitet čitavom filmu.

Inače film ima spor ritam, duge kadrove, malo dijaloga (iako više nego u prvom delu). Nema nikakvih jurnjava, pucanja, nema dramatičnih obrta. A opet, film se gleda netremice. Drži vam pažnju. I kada vidite brod u svemiru impresionira vas njegova glomaznost. On zaista deluje moćno. Scena aerokočenja je uzbudljiva i dramatična i emotivna i efektna. Ukratko: maestralna.

Obratite pažnju na zvučne efekte, posebno ono kada se sonda spušta na satelit. Tako britki, oštri i sa napadnim ritmom, za nijansu preglasni, zarivaju se u mozak gledalaca.

Moćna je i scena kada vidimo gigantsku planetu i užarenu kuglu broda koji prolazi kroz visoke slojeve Jupiterove atmosfere. Pogledajte je:

Evo i efektnog i emotivnog kraja:

Sve u svemu: gledanje je obavezno!

P.S. Ima i Odiseja tri čija radnja je smeštena u 2061. godinu. O toj Odiseji ćemo... zna se, 2061! :)