Na odabrano mesto za posmatranje, brdo severno od grada sam stgao desetak minuta pre izlaska sunca. Sasvim dovoljno vremena da postavim opremu. Refraktor, improvizovan od delova starog dvogleda iza koga je bio učvršćen aparat, i Canon SX1IS su  montirani na maloj platformi i sve to postavljeno na solidan stativ.

Vremenski uslovi povoljni. Vrlo malo oblaka i lagani  vetar. Ubrzo se iz oblaka na horizontu pomalja sunce. Pravim i prve snimke. Venera se savim lepo vidi. Uspevam da je vidim i bez instrumeta naravno kroz Baader filter. Improvizovani refraktor i aparat prave previše problema prilikom pokušaja izoštravanja slike. Poučen ranijeim iskustvom u sličnim situacijama odlučujem da odustanem od te varijante i prepuštam se vizuelnom uživanju u tranzitu, a snimanje radim samo Canon-om. Količina oblaka postepeno raste i oko 6 sati, oblaci prekrivaju sunce. Pauza...

Iskustvo govori da treba biti strpljiv i čekati do kraja. Nebo nije totano pokriveno oblacima ali ih vetar uvek nosi tako da je za mene sunce zaklonjeno. Povremeno kroz rupe u oblacima sunce osvetli neki proplanak po okolnim brdima. Kraj se približava, treći kontakt je prošao ostalo je još par minuta. U jednom trenutku livada na nekih 200-300 metara od mene biva osunčana nekoliko skundi. Ja i dalje strplivo čekam nadjući se da ću videti samo finale. Sreća se mi se osmehnula, sunce  se pojavljuje iza ivice oblaka. Venera je još tu nasamom rubu sunca. Pravim još par fotografija pre nego što Venera potpuno nestane sa Sučevog diska.

Pakujem se i žurim na posao i u svakodnevnicu. Usput sredjujem utiske: Imao sam sreće sa vremenom, bilo je izvanredno.