Stevan Marinković je četiri meseca bezuspešno pokušavao da orgzniuzuje svoj, privatni, star party u krugu prijatelja, ali uslovi nikako da se slože: ili je padala kiša ili nije bio vikend. Pa je onda uletele Letnka i tako dalje sve do juče.

Juče je imalo da padne i davno planirano prvo svetlo Dušanovog brend new Najboljlegnasvetu teleskopa. Taj teleskop je Dušan Mrđa kupio od nagrade "Dr Zoran Đinđić" koju je kao uspešan mlad naučnik dobio za 2009. godinu. I taj teleskop je čekao svoje prvo svetlo preko četiri meseca – ako se izuzmu onih nekoliko bledunjavih zraka gradskog svetla koje je pokupio jedne noći kada Dušan već nije mogao da dočeka prvo pravo noćno osmatranje, pa je teleskop montirao na svojoj terasi i gledao sijalicu na banderi preko puta.

E bilo je planirano da ta dva događaja svoj epilog imaju juče.

Dakle konačno, juče mi krenuli kod Steve, a u gepeku bio Dušanov teleskop. O Stevinoj vikendici i kako je uređena slušali smo ranije legende i sad smo po detaljnom Stevinom  uputstvu išli da je vidimo.

- Dođete, objasnio Steva, do Petrovaradina, skrenete oštro desno, pa onda nakon 300 metara idete levo i onda pravo 3,5 kilometra, pa kod dalekovoda idete opet desno kroz vinograd, pa pored jednog nemačkog ovčara pravo itd. ma jednostavno.

Eh, da, u teoriji. Jer kad smo nekako stigli do onog kera shvatili smo da smo se izgubili. Vrteli smo se, isprobali sve moguće varijane i onda konačno telefonirali čoveku da dođe po nas. Tako smo se konačno obreli u... u... teško  je to opisati. Idila! Sve kao upisano, kao sa razglednice. Na kratko ošišanoj travi bezbroj cvetnih oaza, ukrasno drveće, pa živa ograda od ruža, pa belim kamenom oivičeni bokori sitnog, šarenog cveća, a vazduh, čist, svež, opijajući, a nebo puno oblaka.... Oblaka!? Šta?! Užas. Celo nebo je bilo prekriveno olovom. Od Steve pa do kraja sveta. Neverovano. Dušan se sve tešio, kaže, eno tamo kao da je malko svetlije, zar ne? Je l' da da će se razvedriti, je l' da?

Eh, to ti je bila nepravda galaktičkih razmera, bre. Čeitri meseca čekamo, juče bilo vedro, sutra će da bude vedro, a danas oblačno. Sramota. Ništa, namontirali mi teleskop i gledali neku kuću na Fruškoj gori. Šteta. A možda se razvedri, kaže Dušan.

Međutim, sve ostalo je bilo dobro. U dubini Stevinog dvorišta, u cveću, otkrili smo metalnu kutiju na visokim nogama. U njoj je ogrela vatra. Posle je na kutiju Steva stavio metalnu rešetku, pa odgore šnicle, kobasice, slaninu, pa pileća krilca... Eh kako čoveku navru uspomene. Sećam se pre neki mesec smo tako bili u Neštinu kod Janka. Pa onda talandara, pa roštilj... suštinska razilka je bila samo u nebu. Kod Janka je bilo vedro, ostalo sve isto...

Dobro da se vratimo Stevi. Dakle, umesto da se razvedi kako se nadao Dušan, počelo je da seva, zatim da grmi i lije pljusak. Umesto na terasi večerali smo u kući. Mesa razna, salata od kupusa, od pečenih paprika, pića po izboru... Dušan nas je ubeđivao da ne postoji naučni dokaz da je donošenjem svog novog very-first-new-telescope on izazvao kišu i da su to čiste praznoverice. Ma svaka čast njemu, ali niko mu nije to verovao. Uvek je tako. Kupiš teleskop, nakupe se oblaci. Zakon.

A onda, posle svega, kad smo se najeli i napili - stigla torta i celo veče se pretrovilo u gastronomsko.

Pa, zapravo nije bilo loše. Steva dobar domaćin, mi ipak videli Dušanov teleskop, ispričali se, proveli dobar deo dana na vazduhu u divnom vrtu. S prijateljima... šta ćeš više.