Sovjetski Savez je lansirao između februara 1969. i januara 1973. tri sonde klase E-8 s tri automatska vozila na daljinsko upravljanje koja su svetu ostala poznata kao 'Луноходи'. Od tri jedinice, E-8 №201, №203 i №204, obično se pamte samo poslednje dve jer su u istoriju ušle kao 'Луноход 1' ('Луна 17') i 'Луноход 2' ('Луна 21'), dok se prva raspala tokom lansiranja usled kvara na vrhu rakete 'Протон-К'. Četvrta jedinica, E-8 №205, nikad nije poletela jer je program bio neočekivano otkazan. Луноход – na ruskom 'Mesečevo vozilo' – imao je karakterističan oblik 'cyberpunk kade' postavljene na osam točkova (svaki promera 51 cm). Cilj ovakvog dizajna je bio da se dobije velika zapremina pod pritiskom u koju će se smestiti instrumenti i avionika. Gornji deo se sastojao od solarne ploče koja je mogla da se pomera i koja je generisala 1 kW struje, a koja se tokom lunarnih noći zatvarala kao poklopac radi održavanja unutarnje temperature vozila.
Neviđen dizajn za jedan rover! Ni pre ni posle toga nikad nešto slično nije poletelo u kosmos. Na zapadu su ih zvali 'lunarnim tenkom'.
Najveći problem 'Лунохода', kao i bilo koje lunarne sonde, bio je kako preživeti hladnu selenitsku noć od dve nedelje tokom koje temperatura doseže -170°C. Rešenje je bilo instalirati grejač, ali kako ga napajati električnom energijom koju generiše solarni panel ako je to potrebno noću kada nema Sunca? Na Marsu, s dužinom dana koja je vrlo slična Zemljinoj, može se razmotriti korišćenje akumulatora za suočavanje s noći, ali ne i na Mesecu. Iz tog razloga je instaliran nuklearni grejač na bazi radioaktivnih izotopa, koji je na engleskom jeziku poznat kao RHU (Radioisotope Heater Unit) ili БO (Блок Обогрева) na ruskom. 'Луноходи' su konstruisani da prežive najviše tri meseca[1], odnosno tri lunarne noći, pa se smatralo da nema smisla opremati ih grijačem na bazi skupog i dugovečnog izotopa poput plutonijuma-238, već da je poželjnije upotrijebiti polonijum-210, jeftiniji i sa znatno nižim poluvekom raspada (138 dana za Po-210 u poređenju sa 88 godina za Pu-238).
Osnovni dizajnsovjetskih lunarnih rovera.
Prototip prilikom testiranja rada točkova. Vidi se sistem nosača koji simulira lunarnu gravitaciju.
'Lunohod 1' na sletnom stepenu pred lansiranje. U prvom planu se vide dve rampe niz koje će rover stupiti na površinu. Obe letilice su 'obučene' u beli izolacioni materijal EVTI (rus. ЭВТИ, Экранно-Вакуумая Теплоизоляция)
Grijači za 'Lunohode' izgradili su projektni biroi OKB 'Zarja' i OKB 'Fakel'[2] pod vodstvom inž. Jurija Mosaleva. Iako službeno nazvana V3-R70-4, Mosalev je instalaciji dao nadimak 'dimnjak'. Upotrebio je 11 kilograma polonijuma 210 i instalirao je na stražnjem delu vozila kako bi sprečio da zračenje i visoke temperature uređaja ometaju instrumente, jer je temperatura dosezala i do 400°C. Ostatak vozila je bio zaštićen od grijača metalnom pločom. Tokom lunarne noći, radioizotopski grejač je korišćen za zagrevanje vazduha u odeljku pod pritiskom – koji se sastojao od azota – koji je, pak, preko zatvorenog ciklusa vazduha služio za zagrevanje opreme 'Lunohoda' pomoću nekoliko ventilatora. Danju je problem bio suprotan: rešite se viška toplote. Za to je korišćen radijator smešten u gornjem delu i, osim vazdušnog ciklusa, postoja je i rashladni sistem na bazi vode. Ovaj poslednji ciklus je bio otvoren sistem – voda koja je isparavala odnosila je višak toplote, baš kao što znoj hladi naša tela – i bila je ograničavajući faktor u trajanju misije.
Polonijumski grejač je korišćen zajedno s termalnim pokrivačima koji su izolovali praktično čitav 'Lunohod', zvani EVTI, koji su davali roverima 'obučeni' izgled, kakav nedostaje na većini slika i prikaza ovih Mesečevih robota.
'Lunohodov' atomski grejač.
Polonijumski grejač na zadnjem kraju rovera.
Sovjetski RTG/RHU punjen polonijumom-210 korišćen na 'Lunohodima'.
'Lunohodov' grejač je takođe funkcionisao kao radioizotopski generator (RTG) i bio je sposoban proizvesti između 350 i 660 vata ako je bilo potrebno pomoći solarnom panelu. 'Lunohodi' su bila masivna vozila – 756 kg za 'Lunohod 1' i 836 kg za 'Lunohod 2' – proizvedena od legure magnezijuma. Potreba za pritiskom u središnjem odjeljku nije pomogla u olakšavanju strukture. Težina aktivnih sistema grejanja i hlađenja bila je značajna. Korišćenje sistema pod pritiskom pratilo je mnoge sovjetske svemirske letilice sve do 80-ih, a u nekim slučajevima i do pada Sovjetskog Saveza. 'Lunohod 1' je uprkos tome radio 301 dan, dok je 'Lunohod 2' podlegao nakon 125 dana, delom i zbog pogreške u navigaciji. Što se samog greača tiče, 'Lunohodi su bili prvi i poslednji svemirski roveri koji su koristili polonijum-210 za greanje. Marsovski roveri 'Spirit', 'Opportunity', 'Curiosity' i 'Perseverance nosili su plutonijum-238 RHU (da, 'Spirit' i 'Opportunity' jesu koristili solarne panele za proizvodnju električne energije, ali su koristili RHU da izdrže niske temperature noći Crvene planete). S druge strane, kineske misije 'Chang'e 3 i 4' koristile su RHU/RTG ruskog dizajna, ali bazirane na plutonijumu-238.
'Lunohod 1' spreman za lansiranje.
Ventilacioni sistem 'Lunohoda' za grejanje i lađenje.
Detalj prethodnog sistema, pre ugradnje.
Radna šema grejnog sistema rovera baziranog na azotu.
Uprkos pola stoleća, postoji nerazriješena misterija oko polonijumskih grejača 'Lunohoda'. Kao što smo pomenuli na početku, prvi se 'Lunohod', E-8 №201, raspao tokom lansiranja 1969. godine, a njegovi ostaci bili su razasuti po kazahstanskoj stepi blizu Bajkonura. Međutim, polonijumski grijač nikada nije otkriven. Priča se da su vojnici koji su sudelovali u čišćenju tragova olupina grejač držali kao peć u bajkonurskim lednim zimskim noćima. Zagrevanje stopala s 11 kilograma vrlo otrovne radioaktivne materije možda ne zvuči pametno, ali to su bila druga vremena.
Ovako je trebalo da izgleda 'Lunohod 3', E-8-205.
Zone koje su pokrivale televizijske kamere i tele-fotometri 'Lunohoda 1'.
'Lunohod' zajedno sa sletnim stepenom. Proizveo ih je slavni 'Lavočkin', o kome sam letos napisao zanimljivu priču.
Lansirna konfiguracija sa dodatnim stepenom 'Blok-D' napravljenim za lunarni program sa ljudskom posadom.
'Lunohod' tokom testiranja temperaturne regulacije. https://www.youtube.com/watch?v=5jBo_4j7vZQ
'Luna 17', lender koji je doneo 'Lunohod 1' na površinu. Lako je uočiti tragove roverskih točkova. Sliku je napravila kamera LROC(Lunar Reconnaissance Orbiter Camera) na orbiteru LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter).
[1] 'Lunohod 1' je radio 11 lunarnih dana (301 naš dan), a 'Lunohod 2' četiri meseca. O njima sam davno napisao odličnu e-knjigu.
[2] Kaliningradski OKB 'Fakel' je jedno od vodećih poduzeća u razvoju električnih pogonskih sistema i termokatalitičkih pogonskih sistema na hidrazin, s industrijskim iskustvom u serijskoj i masovnoj proizvodnji motora u komercijalnim i državnim tržišnim segmentima. Udeo u svetskoj proizvodnji motora za svemirske letilice je oko 10%. Više od 70 ruskih satelita (više od 60% ruske orbitalne konstelacije) i 30 stranih s električnim (jonskim) pogonskim motorima razvio je i proizveo OKB 'Fakel'.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
