Sve je počelo od starih Vavilonaca: oni su na nebu videli sazvežđe koje podseća malo na konja a malo na čoveka. Na stranu činjenica da te arhetipske osobine i danas možemo pripisati mnogim ljudima; to sazvežđe se iz današnjeg Bagdada pruža na idealnih tridesetak stepeni visine nad južnim horizontom što je tačno deset stepeni iznad pozicije koju sazvežđe ima gledano iz Jagodine.
Konju su dali ime Nergal, što je bilo ime jednog od tada veoma poštovanih vavilonskih bogova.
Neki milenijum kasnije su stari Grci to sazvežđe takođe sebi predstavljali kao kentaura, mitsko biće sastavljeno iz čoveka i konja. Vremenom su taj opis prihvatili Rimljani a kasnije i hrišćanska Evropa; razlika u odnosu na južno sazvežđe Centaurus je u tome što je ovaj, malo severniji kentaur imao u ruci razapet luk i odatle potiče naziv sazvežđa: Sagittarius (Strelac), dok su kopita i ostale paganske osobine vremenom mudro prećutkivane. Postoje, doduše, i mišljenja da je Strelac zapravo satir, ali je sve to u suštini nebitno - bitno je da je strela usmerena ka srcu Škorpije (Antaresu), spremna da poleti ako Škorpija samo popreko pogleda Herkulesa.
A neki ljudi misle da je mitologija dosadna.
Tehnički gledano, ovaj snimak prestavlja samo jedan deo sazvežđa Strelac, čak se i ne vidi najupečatljiviji asterizam (čuveni čajnik) ali to je iz dva razloga: prvi je da je snimljeno objektivom od 50mm na kropu, što znači da je vidni ugao 25x17 stepeni; i drugi razlog je činjenica da je na ovom snimku skoncentrisana ubedljivo najveća masa interesantnih nebeskih pojava.
Dvogledom ili malim teleskopom u ovom regionu možete da provedete celu noć. Od najsjajnijih zvezda tu su:
1) Phi Sgr - jedna od retkih plavih zvezda u ovom sazvežđu gde ionako sve zvezde trpe efekte ekstinkcije pa postaju prividno crvenije nego što realno jesu. Razlog za njenu plavu boju je površinska temperatura od 15 hiljada Kelvina. Spektroskopski i putem lunarne okultacije je detektovan dvojnik ali je skoro sasvim sigurno da ova zvezda nije fizički dvojna već da se radi samo o slučajnoj superpoziciji.
2) Lambda Sgr, Kaus Borealis - narandžasti podgigant prečnika 11 puta većeg od Sunca. Budući da se nalazi praktično samo dva stepena ispod ekliptike ova zvezda relativno često biva zaklonjena Mesecem i, mnogo ređe, planetama. Poslednji put se to desilo 1984 godine kad je Venera imala tu čast da pređe ispred malog zvezdanog diska. Ako se neko pita kako je to izgledalo u teleskopu na velikom uvećanju, verovatno je bilo razočaravajuće: Venera je imala prečnik od petnaestak ugaonih sekundi i videla se kao mala nabubrela poluloptica, dok je prečnik zvezde bio 3500 puta manji - to već nijedan teleskop neće moći da prikaže. Barem ne bez interferometra.
3) Delta Sgr, Kaus Media - dvojna zvezda; narandžasti gigant i beli patuljak. Gigant je danas barijumska zvezda ali nekad je bilo obrnuto: on je bio zvezda na glavnom nizu koja je "krala" materiju sa spoljnih slojeva velike karbonske zvezde. U međuvremenu je karbonska zvezda isparila do stadijuma belog patuljka kako je vidimo i danas, a materija je lagano prelazila na današnju narandžastu gigantsku zvezdu uglavnom putem procesa poznatog kao s-proces. To je vrsta sporog preuzimanja neutrona sa druge zvezde i posledična proizvodnja težih elemenata, a budući da se ovim putem nagomilava jonizovani barijum - cela klasa ovih dvojnih zvezda se nazivaju barijumske zvezde. Inače na nekom malo većem uvećanju u teleskopu svako može da pokuša da pronađe tri optički dvojne zvezde magnitude 12, 13 i 14 koje se nalaze uprečniku od jednog minuta oko glavne zvezde. Obzirom na veliku razliku u sjaju ovo može biti izazov, naročito u manjim teleskopima.
4) Gamma 2 Sgr - žutonarandžasti gigant treće magnitude, temperature nešto niže od Sunca ali zato 12 puta većeg prečnika. Pošto se nalazi relativno blizu (stotinak svetlosnih godina) moguće je meriti godišnju paralaksu i izračunati udaljenost. Međutim, paralaksa je 33 hiljadita dela ugaone sekunde, što je 25 puta manje od prečnika Titana - poređenja radi da biste videli Titan kao lopticu umesto tačkice potreban vam je veoma dobar planetarni teleskop i veoma dobra atmosfera. Činjenica je da je 0.84 sekundi Titana ispod rezolucije atmosfere u najvećem broju slučajeva, budući da se sve ispod dve sekunde u amaterskoj astronomiji smatra dobrim rezultatom.
5) Gamma 1 Sgr - nalazi se jedan stepen iznad prethodne zvezde. U pitanju je nadgigant koji je klasična Cefeida. Ovo znači da njen sjaj varira u ritmu pulsiranja i te razlike iznose od 4.29 do 5.14mag. Ako izuzmemo činjenicu da se u krugu jednog Jupiterovog prividnog prečnika od ove zvezde nalaze još dve manje zvezde magnitude 12, što sve predstavlja optičku perspektivu odnosno slučajnost; Gamma 1 je trostruki zvezdani sistem što je moguće potvrditi jedino spektroskopski.
6) Epsilon Sgr - najsjajnija zvezda u sazvežđu. Nije jasno zašto je Bayer dodelio ove oznake zvezdama Alpha i Epsilon budući da je razlika u sjaju velika - preko dve magnitude. Možda je Epsilon nekad bila manjeg sjaja nego danas, nešto tako ne bi bilo nemoguće budući da je ovaj bledoplavi džin opkoljen cirkumstelarnim diskom prašine. Takođe postoji i mali pratioc koji je smešten na 2.4 ugaone sekunde od glavne zvezde, odnosno na 17h ako vam je sever gore. Iako ta distanca ne deluje nedostižno šanse su praktično nikakve da ćete videti pratioca jer je smešten unutar cirkumstelarnog diska i većim delom zrači u infracrvenom opsegu.
7) Mi Sgr - ovaj višestruki sistem sadrži pet zvezda obeleženih od A do E, s tim da je C optički dvojna i ne pripada fizički ovom sistemu; ali zato komponenta A, plavi džin, je sama po sebi (spektroskopski) dvojna. To znači da nije moguće nijednim zemaljskim teleskopom razdvojiti te dve zvezde - jedna drugu zaklanjaju na svakih 6 meseci i tad ukupni sjaj padne za 0.08mag. Osim šestomesečin oscilacija u sjaju, tu su još i iregularne oscilacije tipa Alpha Cygni (oscilacije bez promene prečnika, danas se smatra da je reč o deformaciji dela površine zvezde). Sav ovaj petostruki zvezdani vašar se nalazi u poluprečniku od 50 ugaonih sekundi, što je malo više od najvećeg Jupiterovog prečnika.
8) Gamma Sct - bledoplava zvezda trenutno udaljena 320 svetlosnih godina od nas. Kad jednog dana (za dva miliona godina) bude prošla 14 svetlosnih godina pored nas, biće to za izvesno vreme ubedljivo najsjajnija zvezda na nebu.
Ovaj sektor neba je među najbogatijim kad su u pitanju magline; najveći deo nabrojanih se mogu uočiti i u dvogledu a pravi sjaj pokazuju u astrofotografiji. Ovo je prikaz u plavom kanalu:
1) M8 - nekoliko ljudi je tvrdilo za sebe da su otkrili ovaj objekat: konkretno Hodierna, Flamsteed, Le Gentil i Messier. Bilo kako bilo, ova sivkasta maglina u dvogledu, odnosno ružičasto-siva struktura u DSLR-u je najveća i najsjajnija emisiona struktura na južnom nebu. Prostire se 1.5 stepen u prečniku, a budući da je udaljena 5 hiljada svetlosnih godina to se može prevesti u 110x50 svetlosnih godina realnog prečnika. Ova maglina u sebi sadrži Bokove globule, male tamne oblake protostelarne prašine iz kojih se rađaju zvezde. Svakako M8 je fascinantan objekat čak i u dvogledu.
2) M20 - Trifid nebula, poznata i kao detelina sa tri lista. Emisiono-refleksiona maglina sa oblastima tamne prašine, takođe je poznata kao oblast u kojoj trenutno nastaju zvezde i trenutno znamo za oko 150 njih. Na fotografijama maglina ima plavu i crvenu boju.
3) M17 - Omega nebula, naziv je dobila pre svega zbog oblika potkovice na crtežima iz XIX veka. Na fotografijama se takav oblik malo teže zapaža a ima i malo psihologije: prvi je oblik omege opisao baron John Herschell, sin čuvenog astronoma William-a. U njihov opis nije bilo potrebe sumnjati - familiji Herschell se verovalo na reč. Srce magline je otvoreno jato NGC6618 koje izaziva jonizaciju okolnog gasa, a maglina Omega je vidljivi deo većeg molekularnog oblaka koji je jedna od najvećih takvih struktura u našoj galaksiji.
4) M16 - maglina Orao, u teleskopu vidljiva kao zvezdano jato koje pliva u bledoj izmaglici zvezda slabog sjaja. Nikakvog govora nema o blistavoj strukturi kao na slikama iz NASE, a u realnosti situacija je vrlo slična: jato broji preko 8 hiljada zvezda dok je najsjajnija magnitude 8, odnosno u dometu malo boljeg dvogleda. Izmaglicu čine nerazlučene zvezde dok se emisiona maglina vidi samo na slikama duge ekspozicije.
Otvorena jata su veoma zastupljena u pravcu centra Mlečnog Puta što je i razumljivo, uzevši u obzir gustinu zvezda. Nešto kao činjenica da ima više supermarketa u širem gradskom centru nego na nekoj planini.
Prva dva jata su zapravo u Škorpiji, ali ih svakako treba navesti.
1) M7 - Ptolemejevo jato, u najboljem slučaju iz ovih krajeva se penje do deset stepeni visine na jugu. To je ujedno i najjužniji M objekat, a uzevši u obzir činjenicu da je Pariz 6 stepeni severnije od Jagodine - mislim da se Messier-u treba odati eksplicitno priznanje. Takođe treba biti iskren i priznati da Ptolemej iz Aleksandrije nije imao takvih problema, budući da dok je u Parizu M7 na dva stepena iznad horizonta, u Aleksandriji je na 22 stepena. Doduše tu treba uračunati i neki stepen kojim refrakcija časti Parižane, ali da je M7 lak objekat za nas iz Evrope - svakako da nije. Ukupno 80 zvezda čini jato a najsjajnije su na granici uočavanja golim okom. Zahvaljujući mojoj nadasve iskusnoj proceni, na ovom snimku je šuma veoma brzo zaklonila deo neba u kome je M7.
2) M6 - sličnih dimenzija kao prethodno jato, ali sasvim drugačije po strukturi. Ovde se radi o jatu sastavljenom iz mladih plavih zvezda dok je najsjajnija članica jata narandžasti džin K spektralne klase. Ovaj kontrast može biti interesantan u teleskopu. Da, narandžasta zvezda je promenljiva pa i to može biti od značaja za posmatranje; sjaj šeta od 5.5 do 7mag.
3) M21 - otvoreno jato neposredno pored čuvenih maglina M8 i M20, ali upečatljivije u teleskopu na malom uvećanju. Lakše je uočljivo u dvogledu od navedenih objekata pre svega zato što je zbijeno a sačinjeno iz relativno sjajnih zvezda (magnituda 9-12) koje se doduše ne razdvajaju lako u dvogledu ali svakako doprinose vizuelnom utisku mutne mrljice.
4) M23 - manje spektakularan objekat od prethodno navedenih jata, ali itekako uočljiv u dvogledu. Upečatljivost pojačava činjenica da u vidokrugu nema drugih sjajnih objekata, kao što je to slučaj sa M21. Najsjajnija od 150 članica je magnitude 9.2, što implicira upotrebu teleskopa.
5) M24 - jato poznato i kao Mali oblak u Strelcu. U pitanju nije otvoreno jato već deo rukavca Mlečnog Puta poznatog kao Sagittarius-Carina krak. Postoje neki navodi da se u krugu prečnika 1.5 stepena može izbrojati oko hiljadu zvezda u dvogledu, ali meni to ipak deluje malo preterano. Za teleskop sa montažom koja za razliku od dvogleda ne vibrira i ne zamara ruku, međutim, ovako nešto sasvim sigurno postaje moguće; mada lično ne znam nikoga ko bi žrtvovao pola noći da lično proveri tu tvrdnju.
6) M25 - otvoreno jato prečnika pola minuta i pravih dimenzija 20 svetlosnih godina. A ako nekog zanima ne mora da računa: te cifre znače da je udaljenost do jata dve hiljade svetlosnih godina. Unutar jata se nalazi i jedna registrovana cefeida.
7) NGC6647 - po Herschell-u koji je ovo jato otkrio ovde se radi o "prelepom jatu zbijenih zvezda različitih veličina, prečnika 15 minuta, veoma bogatom." U dvogledu neugledna mrljica, u teleskopu ovo jato već liči na jato a najinteresantnije je što se u neposrednoj okolini nalazi opisan položaj fantomskog jata NGC6645 koje niko danas ne može da nađe. Jato su opisali otac i sin Herschell, ali je sasvim sigurno da su to ili pomešali sa NGC6647 ili su položaj nekog drugog jata pogrešno opisali kao NGC6645.
8) M18 - tačno na pola puta između Omega nebule i Strelčevog Oblaka (M24) nalazi se ovo jato. Messier, koji je otkrio ovaj objekat, kaže da se ovde vidi malo zvezdano jato koje pliva u maglini. Dalje kaže da se sa "običnim teleskopom od 3.5 stope" vidi maglina, ali zato "dobrim teleskopom" se ne vidi ništa sem zvezda. Pritom taj teleskop od 3.5 stope podrazumeva žižnu daljinu, nikako aperturu - verovatno je u pitanju mali refraktor od 40-50mm. A taj "dobar" teleskop po Messier-u bi svakako bio danas svrstan u kategoriju dečijih igračaka, i lepo ilustruje značaj činjenice da nekad uopšte nije postojalo svetlosno zagađenje: Messier je, naime, praktično sva svoja posmatranja obavljao sa pariskih krovova. Danas svako sa teleskopom može videti malo jato sastavljeno od dvadesetak plavih mladih zvezda koje se nalaze na jako malom prostoru. Ovo jato je udaljeno 5 hiljada svetlosnih godina i zapravo je gigantsko, ali je zbog daljine i apsorpcije činjenica da se radi o jednom od najtežih M-objekata za posmatranje.
Kad su u pitanju zbijena jata (kuglasta), situacija je slična - ima ovde i toga. Doduše nema mnogo razloga zašto bi se ta jata nalazila u blizini centra galaksije jer su smeštena u halou, odnosno iznad i ispod ravni galaksije, ali treba voditi računa da svi objekti ovde u vidnom polju nisu nužno smešteni u neposrednoj blizini. Drugim rečima, neko zbijeno jato koje izgleda da je pored centra galaksije, zapravo se nalazi možda sasvim prekoputa u odnosu na centar galaksije, i to je najčešće i slučaj sa zbijenim jatima - ona se zapravo skoro nikad i ne nalaze unutar strukture Mlečnog Puta. Ili ako se nađu onda dobar deo strukture zbijenog jata veoma brzo bude srušen gravitacionim dejstvom centra galaksije.
Dve najsjajnije zvezde na ovom isečku su Epsilon (dole desno) i Delta Sagittarii (gore desno).
1) M69 - upravo kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, smatra se da je ovo jato zajedno sa narednim, smešteno blizu centra Mlečnog Puta. Sudbina jata je nejasna osim činjenice da ako preživi ovaj obilazak, za njim će se vući predivan rep istrgnutih zvezda. Vlasnici dvogleda mogu očekivati mutnu zvezdicu veoma slabog sjaja i to samo pod idealnim okolnostima (tripod, odsustvo mesečine i svetlosnog zagađenja, visoka transparencija). Ovo je ipak objekat za teleskop.
2) M70 - zbijeno jato otkriveno od strane Messier-a istog dana kad i prethodno, slične veličine i sjaja (prečnik 8 minuta i sjaj 9mag). Do danas su u M70 otkrivene i dve promenljive što je relativno malo za jedno zbijeno jato.
3) NGC6652 - duplo manjeg prečnika i sjaja od prethodnih jata, ovo je definitivno meta za veliki teleskop. Za ugledati nekoliko zvezdica oko svetlog jezgra je neophodna apertura od 300mm - ili bilo koji drugi manji teleskop ukoliko se bavite astrofotografijom.
4) NGC6624 - malo veće po površini od prethodnog, ali i dalje relativno nezgodno jato za vizuelno posmatranje teleskopom. Dvogledom 10x50 biće teško uočiti ga jer je oko granične magnitude a i onda bi bilo samo u obliku zvezdice. U manjem teleskopu se ta zvezdica pretvara u mutno klupko, sa prilično gustim i istaknutim jezgrom u odnosu na periferiju.
5) NGC6569 - čestitke ako uspete da razdvojite zvezde ovog jata. Veličine je i ukupnog sjaja kao i par prethodnih jata, ali su ovde članice jata magnitude 15 i tamnije. To bi tražilo iskusnog posmatrača, minimalno 300mm reflektor, i naravno idealne uslove - ili astrofotografiju bilo kojim teleskopom.
Na periferiji magline M8 se vide i dva zbijena jata; ne bi trebalo da bude problem uočiti ih u bilo kom teleskopu.
1) NGC6544 - prečnika oko 8-9 minuta, ovo jato spada u srednju kategoriju po pitanju prečnika. A i sjaja: magnitude se kreće od 7.5 do 8.3, u zavisnosti kome postavite pitanje. Međutim oko drugih osobina svi se slažu: udaljenost je oko 10 hiljada svetlosnih godina i od svih globularnih jata ovo je jato najbliže galaktičkoj ravni - trista svetlosnih godina je u poređenju sa ostalim galaktičkim dimenzijama prava sitnica. Takođe i još jedna osobenost je stelarno jezgro prečnika 4 minuta. Ovo jato je inače dom za nekoliko promenljivih i jedan pulsar.
2) NGC6553 - objekat veoma sličnih dimenzija i sjaja kao i prethodno jato, uz jednu fundamentalnu razliku. Ovo jato praktično i nema izraženo jezgro, za razliku od NGC6544 čije jezgro je jedno od najoštrije izraženih od svih dvesta zbijenih jata naše galaksije. Osim toga, ovo jato je specifično i po nedavno otkrivenoj blago deformisanoj slici crvenog giganta koji se nalazi iza jata. Razlog deformisanja može biti samo jedan: crna rupa koja se nalazi tačno između nas i crvene zvezde (microlensing efekat). Ukoliko je to tačno onda bi to trebalo da bude ujedno i najstarija crna rupa stelarne mase, dakle ne računajući crne rupe u centru galaksija; pošto su sva zbijena jata odreda najstariji objekti u našoj galaksiji.
Deo Mlečnog Puta oko Kaus Borealis takođe ima svoja jata:
1) M22 - ako je većina dosad navedenih jata bila srednja kategorija, ovo jato onda spada u tešku kategoriju. Sa magnitudom 5 i prečnikom od pola stepena (tačnije 24-32 minuta, opet u zavisnosti koga pitate) ovo bi jato moglo da ispuni najveći deo površine koju na nebu zauzima pun Mesec. Udaljeno je od nas oko 10 hiljada svetlosnih godina, dakle isto kao i gorepomenuto NGC6544, ali je od njega za celu kategoriju veće i sjajnije. Zbog svoje veličine ovo jato je teleskopski otkriveno tačno sto godina pre nego što je Messier pisao svoj katalog, a i poslednjih stotinak godina jato zaokuplja pažnju. Od kako je tridesetih godina prošlog veka izbrojano oko 70 hiljada zvezda, primećeno je da u M22 postoji veliko, takoreći, rasipanje u nijansama RGB sektora u spektrogramu ("Grana Crvenih Giganata"), i to je razlog da se ovo jato i nadalje intenzivno proučava, uz Omegu Centauri koja je drugi takav primer RGB disperzije. Ovim proučavanjem su dosad otkriveni jedna planetarna maglina i dve crne rupe, ali je sasvim sigurno da je broj tih crnih rupa u M22 veći. Neki pretpostavljaju da ide i do stotinak - po toj hipotezi sve te crne rupe su odgovorne za prilično veliko jezgro unutar M22 koje svih ovih milijardi godina odbija da se istopi.
2) NGC6642 - jato koje je karakteristično po velikom broju "plavih lutalica", zvezda koje tu ne bi trebalo da budu i koje se nikako ne uklapaju u ono što mi danas znamo o globularnim klasterima. Standardna teorija kaže da se u svim globularnim jatima nalaze zvezde koje su sve odreda ista generacija i koje su stare skoro kao i galaksija. Dobro, par najvećih jata imaju i po nekoliko generacija zvezda ali nebitno. Poenta je da plave lutalice nikako po masi i starosti ne spadaju u tu generaciju - masivnije su nekoliko puta i ko zna koliko puta mlađe. Ponuđeno je nekoliko objašnjenja: lutalice su formirane kasnije; zatim lutalice su naprosto zvezde koje se nalaze ispred globularnog jata; onda lutalice su okolne zvezde gravitaciono uhvaćene od strane jata. Najegzotičnije objašnjenje je da plave lutalice nastaju sudaranjem zvezda u gustim regionima jezgra globularnih jata - bilo kako bilo, za nijednu od ovih pretpostavki zasad nema dokaza. Jedino ostaje činjenica da lutalica ima najviše u jezgru a to bi moglo da bude indirektno argument u prilog pretpostavci o spajanju binarnog sistema u jednu veliku zvezdu... Eto onda i mlade i masivne zvezde - tačno ono što HR dijagram predviđa da je nemoguće u globularnim jatima.
3) M28 - jato srednje kategorije kad su u pitanju posmatrački uslovi. Za razdvajanje na članice potreban je malo veći teleskop i dobro nebo. Inače ovo je Messier-ovo originalno otkriće, s tim da je on svojim minijaturnim refraktorom na uvećanju od 104x video i opisao nebulu prečnika dva minuta, potpuno bez zvezda. Ako to pogledamo reflektorom od 150mm videćemo da je dva minuta prečnik samo jezgra a da celo jato ima 11 minuta; reflektori iznad 250mm bi trebalo da jezgro razbiju na sitne zvezdice. Zasad ukupno 18 RR Lyrae promenljivih i 11 pulsara imamo u ovom jatu.
4) NGC6638 - prečnik se, ponovo, razlikuje od izvora do izvora. Ovo je razumljivo jer spoljne granice jednog jata teško mogu biti oštre; treba razlučiti svaku pojedinačnu članicu i zatim procenjivati; vrednosti su od dva do 6.6 ugaonih minuta. Spada u malo dalja jata od većine gorenavedenih i udaljenost od nas je oko 30 hiljada svetlosnih godina.
Na snimku se vidi još nekoliko globularnih jata (npr Pal 8) koji su veoma teška kategorija i za osmatrače sa velikim teleskopima, pa ćete stoga biti uskraćeni za njihove opise.
Sagittarius (Strelac) iz programa SkySafari 5 Pro
Prikaz letnjeg sazvežđa - Strelac
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
