Vrućine su oduvek bile karakteristične za naše kontinentalne predele. U poslednjih stotinak godina je jasno da su se prosečne temperature malo podigle i da se vremenski obrazac promenio, ali je činjenica da kontinentalna klima po definiciji podrazumeva duga, suva i vrela leta. Kad se desi talas vrućine obično se krene sa pričama "to je vazduh iz Afrike", mada vrlo često nije. Vazduh iz Afrike može da se desi ali onda imamo i pojavu da visinski vetrovi dovuku i pesak iz Sahare što je vrlo očigledno sa prvim kapima (prljave) kiše.

Ovih dana smo bili počašćeni drugim tipom vrućine. Po definiciji se zove heat dome (topla kupola) i označava upravo to: vrh anticiklona u stratosferi se parkirao iznad ovih predela već danima, i blokira uzlazna strujanja koja bi dovela do konvekcije i oluja. Oluje efikasno mešaju prizemni topli vazduh i visinski hladni - kad god imate oluje u blizini sigurno je da posle toga nećete biti 40 stepeni u široj okolini. Međutim, anticiklonska kupola blokira ovako nešto i onda se prizemni slojevi na dugoj julskoj obdanici za nekoliko uzastopnih dana veoma zagreju. Razlog za obitavanje anticiklona na jednom mestu su obično trenutni ekvilibrijum u procesu atmosferskog mešanja između hladnih polarnih i toplih tropskih regiona, plus Koriolisova sila. 

Osim inhibicije nastanka pljuskova postoji jedan još važniji mehanizam u celoj ovoj priči: tonjenje hladnog anticiklonskog vazduha sa velikih visina. Ovom prilikom se vazduh komprimuje i dodatno zagreva, a isparavanje sa podloge i isušivanje dodatno omogućava još brže zagrevanje podloge.

Istini za volju, originalni heat dome fenomen se odnosi na Ameriku i blokiranje toplog i vlažnog pacifičkog vazduha unutar kupole, ali princip je isti (ostalo su nijanse). Ovih dana je oboren zvanični apsolutni rekord za planetu Zemlju - 54.4C u Dolini Smrti. Merenje na istom mestu iz 1913. godine je sporno (56.7C) i danas se smatra odbačenim, baš kao i 1922. iz Libije (58C). Navedeni razlog je nepreciznost, mada mnogo lepše zvuči da rekord nosi Dolina Smrti nego neka tamo berberska zabit, ali nećemo sad o takvim pojedinostima globalističke masonske zavere. Dolina Smrti i fizički gledano ima veće šanse da razvije visoke temperature od Libije, pre svega jer je kriptodepresija (-86 mnv) što omogućava spuštanje planinskih vetrova i gorepomenuto kompresivno zagrevanje istih, a što je poznato kao mehanizam fenskih vetrova. Bilo kako gledano, Dolina Smrti nosi i još jedan interesantan rekord. Nije uobičajeno da se meri temperatura podloge ali ovde je izmereno 93.9C tako da ne bih ja tamo išao autom u tom momentu. Možda se zaglibim u sopstvenim gumama.

1Veća fotografija

Te julske večeri je atmosfera bila dosta stabilna, odnosno zvezde nisu preterano treperile kao što je uobičajeno. Vrlo često transparencija bude dobra a atmosfera pritom nestabilna, i obrnuto. E sad je bilo obrnuto: neka fina izmaglica od vlage, dakle nisu nikakvi cirusi već jednostavno danima je 35-40C i atmosfera je pokupila dosta vlage. Setite se da topao vazduh prima mnogo više vode bez kondenzacije nego hladan. Anticiklon visi nad ovim delom Evrope i pravi sličan efekat kao gorepomenutu toplu kupolu, samo na mnogo manjoj skali. Vetra nije bilo ni u tragovima, i tako sve do 13km visine, gde je prolazio jet-stream.

Vreme za deepsky snimanje je bilo užasno budući da se Mlečni Put video samo u nekim naznakama, i to u zenitu. Ali sam po prečniku zvezda shvatio da je atmosfera ipak dovoljno stabilna za lako pronalaženje fokusa u sedmici.

Na kraju snimanja sam pogledao Saturn i Jupiter, čisto reda radi da iskoristim priliku. Ono što sam video me je prenerazilo: nikad bolje u svom životu nisam video Jupiter u svom teleskopu. Jasno su se videla tri smeđecrvena pojasa, najveći je pokazivao detalje i neki satelit je upravo tranzitirao, odnosno bacao senku na površinu planete. Senka je bila brutalno oštra i kontrastna, a sve asimetrije glavnog pojasa su takođe bile očigledne. Šteta što nisam imao neku planetarnu kameru, rezultat bi sigurno bio odličan za nepunih 30 stepeni visine.

Brutalni detalji na 175x, potpuno odsustvo vetra, komaraca, temperatura skoro neprijatnih 25C... Ovakva atmosfera treba da bude stalno ako se ja pitam.

E. E. Barnard je rođen polovinom XIX veka u Nešvilu (Nashville), današnjoj prestonici dobrog viskija, kukuruza i kantri muzike. Tada nije bilo ničega od pomenutog trojstva, tako da se mladi Bernard odlučio da postane asistent lokalnog fotografa. Prosvetljenje je nastupilo kad je kupio refraktor i počeo da otkriva komete. Iako nije imao formalnog odnosno akademskog obrazovanja u oblasti astronomije, čak ni srednju školu, to ga nije ni malo omelo da nastavi život u tom smeru - bio je to početak jedne vrlo plodne naučne karijere. Pre svega to je zasluga pionirskog vremena kad je astrofotografija veliki napredak u astronomiji učinila dostupnim, Bernardovo je bilo samo da istrajno radi i rezultati se podrazumevaju.

A njegovi rezultati su bili ništa manje nego fascinantni. Među prvima je video gegenschein, otkrio Saturnov satelit Japetus a ubrzo i Jupiterovu Amalteu - sve to vizuelno, zatim otkrio brojne komete, kartografisao Mlečni Put fotografski. Danas postoji njegov katalog tamnih nebula kao jedan od rezultata te pretrage. Međutim, najegzotičnije što je otkrio je bila jedna zvezda, ovde stidljivo označena linijama:

2
Veća fotografija

Danas je poznato da se radi o malom crvenom patuljku koji ima prečnik upola veći od Jupiterovog, a možda i dvostruko. Gustina je, naravno, dosta veća od ove planete pa tako imamo pretpostavljenu masu koja je 150 puta veća od Jupiterove. Svakako ovo su parametri daleko ispod našeg Sunca, ali to ima i svoje dobre strane: Bernardove zvezda je jedna od najstarijih poznatih zvezda u našoj Galaksiji - možda i svih 12 milijardi godina. Zapravo toliko je stara da je već izgubila dosta od svoje rotacione energije, rotira jednom oko svoje ose za 130 dana (Sunce jednom u 28 dana).

Ono što je interesantno je distanca između nas koja je vrlo mala, svega šest svetlosnih godina. Bliži od nje je samo sistem Alfe Kentaura sa svoje tri članice, dakle, Bernardova zvezda je četvrta nama najbliža. Brzina kojom se ona kreće je 140km/sec u pravcu nas što onda znači da ćemo se za deset hiljada godina mimoići na tri svetlosne godine. Pošto je to veliki vremenski period za mene rešio sam da snimim dotičnu zvezdu sad, dok je još na 6 svetlosnih godina, pa kako ispadne. Snimano je triput na svake dve godine.

Kako to obično biva, svi se menjamo sa godinama. U mom slučaju su fotke iz 2017. bile očaj živi, koma i odsustvo preciznog fokusa potpuno dominiraju. Dobar deo kome potiče i od nedovoljno dobro kolimiranog teleskopa, a što se tiče fokusa tu je situacija postala očigledna tek kad sam četrdeseticu uporedio sa sedmicom: stariji fotoaparat ima jednostavno rečeno neupotrebljiv ekran. Jeste on veliki, ali ima veoma nisku rezoluciju što je za aparat te cenovne klase naprosto nedopustivo. Međutim, to su bile vesele godine za proizvođače fotoopreme, štagod da se proizvede odmah se proda i traži se još. Marže, margine profita, bilansi i rezultati su bili nestvarni i naravno da je dolazilo do situacije sa kupcima kao sa onim magaretom u blatu. Moj prvi DSLR, EOS 20D koji se pojavio 2004. godine je imao kriminalni zadnji displej dijagonale 1.8 inča (4.5cm). Pritom je najjeftiniji Canon kompakt koji sam pride kupio, neki 560 sa 4x zumom iz 2007. godine imao velelepan ekran od 2.5 inča, dakle duplo veće površine! Dvadesetica je koštala oko 1500e kad se pojavila a ovaj kompakt oko dvesta. Da li je cena ekrana u međuvremenu toliko pala ili je po sredi bilo nešto drugo, sami procenite.

Što se tiče četrdesetice kojom je ovo i snimano ona ima veliki ekran na kome postizanje najoštrijeg fokusa u live_view modu naprosto nije dovoljno precizno. Na kraju krajeva, 7D je prvi fotoaparat koji je bio onakav kakav treba da bude, tj bez nekih namernih mana i začkoljica kako biste kupili posle par godina njegovog naslednika. Trebalo je još malo zaglibiti magare... Tek je sedmica ovde briljirala do te mere da je meni tek sad jasno koliko sam svih ovih godina gubio na preciznosti. Uporedo s tim, morao sam da smanjim eksponiranje zbog nepreciznosti montaže, umesto 30 sekundi prešao sam prvo na 20 a zatim i na 15sec. 

Uglavnom, obrisao sam nevoljno prašinu sa četrdesetice, i potrudio se više nego što je to uobičajeno.

3

Ovo gore je animacija kretanja Bernardove zvezde u periodu od četiri godine. Osim da je zvezda veoma pokretna, ne može se ništa zaključiti dok se snimak ne uveća i distanca precizno izmeri u pikselima. Nadalje se već zna žižna daljina teleskopa i prečnik piksela kamere i... Ostalo je relativno prosto za izračunati.

4
Veća fotografija

Snimak je uvećan deset puta radi lakšeg merenja. Merenje je pokazalo da imam 21.096 sekundi razmaka na bezmalo dvogodišnjem intervalu. Zapravo interval iznosi 756 dana što onda znači da je 10.1922 sekunde godišnje sopstveno kretanje Bernardove zvezde. Zvanično se u astrometriji objavljuju podaci o sopstvenom kretanju u RA i Dec osi posebno, što ja ovde nisam merio radi jednostavnosti, ali je poznato da je ukupno kretanje po obe ose 10.37 arcsec, što je vrlo blizu onog što sam ja izmerio. Zapravo ja tu u obzir nisam uzeo atmosfersku refrakciju, mada najveći deo  kretanja otpada na RA tako da refrakcija ne bi trebala da igra neku posebnu ulogu. Greška iznosi negde oko 0.18 sekundi što je 4-5 puta ispod zvanične rezolucije mog teleskopa, dakle, sa te strane mogu da budem zadovoljan.

Sa druge strane, moglo je da se upotrebi 7D i da merenje bude prilično preciznije, moglo je da se prati osciliranje Bernardove zvezde oko svoje putanje koje kulturno nazivamo godišnjom paralaksom. Uslov je bio da snimam nekoliko puta godišnje. Paralaksa za ovako bliske objekte i dalje spada u merljive, pošto iznosi 0.547 ugaonih sekundi, što je, kao što je gore i konstatovano, itekako merljivo amaterskim instrumentima.

 


Komentari  

Milan Mijić
0 #3 Milan Mijić 23-07-2021 02:01
Sjajan projekat!
milan1
+2 #2 milan1 19-07-2021 20:02
Hvala, mada fotke mogu (i treba) da budu bolje.
Ti bi mogao zahvaljujući žižnoj daljini SC-a i opservatoriji da snimiš i paralaksu, ne samo kretanje. Eto ideje...
Pozz
Danijel Reponj
+7 #1 Danijel Reponj 18-07-2021 00:55
Bravo Milane!
Odličan tekst i još bolje fotografije. Da znaš da si me zad zaintrigirao. Ići ću i ja u lov na Barnardovu zvijezdu. :-)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži