Kompanija AM&M je rešila da dokaže kako su visoke cene lansiranja samo „naduvane“ i kako iz korišćenje savremenih tehnologija može da se sagradi jeftina i efikasna raketa za put u svemir. Dvostepena letilica za višekratnu upotrebu će imati malu nosivost, ali cilj kompanije je da prodaje raketu a ne njen korisni teret.
Prvi stepen rakete „DH–1“ biće valjkastog oblika visine 9,10 m i prečnika 7,60 m. Težina praznog modula iznosiće 18 tona, a nosiće 7.900 kg tečnog metana i kiseonika, kao i 95 tona tereta u koje spada i drugi stepen. Pokretaće ga pet RL–60 i četiri dodatna RL–10 raketna motora, a nosiće i četiri mala mlazna motora za sletanje, svi modifikovani tako da rade na metansko gorivo. Prilikom lansiranja raketa će kliziti po četiri unutrašnje lansirne šine opremljene pneumatskim amortizerima.
Funkcionalno, let je vrlo sličan Nasinom vojnom prototipu iz 1996. godine, „Delta Clipperu” (DC-X). Prilikom vertikalnog lansiranja paliće se svih 9 motora i raditi dok „DH-1” ne dospe na visinu od oko 30 km. Tada će se motori RL-60 ugasiti a dodatni motori će poneti raketu na visinu od oko 60 km, gde će se stepeni odvojiti. Nakon toga prvi stepen će početi da pada na mesto lansiranja (tom prilikom biće izložen zagrevanju od par hiljada stepeni!), padobran za korekciju položaja će se otvoriti na visini od 40 km, a stepen će ukočiti i sleteti uz pomoć mlaznih motora i rezervnog goriva preostalog za rad motora u trajanju od 30 sekundi.
Drugi stepen je kupastog oblika visine 13 m i prečnika 6,10m, sa stranicana pod uglom od 11,5 stepeni[1]. Prazan je težak 7.700 kg, a nosiće 37 tona tečnog vodonika i kiseonika. Biće opremljen sa dva RL–60 motora i malim reaktivnim sistemom za kontrolu položaja. Motori će biti konstruisani tako da će moći bez problema da rade i u vakuumu. Električnu struju za rad uređeja davaće akumulatori i traka solarnih panela koja će ići oko vrha kabine. Prilikom ponovnog ulaska u atmosferu kabina će biti zaštićena transpiracionim termoštitom[2], a potom će se otvoriti parafolija i pomoći gornjem stepenu da u horizontalnom položaju dojedri do zemlje, gde će sleteti na tri točka.
Cilj razvojne kompanije je na prvom mestu da omoguće materijalima i ljudima da odu u orbitu po istoj ceni kao i komercijalnim avionima. Želja svih letilica za višestruku upotrebu je da funkcionišu kao avioni – da kad slete budu dopunjeni gorivom i teretom i budu spremni za novi let. Raketna kompanija se nada da će svoju raketu uspeti da prodaje pod istim uslovima kao, recimo, „Boeing 747“.
„DH–1“ će moći da se eksploatiše kao specijalizovani avion, ili pak (ređe) prema nahođenju kupca kao „SR–71“, „Air Force One“ ili UAV. Kupci neće kupovati mogućnost slanja satelita u orbitu (raketa će moći da nosi samo oko 2 tone tereta), tako da će čitav kosmički program koštati manje od \(400 miliona (uključujući opremu i „DH–1“) a godišnji tročkovi neće prelaziti \)100 miliona. Budući da će čitav lansirni kompleks neće biti veći od 1 milje u prečniku, to će omogućiti i malim zemljama (kao što je Srbija ili Švajcarska) da imaju sopstvene kosmodrome.
Šema leta višekratne rakete „DH–1“.
Sa procenjenih \(65 miliona za proizvodnju i prodajnom cenom od \)250 miliona, troškovi razvoja čitavog programa od oko \(3 milijarde mogli bi da se otplate za oko 20 prodatih letilica. Procena je da bi troškovi lansiranja bili oko \)1 miliona (česta lansiranja) ili oko \(100 miliona (jednom godišnje), dok bi lansirna postrojenja zahtevala još oko \)100 miliona. Potencijalni klijenti su NASA, USAF, NATO zemlje kao što su Britanija, Francuska, Nemačka i Japan, ali i neke privatne kompanije kao što su „Virgin Galactic“ ili „Bigelow Aerospace“.
Raketna kompanija smatra da će jednom kada njihova raketa izađe na tržište cena lansiranja jednog kilograma pasti na ispod \(200. Da potsetim, šatlovi su imali cenu od \)10.416, a trenutno je najjeftiniji ruski „Зенит 2“ sa $3.093.
Šta dalje? Gornji stepen je konstruisan da radi u kosmosu i da tamo bude dopunjavan gorivom. Ako bi orbitna stanica poslužila kao pumpna stanica, orbitni „DH–1“ bi mogao da se dopunjava tek nakon 17 lansiranja. Spajanjem dva tako gorivom napunjena stepena mogla bi da odnesu 15 tona tereta do Mesečeve ili Marsove površine i da se vrate do stanice. Zbog potrošnje goriva troškovi letova do tih destinacija bili bi 6 puta veći od troškova na LEO orbiti.
E sad, da li vam se sviđa ova priča? Lepa? Realna? Možda je neko već primetio da ovo nije stvarno, već je ovo fikcija. Preuzeta je iz knjige „The Rocket Company“ Patricka Stiennona, Davida Hoerra i Douga Birkholza objavljene 2005. godine. Ništa od ovog ne postoji, ali je ideja toliko dobra da su je autori patentirali! Siguran sam da bi radila. Samo dok Srbija sakupi pare za kosmodrom, pa će do tada i ova raketa biti napravljena ...
[1] Ovo je idealni ugao. Ko je čitao moj nedavni text o balističkim nuklearnim projektilima setiće se da se ovaj ugao i tamo pominje kao idealan za bojeve glave.
[2] Inovativna patentirana tehnika kod koje dolazi do „znojenja“, tj. kroz pore materijala se izbacuje rashladna tečnost koja pravi zaštitu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
