Na policama Smitsonijanovog muzeja, Amanda Young, koja je organizovala njihovu veliku kolekciju, kontroliše odelo EX-1A, koje nikada nije poletelo u svemir.
U Suitlandu, malom vašingtonskom predgrađu, nalazi se jedno skriveno skladište Smitsonijanovog muzeja, u kome se kriju neka od inženjerijskih čuda vezanih za trku u osvajanju kosmosa.
Sva ta čuda su mnogo manjih dimenzija od džinovskih raketa i elegantnih svemirskih brodova koji su nosili ljude na orbitu i Mesec. I mnogo su mekša. Radi se o svemirskim odelima koja su održavala astronaute u životu kada su napuštali Zemlju.
Većina skafandera iz kolekcije Nacionalnog muzeja za vazduh i svemir, koja broji oko 300 odela, nalazi se upravo ovde, i leže u pet čeličnih polica u jednoj velikoj klimatizovanoj prostoriji. Svaki od njih je pokriven muslinskim pokrivačem, dajući sobi jezivi izgled neke mrtvačnice ili poslednjeg boravišta članova nekakvog tajanstvenog svemirskog kulta.
Između ostalih, tamo leži skafander iz programa „Mercury“ koji je nosio Scott Carpenter, četvrti Amerikanac u svemiru, čija se reflektujuća površina svetluca ispod pokrivača. Tamo je i odelo iz „Apolla 11“ koje je nosio Neil A. Armstrong, a koje izgleda jednako iznošeno kao i onda kada je 1969. godine Niel napravio svoj mali korak na Mesecu, jer su mu ljudi iz Nase svojevremeno oštetili površinu neadekvatnim čišćenjem. Na polici pored leži odelo Harrisona H. Schmitta iz „Apolla 17“, još uvek pokriveno lunarnom prašinom.
Tamo se nalaze i mnoga odela koja nikada nisu poletela u kosmos, kao što je projekat EX-1A iz 1967. sa krofnastim zglobovima, koji su omogućavali pun raspon pokreta udova; AX-5[1], koje je izgledalo kao svemirska verzija „Michelin Mana“; i AES (Advanced Extravehicular Suit), koje je skoro čitavo prekriveno tkaninom ispletenom od nerđajućeg čelika. (Izgledalo je neverovatno, i bilo neverovatno skupo.)
Tamo se takođe nalaze i razni dodaci: lunarne čizme sa čeličnim ojačanjima na vrhu; rukavice za prvu američku Orbitnu laboratoriju sa ljudskom posadom (MOL) sa hrapavim palčevima i našivenim čeličnim noktima, sa kojima su astronauti mogli da podignu iglu sa poda, čak i kada je odelo bilo pod pritiskom; dugačke gaće protkane plactičnim cevima, za hlađenje onog ko ih je nosio; i brojne kutije šlemova i kaciga, uključujući i Armstrongovu spoljnu kacigu sa zlatnim vizirom protiv zračenja, za koju su ranije govorili da je ostala na Mesecu.
Svemirski skafanderi će ležati ovde sve do proleća, kada će Smitsonijan organizovati putujuću izložbu fotografija u punoj veličini i rendgenskih snimaka. (Većina odela – naročito ona sa gumenim delovima, koja su tokom decenija postala krta – previše su lomljiva za pokazivanje.) Prošlog meseca, nekolicina ljudi koji znaju najviše o svemirskim odelima okupila se u muzeju radi dogovora o prenosu i prikazivanju ovih uglavnom ličnih artefakata svemirske trke.
„Mnogo od toga je tehnika,“ objasnio je u intervjuu Joseph J. Kosmo, Nasin inženjer koji već 50 godina učestvuje u kreiranju svemirskih odela. „Ali deo toga je takođe i umetnost.“
Probni piloti tokom šezdesetih prikazuju fleksibilnost tadašnjih lakih skafandera tipa „Mark IV“.
Prototip laminatnog odela EX-1A, koji je 1968. proizvela „AiResearch Co.“ Korišćeni su materijali poliester, aluminijum, polimene plastike, itd.
Odelo AX-5 (kompanije „Ames Experimental“), prikazano na izložbi. Njegova težina je
bila 23 kg.
Elkinsov model odela AES koji je pobedio na konkursu za lunarne misije 1960-ih. Pošto su poslednje 3 „Apollo“ misije otkazane, skafander nikad nije poleteo u svemir. S leđa se vidi laminatna konstrukcija, sa vrlo fleksibilnim zglobovima. Poboljšani donji zglobovi su trebali da poboljšaju stabilnost i balans astronauta na Mesecu.
U svojoj osnovi, svemirska odela treba da pomire dve na prvi pogled nepomirljive funkcije: da zaštite astronaute od neprijateljskog svemirskog okruženja, i omoguće onome ko ga nosi pokretljivost i ugodan rad.
„Akcenat je bio u pokušaju da se napravi vrlo mobilan sistem pod pritiskom,“ kaže Kosmo, koji je 1961. godine, diplomiravši fakultet aeronautičke tehnike i tražeći posao, u molbi napisao da bi voleo da radi na „svemirskim odelima, ma šta to značilo.“
Odelo pod pritiskom – gumeni kombinezon sa hermetičkim šlemom – mogućava astronautu da preživi u svemirskom vakuumu. Međutim, kada kombinezon nije pod pritiskom on je skupljen i tada su pokreti u njemu još teži, jer savijanja u zglobovima smanjuju zapreminu i povećava unutrašnji pritisak.
„Kada si pod pritiskom, to je kao da radiš u nekoj kobasici,“ priča dr Joseph P. Kerwin, astronaut koji je radio u misiji „Skylab 2“ 1973. a u „Apollo“ programu – nekoliko godina pre toga – bio je tzv. „suit guy“, astronaut koji je najtešnje sarađivao sa inženjerima zaduženim za svemirska odela[2]. „Čitav trik u dizajniranju svemirskih odela bio je u tome da omogućiš lakše pomeranje zglobova unutar jednog naduvanog balona.“
Zato su inženjeri, uključujući i Kosma, proveli godine u proučavanju anatomije, pokreta i materijala, a sve u cilju da se razviju bolji zglobovi u pregibima odela.
Jedno od rešenja su bili zglobovi u obliku krofni kakve je imalo odelo EX-1A – oni su bili čvrsti, tako da je prilikom pokretanja zapremina u njima bila konstantna, te nije dolazilo do povećavanja pritiska u odelu.
Prva odela, napravljena za „Mercury“ letove u periodu od 1961. do 1963. godine, bila su zapravo unapređene varijante vojnih vazduhoplovnih odela („anti-G“ odela) i bila su jednostavnija, priseća se Amanda Young, koja je provela 15 godina u sređivanju muzejske kolekcije odela, sve do svoje penzije 2009. (Pored par prototipova, kolekcija se završava sa post-Apolo projektima, kao što je „Skylab“; odela koja se koriste u šatlovima i Međunarodnoj svemirskoj stanici još nisu pridodata kolekciji.)
Odela „Mercury“ misija imala su samo dva sloja – kombinezon pod pritiskom od gume i najlonski sloj za zaštitu te gume i održavanje oblika kada je odelo pod pritiskom. (Tanka aluminijumska folija, nalepljena preko najlona, više je služila za ostavljanje utiska nego za pravu termičku zaštitu.)
Kod „Mercury“ odela, kombinezon je služio samo za slučaj opasnosti, poput, recimo, gubitka pritiska u kapsuli, da bi omogućio astronautima da prežive dok se ne vrate na Zemlju. „Sve se svodilo na ’spusti me dole’ sposobnost.“ Pošto se nikada nijedna takva nesreća nije dogodila, nijedno takvo odelo nikada nije bilo isprobano pod pritiskom u svemiru.
Pošto su astronauti u „Mercuryju“ bili bukvalno sabijeni, njihova pokretljivost nije bila od velike važnosti. „Niste morali da pružate ruke u vis, niti da ustajete i šetate okolo,“ seća se Kosmo.
Ali sa prvim svemirskim šetnjama, na letovima dvoseda „Gemini“ sredinom šezdesetih godina, stvari su se promenile, priča gospođa Young, autorica knjige „Spacesuits“ o ovoj muzejskoj kolekciji. „Odela su postala totalno drugačije konstrukcije,“ kaže ona.
Pores zahteva da svemirsko odelo bude pod pritiskom, izlazak van svemirskog broda izlagao je astronaute i mikrometeoroidima[3] – brzim česticama kosmičke prašine koje mogu da probiju svemirsko odelo – kao i ekstremnoj toploti i hladnoći. Zato su našivani različiti slojevi Dacrona, Mylara i sličnih sintetičkih polimerskih materijala, dodavani radi zaštite i izolacije astronauta.
Kako primećuje Youngova, vremenom su uvođene i druge inteligentne izmene. Recimo, „inženjeri su naučili da rajsferšlus na leđima prekriju posebnom trakom materijala, jer kada okrenete leđa Suncu, rajsferšlus se jako zagrevao,“ kaže ona.
A kada su astronauti počeli da rade u kosmosu, konstatovano je da vrlo brzo počinju da se znoje. Vazdušno hlađenje je bilo neadekvatno, priča Kosmo, i ubrzo je razvijena ideja o vodenom hlađenju.
Dugačke gaće (podveš) postigle su veliki uspeš tokom „Apollo“ programa, priča dr Kerwin, opisujući jedan razgovor koji je vodio sa Alanom Beanom, četvrtim čovekom koji je hodao Mesecom. Mr. Bean je tada skakao po površini i ubrzo se „skuvao“ i oznojio, te je okrenuo dugme na svom hladnjaku na rancu sa „slabog“ na „srednje“. Rezultat je bio, pričao je dr Kerwinu, „kao da si skočio u bazen – odjednom mi je čitavo telo bilo obliveno svežinom.“ Koliko se seća dr Kerwin, niko nikada nije probao da pusti hadnjak na najjače.
Sa svojim šetnjama po Mesecu, „Apollo“ program je pred dizajnere skafandera postavio nove zahteve. „Šetnja po Mesecu i zaštita posade unutar komandnog modula dodale su mnogo novih zahteva, često nimalo kompatibilnih,“ objašnjava dr Kerwin.
Odelo je trebalo da bude dovoljno komotno da može satima da se nosi u skučenom prostoru komandnog modula, kapsuli koja je nosila trojicu astronauta ka Mesecu i nazad, ali ne preglomazno, čime bi onemogućavalo posadi da rukuje prekidačima i polugama na kontrolnoj ploči dok su oni bili vezani za svoja sedišta.
Ali šetnja po Mesecu je zahtevala dodatnu zaštitu od temperaturnih promena i mikrometeoroida, a uvek je postojao i rizik od padova i cepanja odela. Zato je s druge strane „Apollo“ odelo moralo da bude kabasto, sa oko 20 slojeva, uključujući i jedan spoljni od Beta materijala[4], koji je bio satkan od Teflonom prekrivenih silikonskih vlakana.
Zato je bio napravljen kompromis, nastavlja dalje svoju priču dr Kerwin. On opisuje jedan incident koji su izazvali članovi posade prvog „Apolla“ sa ljudskom posadom („Apollo 7“) 1968. godine, kojim je komandovao jedan od originalnih sedam „Mercury“ astronauta, danas pokojni Walter M. Schirra. Prilikom jednog testiranja, astronauti su trebali da isprobaju rad u komandnom modulu u skafanderima pod punim pritiskom.
„Wally je poludeo,“ seća se sa smehom Kerwin. „Kada je naduvao svoje odelo, njegov desni lakat se našao ispod levog lakta zapovednika lunarnog modula, Donna Eiselea, koji je sedeo na srednjem sedištu.“ Schirra se na sav glas bunio da nije u stanju da pravilno koristi komande svog svemirskog broda.
„A on je bio jedan od originalne sedmorice –Wally je to stalno isticao,“ priča dr Kerwin.
Kasnije su inženjeri na Schirrino insistiranje ograničili ramenske zglobove na svim odelima, tako da ruke više nisu mogle da se preklapaju. „Ali na taj način su jednim potezom uništili čitavu pažljivo planiranu mobilnost koja će biti neophodna za poslove na Mesecu,“ kaže Kerwin.
Schirrin brod nije trebalo da leti na Mesec, tako da dodatna mobilnost nije bila neophodna. U kasnijim lunarnim letovima, inženjeri su se vratili fleksibilnijim modelima, ali samo za dvojicu astronauta u svakoj misiji – za one koji će da šetaju po površini Meseca. „Pilot komandnog modula nikada nije sletao na Mesec, tako da je njegovo odelo zadržalo ograničene ramenske zglobove,“ priseća se Kerwin.
„To je bio odličan primer u kome se vide sukobljeni zahtevi, a nismo želeli da uništavamo ono najvažnije zarad nečega što je ipak manje važno,“ nastavlja on. Inženjeri su „radili takve stvari sve vreme.“
„I bili su u pravu,“ kaže on. „Ponavljam: uvek su bili u pravu.“
Kliknite na sliku da se učita veća
Rendgenski snimak svemirskog odela koje je Alan B. Shepard nosio na Mesecu tokom misije „Apollo 14“ 1971. godine. Kada bi jedno stručno lice šilo ovaj skafander, za njegovu izradu bi mu bilo potrebno oko 2,5 godine (oko 5.000 radnih sati).
Isto Shepardovo odelo onako kako stvarno izgleda. Kada ga je nosio, Shepard je sa 47 godina bio najstariji astronaut u programu. U ovom odelu smo ga gledali kada je igrao golf na Mesecu!
Za svaku pojedinačnu misiju „Apollo“, bilo je potrebno 15 odela. Svakom članu glavne posade je bilo potrebno po 3 odela (jedno za trening, jedno rezervno i jedno za let), plus još odela za „beck-up“ posadu. Njima su trebala po 2 komada (za let i za trening).
[Ovaj tekst je na neki način tematski nastavak jednog teksta o ruskim skafanderima, koji su u mnogo čemu i tada i danas bili i ostali jedinstveni. Taj zanimljivi tekst nosi naslov „Poslednja linija zaštite“, i biće objavljen u obimnom feljtonu koji je, koliko znam, kod Zorkića u pripremi.]
[1] Prototip kompletno metalnog odela pod velikim pritiskom (1,6 atm), koje je trebalo da se koristi na ISS, i koje bi omogućavalo astronautima da izlaze u spoljnji prostor bez potrebe da prvo udišu čist kiseonik nekoliko sati.
[2] Momak je u to vreme bio prvi lekar koji je bio uključen u treninge za astronaute
[3] Meteor je vidljivi svetlosni trag bilo kojeg čvrstog prirodnog tela koje pogađa atmosferu Zemlje (ili neke druge planete). Samo telo koje uđe u atmosferu naziva se meteoroid, a ako nešto preostane nakon ulaska u atmosferu i padne na tlo naziva se meteorit.
[4] Ovaj sloj je od 1967. i tragedije sa „Apollom 1“ dodavan svim Nasinim svemirskim odelima kao pouzdana zaštita od požara. Tkanina je bila nezapaljiva, a topila se tek na preko 650° C.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
