23. oktobar. 2009.
Šta je potrebno da bi se ljudi pripremili za putovnje na asteroid ili Marsov mesec? Gladovanje? Izolacija? Reciklaža izlučevina u hranu? Ove jeseni Nasini novi astronauti su započeli naporne treninge da bi saznali odgovo na ovo pitanje
Astronauti testiraju prototip lunarnog vozila sa šest točkova (nogu) u isušenom Moses jezeru u Washingtonu.
Tri probna pilota. Dva hirurga. Jedan molekularni biolog. Po jedan kontrolor leta, član Pentagona i agent CIA. To je 9 ljudi koje je NASA odabrala da budu sledeći američki astronauti. Krajem leta okupili su se u Hjustonu, zajedno sa dva japanska pilota, japanskim lekarom, kanadskim pilotom, i jednim kanadskim fizičarem, gde će zajedno trenirati u Nasinoj klasi 2009. Zovu ih četrnaestorica srećnika.
Izabrani među više od 3.500 prijavljenih, Nasini novi kandidati za astronaute stižu u ključnom trenutku za istoriju ljudskog istraživanja svemira. Agencija ima čvrste namere da konačno pošalje ljude dalje od orbite Međunarodne svemirske stanice, prvi put nakon više od 40 godina. Pitanje je samo kada će to biti.
U septembru, na panelu na kome su prisustvovali svemirski eksperti i bivši astronauti, a kome je predsedavao bivši šef „Lockheed-Martina", Norman Austin, zaključeno je i prenešeno Beloj kući da bi budžetski podsticaj od oko \(3 milijardi omogućio Nasi da razvije neophodnu letilicu koja će da odnese astronaute na Mesec, obližnje asteroide i, konačno, na Mars. Ipak, komitet je zaključio da će sletanje na Mesec biti odloženo najmanje do kraja 2030.
Bez obzira da li će NASA dobiti dodatnu finansijsku pomoć od Kongresa ili ne, sada je pravi trenutak da agencija iz osnova razmisli o pripremama novih regruta za zahtevne izazove dubokog svemira. Planovi zahtevaju konstrukciju nove kapsule sa ljudsko posadom, „Orion", koja treba da zameni šatlove do 2015. godine, plus dve rakete i jedan Mesečev modul. Ovaj paket mašina, poznat kao projekat „Constellation", predviđen da odigra ulogu švajcarskog vojnog noža svemirskog istraživanja, sposoban da odleti do brojnih destinacija i obavlja različite zadataka. A to je ono što NASA očekuje i od svojih budućih astronauta. Oni će biti obučeni kao vrhunske zanatlije koji će moći da izvrše eksperimente na ISS, podignu postaju na Mesecu, ili prikupljaju uzorke sa asteroida koji jure svemirom. Predstavljaju prvu Nasinu klasu novih astronauta u poslednjih pet godina, prve izabrane od kako je počeo razvoj „Constellation" programa, i prve do sada odabrane sa jasnim ciljem dugotrajnog ostajanja u svemiru. NASA nije suočena samo sa pronalaženjem nove opreme; da bi se vinuli van niske orbite oko Zemlje (LEO), moraju da pronađu i nove astronaute.
Nasin lunarni modul „Altair" prilazi kapsuli sa ljudskom posadom „Orion", koja se nalazi u lunarnoj orbiti, nakon uspešno obavljene misije na Mesecu.
Čvrst i veseo
Kao i drugi astronauti pre njih, i regruti će morati da u Mejnu prođu kurs preživljavanja, provevši dve nedelje u podvodnoj laboratoriji, izdržavši komoru pod pritiskom, i mučenja na različitim spravama za obuku pilota. Ali za duboki svemir, astronautima će trebati potpuno novi trening, u kome će verovatno biti uključeno provođenje nedelja, pa čak i meseci, sa ograničenim resursima i u potpunoj izolaciji.
Put do Marsa će odvesti ljude tako daleko od kuće da će mi Zemlja izgledati ne veća od obične zvezde. Udaljenost je tako velika, da je u septembarskom „New York Timesu" teoretski fizičar sa Arizona State University, Lawrence Krauss, otišao toliko daleko da je predložio da, zbog uštede u gorivu, astronauti možda uopšte nebi ni trebali da se vraćaju kući. „Apollo" astronaut Buzz Aldrin, vatreni zagovornik kolonizacije Marsa, takođe podržava ovu ideju. Zbog dužine puta, intenzivne psihološke pripreme će biti od kritične važnosti.
„Mars Society", međunarodno udruženje za podršku istraživanja Marsa, preduzelo je seriju simuliranih misija na Mars, gde je u pustinjskim stanicama bilo uključeno 80 posada a desetak u još ekstremnijim bazama na Arktiku. Robert Zubrin, predsednik i osnivač udruženja, autor naučnopopularne knjige „The Case for Mars", preporučuje Nasi da preduzme eksperimente u kojima će na kraju videti koji timovi astronauta dobro funkcionišu zajedno, suočeni sa višemesečnim nepovoljnim uslovima. „Stavite ih u uslove misije i gledajte ko je čvrst i veseo i posvećen timskom duhu," smatra Zubrin. „Ako tokom puta na Mars izgubite smisao za humor, gotovi ste." Jedna od najvažnijih lekcija koja je naučena tokom misija na terenu bila je da neki ljudi dobro funkcionišu u jednom timu ali ne i u drugom. „To zavisi od sastava ekipe", objašnjava on.
Jason Kring, profesor asistent na Embry-Riddle Aeronautičkom fakultetu[1] koji izučava ljudske faktore u svemirskim letovima, slaže se sa Zubrinom da su intenzivni treninzi ovde na Zemlji krajnje neophodni. Takođe predlaže Nasi i da uključe i kliničku psihologiju nad posadom kako bi se izbegli potencijalni konflikti. „Ono što bi za nas ovde na Zemlji predstavljalo samo lagani problemčić sa kolegom iz kancelarije, moglo bi da predstavlja nesavladiv problem nakon šest ili sedam meseci leta sa istom tom osobom", smatra on.
NASA već čini napore da pažljivo motri na psihološke nedostatke svojih pulena, specijalno nakon nervnog sloma Lise Nowak (1963), šatl astronautkinje koju sledećeg meseca čeka suđenje za pokušaj kidnapovanja devojke svog voljenog kolege. Nije teško pretpostaviti kako bi slična priča uticala na stabilnost jedne višemesečne svemirske misije.
Iako svi u klasi 2009 poseduju diplome inženjera, naučnika ili matematičara („visoko iskustvo u letenju avionima visokih performansi" takođe predstavlja plus), najtraženiji kvalitet je sposobnost dobrog igranja sa drugima. Danas, pravi astronaut je neko ko neće da postane depresivan ili prgav nakon što je proveo sedam meseci u svom letećem ofisu sa nekim ko možda ni ne govori njegovim jezikom - u ofisu u kome se pije recikliran znoj i urin kolega, i gde gužva u klozetu i ozbiljne greške mogu da znače smrt čitavog tima.
Naravno, astronautima će biti potrebna i jake dodatna priprema za brojne fizičke izazove. Tokom samog putovanja biće izloženi visokim dozama zračenja, što će povećati njihove šanse za dobijanje raka u kasnijem životu, a izgubiće i gustinu kostiju. „Najgori mogući scenario bi bio da na Marsu posada siđe iz letilice a ispostavi se da su im kosti preslabe da izdrže njihovu težinu," kaže Kring. Zato Nasi predlaže da kreiraju potpuno novu kategoriju astronauta obučenih za „ultra-duge" misije. „Trideset šest meseci u svemiru potpuno je drugačije od šest meseci," ubeđen je on.
Leteći dom: Presek predviđene svemirske kapsule sa ljudskom posadom „Orion", prečnika 5,02 m i visine 3,30 m. Planirano je da ponese do šest astronauta, pa je zato unutrašnja zapremina više od 2,5 puta veća nego kod bivših „Apollo" modula.
Nova škola
Čak i pripreme za svemirsku stanicu ili lunarnu misiju traju godinama. Klasa 2009 neće biti do kraja obučena za astronaute sve do 2011. godine, a sigurno je da neće poleteti u kosmos najmanje do 2014. „Namera osnovne obuke je da ljudi steknu iskustva koja će im biti neophodna za specifične treninge vezane za misiju," kaže Duane Ross, Nasin menadžer za odabir kandidata i njihov trening.
Za razliku od prethodnih 12 klasa astronauta koje su prodefilovale kroz Nasu u prethodne tri decenije, koje su bile podeljene na pilote i specijaliste misija, novu klasu će činiti jednostavno samo „astronauti". Očekuje se da će letenje „Orionom" biti mnogo jednostavnije od letenja na šatlovima. Mnoge brodske funkcije biće automatizovane, a astronauti će podsećati na ono na šta su podsećali i slavnog Chucka Yaegera, „spam in a can" („sadržaj konzervi"). Iako će u misijama „Oriona" da učestvuje šest umesto tri astronauta kao u „Apollima", veliki deo vremena tokom leta astronauti uopšte neće učestvovati u vožnji. Naprimer, na kontrolnoj tabli letilice biće deset puta manje pokazatelja i prekidača nego kod starih „Apolla".
Astronautkinja Peggy A. Whitson se priprema za bestežinsko stanje i klaustrofobiju svemira u vodenom rezervoaru Hydrolab u Gagarinovom državnom trenažnom centru za kosmonaute (rus. Российский Государственный Научно-Исследовательский Испытательный Центр Подготовки Космонавтов (РГНИИЦПК) им. Ю. А. Гагарина) u „Zvezdanom gradu" kraj Moskve u Rusiji.
U ranijim pripremama za astronaute, letačka obuka na šatlovima na mnogo načina je predstavljala okosnicu treninga. Šatl je „neverovatno komplikovana zver," seća se Pamela Malroy, bivši komandant šatla koja je kasnije postala direktor i zamenik menadžera na programu Inicijativa za svemirska istraživanja u Lockheed Martinu, kompaniji zaduženoj za proizvodnju „Oriona". Prema Rossovim rečima, tadašnji regruti su tokom svojih dvogodišnjih bazičnih priprema provodili po 54 nedelje izučavajući šatlove sisteme. Astronauti koji će leteti na „Orionu" neće morati da sleću na pistu, tako da će klasa 2009 imati mnogo više vremena da uči druge stvari, kao što je recimo ruski jezik (jer će ruski „Sojuzi" biti jedino prevozno sredstvo do ISS kada se šatlovi povuku), ili uvežbavanje spoljnih zadataka u najvećem bazenu na svetu. S druge strane, „Orion" će biti mnogo manjih dimenzija od spejs šatlova, tako da će imati mnogo manje ugrađenog komfora. To znači da će astronauti morati da provedu više vremena vežbajući kako da poprave ono što imaju, ubeđena je Malroyova.
Kao i kod šatla, i „Orionovi" astronauti će morati da uvežbavaju uzletanje u tzv. „full-motion" simulatoru gde će biti forsirani da donose brze odluke da li treba ili ne treba da obustave misiju. Takođe će da rade i na simulatorima gde će uvežbavati pristajanje na ISS i upravljanje lunarnim modulom, „Altairom", prilikom sletanja na Mesec. Simulator lunarnog modula za misije „Apollo" podsećao je na leteći gvozdeni ram za krevet, priseća se Melroyeva, i kaže da su se svi odreda slupali tokom uvežbavanja. „Mislim da ćemo morati sve to da radimo malo bolje od toga," kaže ona.
Nasini inženjeri i dalje rade na konstruisanju „Oriona" i „Altaira", ali su, kao i u vreme „Apolla", astronauti uključeni u svaku fazu tog procesa. Astronauti su već pozivani da pogledaju maketu kapsule za ljudsku posadu i iznesu mišljenje da li su im sedišta komotna i da li mogu da dohvate sve komande. „Kada astronauti budu stvarno pozvani da uđu unutra i počnu da koriste kapsulu, ona će im već biti poznata," kaže Olivia Fuentes, menadžerka razvojno-istraživačke laboratorije u Lockheed Martinu.
Idući dalje, astronautima je u planu da počnu sa pripremama za površinske operacije na Mesecu, i, potencijalno, na neki asteroid. Bazen može da simulira bestežinsko stanje na ISS, ali ne i Mesečevu gravitaciju - ona je svega jednu šestinu Zemljine. „Moramo da miksujemo vodene treninge sa onima koji simuliraju hodanje na Mesecu, kao i na Marsovoj površini," podseća Kring. „Apollo" astronauti su vežbali šetnje po Mesecu u tzv. Partial Gravity Simulatoru, jednom velikom dubku okačenom o plafon, a budući astronauti će moći da koriste usavršenu verziju gravitacionog simulatora nazvanog „pogo". Asteroidi i Marsovi sateliti će zahtevati dodatne trenažne uređaje, a obe destinacije će zahtevati korišćenje nove generacije svemirskih odela koje će posada morati da nosi danima ili čak nedeljama.
Pravi konj za trku? Na panel-diskusiji u Beloj kući, neki eksperti su predlagali Nasi da potraži jeftinije alternative za raketu „Ares I", koju konstruišu a bi ponela ljude na nisku orbitu oko Zemlje (LEO).
Sa jazom u mislima
Nasin plan je da povuče šatlove iz kosmosa do kraja 2010. godine, ali Austinov komitet procenjuje da „Orion" neće da poleti najmanje do 2017, čime će nastati sedmogodišnji jaz u kome Nasa neće imati nikakvu letilicu za putovanje svojih ljudi u nebo. To tera agenciju da pokušava da predvidi budućnost.
Ne biramo astronaute prema današnjim potrebama, kaže Ross. „Pokušavamo da što preciznije pogodimo šta će se događati za pet godina." Ova klasa 2009 jedna je od najmanjih u Nasinoj istoriji, što odražava ograničene šanse za poletanje u skoroj budućnosti. Tokom svoje karijere astronauti šatlova su mogli da očekuju da će biti u sastavu nekoliko misija, ali sa manjom letilicom, Nasa će imati i manje astronauta u svemiru. Poput mnogih „Apollo" astronauta, novi regruti mogu da očekuju da će napraviti samo jedan ili dva leta u čitavoj karijeri.
Zašto bi uopšte neko poželeo da bude astronaut? To pitanje je astronautkinja-regrut Kathleen (Kate) Rubins čula već mnogo puta. Kada je njena okolina saznala za njene buduće planove, mnogi od njih su je baš to pitali, želeći da znaju zašto bi iko želeo da postane astronaut baš sada. Nasina budućnost je prilično nesigurna, a čini se da sve što se nalazi u svemiru ima konstantnu potrebu za popravkama. Ko želi da leti u svemir 400 km da bi popravio toalet? Nisi li ti na putu da postaneš ugledni molekularni biolog na MIT? Naravno, Rubenova gleda na te stvari malo drugačije. Gledano njenim očima, NASA predstavlja priliku bez presedana. Mnogi stručnjaci doživljavaju ISS kao poligon za još ambicioznije avanture u svemiru, a sada kada je objekat gotovo kompletan, NASA konačno može da upregne sve svoje resurse ka sledećem velikom poglavlju u svojoj istoriji: čovekovim ekspedicijama van orbite ISS oko Zemlje. Agencija već stvara nove rekete za predstojeće poslove, a zahvaljujući epskim koracima privatne svemirske industrije raketna tehnologija nikada nije bila pristupačnija, dok povećane ekološke pretnje našoj planeti čine da ljudske baze u svemiru sve više i više zvuče kao mudra investicija.
Možda će današnji astronauti preduzimati manje letova, ali bi neki od njih mogao da se ispostavi kao istorijski. Sasvim je moguće da neko iz klase 2009 ostavi tragove svojih stopala na Mesecu, a možda to prvi put uradi i jedna žena. Možda će neko od njih biti prvi koji će posetiti jedan asteroid.
Sada je pravi trenutak za početak priprema za takvo putovanje.
Deep Space oprema: Postavljena kaciga za grubo sletanje, opremljena mikrofonom koji bi omogućio wireless komunikaciju sa posadom i kontrolom letenja. Spoljni sloj će služiti za izolaciju od temperatura od +120° C do -160° C, i zaštitu od mikrometeoroida. Zglobovi su ojačani ugljeničnim vlaknima i treba da zaštite od prašine i udara.
Šta će se nositi u svemiru?
Pogleda uprtih ka dubokom svemiru, NASA je svom novom kooperantu[2], kompaniji „Oceaneering International", postavila zadatak da razvije prvo novo svemirsko odelo još od šatlovih „jet pack" odela iz osamdesetih. Za lunarne misije, „Constellation Space Suit System", ili CSSS odelo pojaviće se u dve konfiguracije: jedno će astronauti nositi u letilici tokom lansiranja, sletanja i svemirskih šetnji, a druga konfiguracija je osmišljena za rad na Mesečevoj površini. Dva odela će deliti veliki broj komponenti, kao što su čizme, nogavice, rukavice, i komunikacioni i sistem za hlađenje.
Veliki izazov predstavlja i dizajniranje sistema za obradu čvrstog otpada u slučaju dekompresije svemirske kabine, kada astronauti moraju da budu u odelu duži period vremena, možda i više dana, dok se problemi ne otklone.
Tokom višemesečnih misija u dubokom svemiru, astronauti će morati sami da održavaju svoja odela i da na vreme nauče kako se popravlja svaki priključak i senzor na njima. „Kada ih obučete u stvarnoj misiji, trebalo bi da se osećate kao kod kuće," smatra Jim Buchli, programski menadžer za CSSS u „Oceaneeringu". „Nebi trebalo da bude ikakvih iznenađena. O novom svemirskom odelu treba da se razmišlja kao o svemirskom brodu koji može da se obuče, zajedno sa toaletom".
Očigledno je da će nova svemirska odela biti znatno modernija od onih koje su koristili astronauti „Apolla". Nova odela će morati da se koriste sa minimumom održavanja u velikom broju šetnji po Mesecu tokom 6-mesečne ekspedicije na Mesecu. Menadžer projekta kaže da je sadašnje odelo dizajnirano za bestežinsko stanje u kosmosu, a ne za šetnje po Mesecu.
Na slici je prikazan (levo) Jean-Michael Cousteau, sin slavnog podvodnog istraživača Jacquesa Cousteaua, koji se pridružio roniocima i astronautima prilikom jednog ranijeg testiranja svemirskog odela u „Neutral Buoyancy Lab." U odelu je astronaut Claude Nicollier, koji se pripremao za let na šatlu.
[1] Privatni univerzitet, jedini akreditovan u svetu orijentisan ka avijaciji i kosmosu. Imaju preko 100 svojih aviona raspoređenih u više od 130 školskih centara (mnogi su na državnim koledžima ili vojnim bazama). Pre dve godine, školsku godinu je upisalo preko 27.000 studenata širom sveta, jer je ovu školu moguće završiti i putem interneta. Oko 25% svih komercijalnih pilota u SAD završilo je ovu školu, a pohađalo ju je i 6 astronauta i nekoliko američkih generala.
Zanimljivo je da su Srbi oborili jednog pilota iz ove škole. Bilo je to 1995. iznad Mrkonjić-grada, a radi se o Scottu F. O'Gradyju (1965), pilotu „F-16C", koga su Srbi gađali i pogodili raketom SA-6 (2К12 „Куб";). O tome je snimljena zanimljiva storija i na „History Channelu" koja je prikazana nedavno i kod nas.
[2] Kompanija je potpisala ugovor vredan \)745 miliona, koji je obavezuje da dizajnira, testira, oceni i proizvede svemirsko odelo nove generacije.
Članak iz: Popular Science
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
