Kad govorimo o neuspehu Sovjeta u Trci za Mesec sa ljudskom posadom, neizbežno se setimo velike rakete N-1 i konstrukcijskog biroa OKB-1 Sergeja Koroljova. Međutim, N-1 nije bila jedina sovjetska raketa smišljena za put na Mesec. Njen najpoznatiji konkurent jeste bila UR-700 Vladimira Čelomeja, ali ne smemo da zaboravimo da je postojao i treći akter u lunarnoj drami. Govorimo o R-56, još jednoj sovjetskoj lunarnoj raketi.

1
Rakete-nosači sovjetske Trke za Mesec. Prva je N-1 (OKB-1), sledeća je UR-700 (OKB-52) i
na kraju R-56 u verziji multiblok.

2 Mihail Kuzmič Jangel, glavni inženjer biroa OKB-586.
Danas je to ukrajinski biro 'Južnoje' koji nosi njegovo ime.

 

Krajem 50-ih godina prošlog veka, konstruktorski biro iz Dnepropetrovska OKB-586 Mihajla Kuzmiča Jangela uspeo je da se dodvori vojnom i partijskom vrhu izgradnjom projektila srednjeg dometa R-12[1] i R-14[2]. OKB-586 je formiran 1954. godine u krilu OKB-1, nakon političkog pritiska na industriju da se krene u specijalizaciju u vidu hipergoličnih projektila kratkog i srednjeg dometa, čime bi se dodatno diverzifikovao sovjetski vojni napor.

Koroljev je u to vreme bio previše zauzet onim što je trebalo da postane prvi interkontinentalni balistički projektil u istoriji, R-7 'Semjorka'[3], i nije mogao da se bavi još i s razvojem tih raketa. Ali Jangelov biro nije živeo samo od slave svog glavnog inženjera. Do 1960. postao je jedan od vodećih projektnih biroa u zemlji, zadužen za prvu operativnu interkontinentalnu raketu SSSR-a, R-16[4] (8K64). Na taj je način, Jangel je nadmašio Koroljeva na zadatku koji mu je poverila vojska. Učenik je nadmašio učitelja. A onda je, poput Čelomeja i Koroljova pre njega, Jangel usmerio pogled ka poslednjoj granici – kosmosu.

Kao rezultat uspeha koji je postigao sa R-16, OKB-586 je 1960. počeo da radi na R-56 (8K68), raketi sposobnoj da ponese 40 tona u nisku orbitu visine ~200 kilometara. R-56 je trebala da koristi hipergolična goriva, a bazirala se na projektu RK-100, superraketi koja je pri lansiranju trebala da teži 1200 tona. RK-100 bila je jednostavna studija izvodljivosti o mogućnosti izrade velike rakete tehnologijom R-16. Ustvari, jedan od predloženih dizajna za RK-100 bio je 'paket' od sedam projektila R-16 grupiranih zajedno tako da čine prvi stepen rakete.

3
OKB-586
 Mihaila Jangela je projektovao raketu tešku 1200 tona sa oznakom RK-100. Kao što je bio slučaj sa Koroljevljevom N-1 i Čelomejevljevom UR-500, Jangel je svog budućeg 'teškog nosača' reklamirao kao kosmičko vozilo i nosač nuklearnog oružja. Iako su sve tri rakete očito imale 'prekomernu težinu' za većinu vojnih uloga, glavni konstruktori su morali svoje projekte da 'prodaju' Ministarstvu odbrane kako bi osigurali stabilno financiranje i političku podršku unutar vlade. Na kraju, nijedan od tri projekta nije usvojen kao oružje. U slučaju RK-100, inženjeri su razmatrali odjeljak za korisni teret s više bojnih glava.
Na slici su prikazane po dve konfiguracije, a R-56 je prikazana sa 4 i 7 'blokova' (bustera) u prvom stepenu.

4
Tri moguća aranžmana rakete R-56. Desno je aranžman modula '4-4-1' koji je prvobitno favorizovan, dok je u redini monobločna verzija koja je kasnije odabrana.

Suprotno ovome, četvorostepeni R-56 je bio 'ozbiljan' projekat koji je imao maksimalnu podršku rukovodstva OKB-586. R-56 je trebao da ponese 6 tona u geostacionarnu orbitu i 12 tona u Mesečevu orbitu. Istovremeno, mogao je da pošalje međuplanetne kosmičke sonde od 6-8 tona na Mars i Veneru. To je svakako bila mnogo manje ambiciozna raketa od Koroljove N-1 (u početku nosivosti 80 tona), ali i mnogo realnija. Jangelu je veliki problem bio kako sagraditi ovu zver od 1400 tona. I najvažnije, kako je transportovi iz Dnepropetrovska, sedišta OKB-586, do kosmodroma Bajkonur i Pleseck. Inženjeri OKB-586 su smislili tri moguća dizajna:

1-    Dizajn pakete sa sedam blokova u prvom stepenu. Svaki blok bi imao prečnik od 3,8 metara, maksimum koji su dopuštali sovjetski željeznički tuneli i mostovi tog vremena.

2-    Četiri bloka u prvom stepenu prečnika 3 metra, maksimum koji su tada dopuštale mašine u fabrikama OKB-586.

3-    Monobločni dizajn prečnika 6,5 metara.

'Paketni' dizajn je olakšao transport lansera i omogućio upotrebu tehnologija razvijenih za R-16, ali je pokazao ozbiljne probleme sa stabilnošću tokom lansiranja i bio je preterano složen. U isto vreme kada je razvijao R-56, Jangel je predložio R-46[5] kako bi projekat učinio privlačnijim za Politbiro i Savet ministara. R-46 bila bi verzija bez trećeg stepena R-56 sposobna za lansiranje velikog nuklearnog tereta na Sjedinjene Države.

5
Model za dinamičko testiranje R-56 sa 'paketom' od sedam bustera.

Nakraju se Jangel odlučio za dvostepenu monobločnu konstrukciju prečnika 7,6 metara. U prvom stepenu se odlučio za 12 motora RD-253 (11D43, koje trenutno koriste rakete 'Proton') iz biroa OKB-456 ('Energomaš'Valentína Gluška, uz četiri 'vernier' motora koja su povećavala potisak za 15%. U drugom stepenu bi se koristili motori RD-254 (11D44), verzija RD-253 za vakuum sa četverokomornim 'vernier'motorom. Za kontrolni sistem (žiroskope) bio je zadužen OKB-692 (preduzeće 'Hartron') i Kuznecovljev institut NII-944. Odvajanje stepeni je bilo 'hladno', tj. drugi stepen bi se uključio nakon gašenja i odvajanja prvog stepena, za razliku od 'vruće' tehnike koju koriste mnoge rakete.

30. oktobra 1961, SSSR je na zaprepašćenje sveta detonirao 58-megatonsku termonuklearnu hidrogensku bombu (poznati 'Ivan', odn. 'Car-bomba'), oslobodivši do danas neviđenu razornu snagu. No, nije bilo projektila sposobnog da lansira takvo čudovište prema Sjedinjenim Državama, pa nije bilo iznenađenje što se naglo povećalo interesovanje vojske za teške rakete. 16. aprila 1962. Vijeće ministara SSSR-a je odobrilo izgradnju R-56, što potvrđeno drugom vladinom uredbom od 22. maja 1963.

Na nesreću Jangela, njegov biro nije bio jedini koji je radio na teškim projektilima. Čelomejevljev OKB-52pobedio je kod vojske sa svojim teškim interkontinentalnim projektilom UR-500[6] (8K82), sposobnim da lansira bojeve glave od 100 megatona na daljinu od 13.000 km. Čelomejevljevo čudo je takođe koristilo hipergolična goriva (rusi ih zovu 'kupućim gorivima') i Gluškovljeve motore RD-253. Jangel je kontrirao predloživši R-56 kao tešku raketu, ali bez uspeha. Sa kapacitetom da pošalje 35-tonsku nuklearnu bojevu glavu na 16.000 km, R-56 bi uistinu bio epsko oružje. Uprkos činjenici da Čelomejevljeva interkontinentalna raketa UR-200 nije ušla u službu, za razliku od Jangelovog R-16, vojska se radije oslonila na OKB-52 za izgradnju svoje nove igračke. Srećom za sve, interes za bojeve glave velike snage prestao je sredinom 60-ih[7], a UR-500 nikada nije bio korišćen kao projektil. Trenutno je u službi kao kosmička raketa 'Proton'.

Obzirom na nezainteresiranost vojnih glavešina za R-56, Jangel je odlučio da pokuša da u rastućoj Mesečevoj trci sa Sjedinjenim Državama.svoju raketu promoviše kao transportni sistem. Međutim, Jangel nikada nije pokazivao strast za istraživanje kosmosa poput Koroljeva ili Čelomeja. Njegovom birou je nedostajalo iskustva u konstruisanju kosmičkih brodova i stoga nikada nije dovršio dizajn letilica koje su trebale da odnesu prvog sovjetskog građanina na Mesec. Jedina nada ukoju je mogao da se pouzda Jangel bila je da će N-1 biti otkazan i da će vlasti odabrati njegovu raketu za nastavak s lunarnim naporima, lansirajući brodove OKB-1 ili OKB-52.

6
Prvi koncepti rakete R-56 uključivali su multimodularnu arhitekturu koja je vidljiva na ovom modelu za dinamička testiranja.

Konačna verzija R-56 trebalo je da ima nosivost do niske orbite od 46,1 tone (200 km i 50º), odnosno 40 tona u polarnoj orbiti od 90º. Mogao bi da smesti 12,6 tona u Mesečevu orbitu, ili 2,8 tona na površinu našeg satelita. U prvom stepenu broj motora RD-253 povećan je sa 12 na 16[8] (UR-500, tj. 'Proton', ima ih svega 6), dok bi u drugom stepenu postojao samo jedan motor RD-254. Treći stepen je bio sužen sa 6,5 na 4 metra u prečniku, što je raketu proužavalo u vis fo 67,8 metara. Trebala je da bude punjena Gluškovim i Jangelovim omiljenim komponentama N2O4 i UDMH, te bi bila teška 1421 tonu. Uporedi to sa 'Saturnovih' 110,6 m i 2970 tona, ili 'Energijinih' 58,7 m i 2270 tona (bez 'Burana'). Iako nije bila njihove klase, nova R-56 je bila usmerena u istom pravcu kao one. Da je napravljena, mogla je da podigne preko 46 tona do orbite visine 200 km prilikom lansiranja sa Bajkonura, ili 12,6 tona ka Mesecu.

Za prevoz elemenata R-56 do kosmodroma Bajkonur, osmišljen je novi sistem koji je kombinovao upotrebu barži na rekama i kanalima s kopnenim prijevozom pomoću kamiona MAZ-537iz Minska. Ukupno, ruta koju bi raketa prelazila dostizala je 4270 kilometara.

7

Ali nije bilo suđeno... Pod pritiskom OKB-1 i OKB-52, Jangel je u lunarnoj utrci pao na treće mesto i ubrzo izgubio interes za projekat. 19. jula 1964. vladina uredba zabraniće daljnji rad na R-56. Svi resursi biroa odlazili bi na razvoj teške rakete R-36. Naravno, uprkos vladinom naređenju, Jangel je nastavio sa radom na R-56 na marginalnoj osnovi do kasnih 60-ih. Svet je tek dve ipo decenije kasnije saznao od Vasilija Miššišna, lidera sovjetskog lunarnog programa, za postojanje projekta R-56.

Ali OKB-586 (sada KB 'Južnoje') je i dalje ostao povezan s osvajanjem svemira. Iz projektila R-12 i R-14 rodila se plodna i uspešna familija lansirnih raketa 'Kosmos' (11K65). Uz to, iz R-36 nastao je 'Ciklon', još jedna široko korišćena kosmička raketa u sovjetsko vreme. Konačno, ne smemo da zaboravimo ni raketu 'Zenit', lansirnu raketu stvorenu u okviru programa 'Energija-Buran' koja je i danas u upotrebi.

Čak i ako R-56 nije imao šanse za uspeh kao Mesečeva raketa, mogla je da bude verodostojna alternativa 'Protonu'. Da Čelomej nije uživao tako dobre kontakte s Hruščovom i njegovom ekipom, R-56 je mogao da postane teška raketa SSSR-a. U tom slučaju bi danas imali na raspolaganju raketu nosivosti gotovo 50 tona, malo manje od najsnažnije američke raketu u upotrebi danas, pola veka kasnije.

Karakteristike konačnog dizajna R-56:

  • Težina pri lansiranju: 1421 tona.
  • Prečnik: 7,6 – 8,2 metra.
  • Visina: 51,5 – 67,8 metara.
  • Motori: 16 RD-253 u prvom stepenu i 1 RD-254 u drugom stepenu.
  • Nosivost: 46,1 tona u orbiti od 200 km i 49º i 40 tona u polarnoj orbiti od 90º.

8 

[1] 8K63 (SS-4), sovjetska jednostepena balistička šahtovska raketa na tečno gorivo. Predstavljala je unapređenja u odnosu na sve prethodne projektile. U dvostepenoj varijanti je korišćena i za kosmičke letove (sateliti 'Kosmos'). Napravljeno je oko 2300 raketa, a u upotrebi su bile od 1960. pa sve do 1989.

[2] 8K65 (SS-5), sovjetska jednostepena balistička šahtovska raketa na tečno gorivo. U odnosu na prethodnu, domet je udvostručen (oko 4500 km), pa su mogle da sa teritorije SSSR-a gađaju i Evropu, Aziju i deo Amerike. Zbog Berlinske krize 1959, Hruščov je naredio da se radovi ubrzaju, pa je serijska proizvodnja započeta već 1961. Primarni ciljevi su bili američke 'Thor' rakete u Britaniji, rakete 'Jupiter' u Italiji i Turskoj i podmorničke baze u Španiji sa nuklearnim projektilima 'Polaris'. Bile su i akter poznate Kubanske krize, koja umalo nije uvela svet u III svetski rat.

[3] Ako si pravi fan, pročitaj odličnu priču 'Pola veka Semjorke'. Priča počinje ovako: 'Prvi Zemljin veštački satelit, prvi čovek u kosmosu, prve sonde poslate na Mesec i druge planete, ljudi na Međunarodnoj orbitnoj stanici ... svim tim dostignućima u istoriji astronautike zajednički imaju jedan zajednički činilac: raketu R-7, 'Semjorku'. Sa preko polovine stoleća iza sebe, istorija 'Semjorke' predstavlja i istoriju najpoznatije rakete na svetu...'

[4] Interkontinentalna raketa koja je mogla da nosi nuklearnu bombu do 5 Mt. Bila je dvostepena i imala je dolet od 11-13.000 km! Napravljeno ih je preko 200. Njegova raketa je bila 50% duža od Koroljevljeve R-5, a lansirna težina 5 puta veća. Mogla je da bude lansirana za samo pola sata.

[5] R-46, velika interkontinentalna balistička raketa, koja je mogla da ponese moćnu hidrogensku bombu u orbitu kao deo orbitnog bombarderskog sistema (FOBS), na koji je 1961. aludirao šef partije Hruščov. Raketa nije materijalizovana, ali FOBS koncept je napušten kao deo bilateralnog dogovora SALT II. Raketa je bila opremljena motorima Valentina Gluška, a imala je visinu od 51,5 do 67,8 m.

[6] Strašna raketa, o kojoj sam davno napisao e-knjigu, a pominjao sam je i ovde...

[7] Nasledile su ih samonavođene glave manje snage ali daleko preciznije i teže za ometanje i uništavanje. Kao što se i ovde vidi, veća pamet i bolja tehnologija nisu nužno doneli bolji i lepši život civilizaciji.

[8] Taj klaster motora je bio širi od prečnika I stepena od 6,5 m, pa su bili pokriveni posebnom 'suknjom' prečnika 8,2 n u bazi.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži