Istorija sovjetskih kosmičkih presretača
Poslednje godine Obamine vladavine, Bela kuća je konstatovala da je Kremlj u globalnoj propagandnoj ofanzivi i da to pod hitno treba da se promeni. Usledile su nove sankcije, blokiranja računa u zapadnim bankama pojedinaca i Putinovih saradnika, zabrane saradnje sa ruskim kompanijama i firmama... Meni se to dopalo jer su počele da se pojavljuju interesantne priče o ruskom tajnom i 'tajnom' oružju, čije su cevi i lanseri okrenuti ka progresivnom Zapadu. Danas ću probati da sintetišem jednu od tema koja je konstantna enigma za (skoro) svakog.
Tokom dobrog dela prvog Hladnog rata, Sovjetski Savez je držao u službi sistem dizajniran tako da uništava bilo koji američki satelit u niskoj orbiti. I ne samo to. Krajem 80-ih, razvijeno je nekoliko programa koji su bili kadri da presretnu i unište bilo koju vrstu neprijateljskih satelita na bilo kakvoj orbiti, uključujući i sistem koji je bio tajno testiran. Ovo će biti kratka istorija sovjetskih kosmičkih presretača.
Još od kada je 'Sputnik'napravio prvi krug oko Zemlje u oktobru 1957, dve supersile su shvatile da prostor oko naše planete krije ogroman vojni potencijal. Mogućnost da se leti iznad neprijateljske teritorije bez straha da se započne svetski rat činila se jako atraktivnom. Ubrzo su i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez počeli da projektuju i lansiraju satelite za komunikaciju i izviđanje. Istovremeno, kako je rastao strateški značaj novih orbitnih sistema, raslo je i iskušenje da se stvori neko oružje sposobno za proveru ili uništavanje tih novih i dragocenih kosmičkih resursa. No uništavanje satelita u orbiti nije lako, uprkos tome što se radilo o izuzetno krhkim letilicama usled očiglednih ograničenja nosivosti kosmičkih raketa. Ponekad se čak i danas uništavanje satelita presretačem upoređuje sa gađanjem metka drugim metkom, ali nije baš tako...
Da bi se uništio satelit, prvo je neophodno znati njegovu orbitu sa vrlo velikom preciznošću, a onda lansirati presretač sposoban da dosegne visinu na kojoj se nalazi meta. Presretač mora da bude veoma pokretljiv da bi mogao da apsorbuje greške nakupljene tokom lansiranja i neodređenosti u parametrima orbite cilja. Zbog brutalne relativne brzine između presretača i mete – govorimo o redu veličina od nekoliko desetina hiljada kilometara na sat! – preciznost mora da bude savršena, gotovo lišena margina za grešku. Iz tog razloga, presretanje satelita u orbiti direktno raketom koja leti balističkom trajektorijom sa zemlje bilo je van tehnoloških mogućnosti obe strane 50-ih i 60-ih godina.
|
Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
|
 |
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
