Komentar
Vice-premijer Rusije Dmitrij Rogozin je zatražio od “Roskosmosa” da pripremi plan razvoja ruske orbitalne stanice. Time je stavljena tačka na jedno od najznačajnijih pitanja svetske kosmonautike – kakvi su planovi Rusije vezani za program Medjunarodne kosmičke stanice (MKS).
Na sastanku o ruskim kosmičkim planovima posle 2020. koji je održan na Bajkonuru posle lansiranja kosmičkog broda “Sajuz TMA-15M” 24. novembra, rečeno je da je za Rusiju perspektivna pilotirana kosmonautike “ne samo pitanje od privrednog značaja, već i pitanje političkih rešenja”. Iako još uvek nema zvaničnog saopštenja sa sastanka, saznaje se da je Rogozin zatražio da se formira Savet glavnih konstruktora koji će biti nadležan za pilotiranju kosmonautiku. Zadatak Saveta je da pripremi sve neophodne detalje za projekat razvoja orbitalne stanice koji trebaju biti predate Vladi na razmatranje.
Kao što smo javljali, moguće je da u periodu pre 2020. “Roskosmos” razvije orbitalnu stanicu koja bi se sastojala od modula planiranih za dovršetak gradnje ruskog segmenta MKS - višenamenskog naučnog modula (MLM) “Nauka”, čvornog modula, naučno-energetskog modula (NEM) i brodova “Sajuz-MS” i “Progres-MS”. U okviru ovog kompleksa periodične može da figureše i slobodno-leteća tehnološka laboratorija OKA-T. Svi ovi moduli su u različtim fazama gradnje u RKK “Energija” i finansijski potpuno pokriveni.
Na sastanku je zaključeno da je za Rusiju projekat MKS “prevazidjena etapa” i da Rusija nema nameru, uprkos željama NASA-e, da nastavi korišćenje MKS posle isteka 2020. Ukoliko Kremlj prihvati odluku o gradnji ruske orbitalne stanice, onda će Rusija nastaviti svoje učešće u programu MKS isključivo na komercijalnoj osnovi – u smislu da druge države mogu da koriste postojeće ruske module na MKS i da se brodovima “Sajuz” tamo voze kosmički turisti.
Gospodin Rogozin je još u maju, posle talasa američkih sankcija povodom krize u Ukrajini, izjavio da MKS treba održavati do 2020. a oslobodjena sredstva (oko pola milijarde dolara godišnje) koristiti za perspektivne nacionalne programe. Po njemu, MKS je u velikoj meri potrošila svoje resurse i sa svakom novom godinom njen boravak na orbiti biće sve teži za države koje učestvuju u ovom programu. Od ranije je poznato da osim SAD, nema mnogo entuzijazma medju zapadnim partnerima da se njihovo učešće u programu MKS produži posle 2020. Dve vodeće države ESA-e Francuska i Nemačka ne žele da bacaju novac u projekat u kome toliko toga ne zavisi od njih, novac koji im je prekopotreban za buduće planove sa razvojem raketa-nosača Ariane. I Tokio je posle najave Bele kuće o nastavku američkog učešća u programu MKS do kraja 2024. ostao vrlo uzdržan.
Razlozi američke odluke su logični, jer posle potrošenih miliardi dolara za podršku razvoja privatnih kosmičkih brodova, ukoliko bi Amerikanci napustili MKS, NASA bi bila na velikim mukama da objasni zbog čega je novac iz džepova osiromašenog naroda pretočen u džepove bogatih privatnika, proizvodjača kosmičkih brodova, bez ikakve vidljive koristi. To medjutim nije logika Evrope, Japana i iznad svega Rusije, koja očogledno ima svoje nacionalne planove i strategije u kojima nema više mesta za MKS. Pogotovo posle zategnute političke situacije oko Ukrajine praćenih medjusobnim sankcijama. Pored toga, u Kremlju dobro znaju da će, kada privatni kosmički brodovi budu krenuli, za dve-tri godine Rusija ostati bez američkih astronauta koji od 2011. lete na ruskim “Sajuzima”. To znači da Rusija ostaje bez oko 70 miliona dolara po sedištu (toliko košta let jednog američkog astronauta na “Sajuzu”), tako da sa pojavom američkih privatnih prevoznika nema više ni ovog elementa za podršku nastavka ruskih letova ka MKS. Konačno, iako se ponavlja da je stanje svih modula MKS u relativno dobrom stanju činjenica je da je vreme koje kosmonauti provode održavajući i servisiriajući sisteme MKS u oba dela stanice, ruskom i američko-medjunarodnom, veće odonog koje provode baveći se naukom. Najstariji modul MKS-a, “Zarja” lansiran je pre 16 godina, tako da praktično već godinu dana funkcioniše na orbiti duže od projektovanih resursa.
Dmitrij Rogozin (u centru) i Oleg Ostapenko sa posadom “Sajuza TMA-15M pred njeno lansiranje
Još jedan malo poznati aspekt korišćenja MKS treba naglasiti. Posmatrano sa pravnog stanovišta, MKS je pod jurisdikcijom SAD-a. Engleski jezik je zvaničan jezik na MKS. Naravno, ruski kosmonauti govore ruskim jezikom u svojima modulima i tokom komunikacija sa Centrom upravljanja letom u Karaljovu, medjutim čim predju iz ruskog u američko-medjunarodni segment MKS-a praktično prelaze granicu dva sveta, istoka i zapada, koji se sve više udaljavaju. Iako u kontroli leta učestvuju centri SAD, ESA-e, Japana i Rusije, poslednju reč kada je celokupna MKS u pitanju ima Hjuston. Bilo je dosta konfliktnih situacija izmedju kontolora u Hjustonu i Karaljovu kada je trebalo obaviti korekcije orbite stanice, radi izbegavanja sudara sa kosmičkim otpadom. “Uzbunjivanje” i neophodne proračune prosledjuje Hjuston, a realizaciju ostvaruje Karaljov. U gotovo 100% slučajeva ispostavilo se da ove korekcije, koje su vrlo složene i zahtevaju dosta balističke podrške Karaljova i utrošak zlata vrednog raketnog goriva u ruskim modulima, nisu bile potrebne. Iako nije presudno, poznato je takodje da su se pojedini ruski kosmonauti žalili na “hladan” doček po dolasku na MKS, kada su ih na stanici (i to u ruskim modulima) čekali članovi posade u kojima su Rusi bili u manjini (jedan kosmonaut naspram dva zapadna astonauta. Ovo je prvi put zabeležno u osvit programa MKS, tokom druge ekspedicije). Naime, na MKS-u nema tradicionalnog hleba i soli kojim su se na “Miru” dočekivali gosti.
Po svemu sudeći odluka o napuštanju MKS i prelasku na gradnju ruske orbitalne stanice nije bila nimalo lako. Kako se sastanak na Bajkonuru bližio bili smo svedoci prave poplave vesti o tome šta Rusija planira sa MKS. Samo pre nedelju dana iz “Roskosmosa” su odbacili pisanja pojednih listova o stvaranju nacionalne orbitalne stanice. Tada je rečeno da je to nemoguće zbog obaveza vezanih za MKS. “U projektu programa takve stanice nema. Jednostavno, on nije ostvariv ni tehnički, ni finansijski”, navodi se u saopštenju “Roskosmosa”.
Takodje, mogli su se čuti uglavnom negativni osvrti ruskih analitičara iz akademije kosmonautike “Ciolkovski” (pre svih Igora Marinjina i Andreja Jonjina) da orbitalna stanica nije potrebna Rusiji dok se svi naučno-istraživački resursi MKS ne potroše. Tu su pitanja dali je Rusiji uopšte potrebna orbitalna stanica, kakve će korisiti imati od nje i zbog čega ne krenuti sa nekim super-projektom (orbitalna stanica oko Meseca i mesečeva baza) koji će biti ogroman tehnički stimulans i pravi podsticaj za rusku privredu. Marinjin, koji je ujedno urednik kultnog kosmičkog časopisa “Novosti kosmonautike” dodaje da ruska OS praktično ne donosi ništa novo ni nauci, ni industriji. “Mi praktično od 1971. neprekidno koristimo orbitalne sdtanice. A čak i sada, kada postoje tolike mogućnosti na MKS, vidljiv je nedostatak naučne aparature i eksperimenata. Kosmonauti nisu dovoljno opterećeni naukom, tako da je pitanje treba li u takvim uslovima graditi novu stanicu”. Jurij Zajcev iz Instituta kosmičkih informacija RAN je takodje skeptič: “Stiče se utisak da je to odgovor u stilu zapadnog imidža. Zatvarate MKS, da bi stvorili analognu stanicu. Dok se Evropljani spuštaju na kometu, mi ćemo i dalje da kružimo oko Zemlje”, kaže on.
Sada je sasvim izvesno da će “Roskosmos” preusmeriti module planirane za dovršetak gradnje ruskog segmenta MKS prema programu nacionalne orbitalne stanice (OS). Ona će će biti postavljena na orbitu pod nagibom od 64,8 stepeni (sve prethodne sovjetsko/ruske orbitalne stanice i MKS letele su orbitama pod nagibom od oko 51,6 stepeni). Na ovoj orbiti, ruska OS će imati daleko bolji pregled teritorije Rusije nego što postoji sa MKS (govori se čak o 90% teritorije, što medjutim treba prihvatiti sa rezervom), uključujući Severni morski put i Arktičku oblast koja je od posebnog značaja za strateške interese Rusije. Iskreno, nisam siguran da su za kontrolu ovih oblasti potrebni kosmonauti, jer se to može odraditi daleko efikasnije i jeftinije automatskim satelitima.
Modul “Nauka” – jezgro nove ruske orbitalne stanice
Rusko okretanje ledja MKS treba posmatrati u kontekstu složenih geopolotičkih odnosa i strateškog zaokreta najveće države prema istoku. Posle nedavne posete Kini, direktor “Roskosmosa” Oleg Ostapenko je izjavio da je moguće da kineski i ruski kosmonauti lete zajedno – kineski na ruski deo MKS-a (odnosno sada na rusku OS), a ruski na kineski “Tiangong”. Sasvim je moguće da je Kremlj već obavio odredjena “skeniranja” partnera BRIKS-a, tako da me nebi iznenadilo grupisanje Indije, Brazila, Kazahstana, Belorusije, možda i Irana, Južne Afrike, Indonezije i Vijetnama oko ruske OS. Naravno, kako Kina planira svoju kosmičku stanicu oko 2020, znači u isto vreme, imaćemo vrlo zanimljivu situaciju. Na orbiti će se nalaziti stara MKS sa krajnje neizvesnom sudbinom i dve nove orbitalne stanice - ruska i kineska na kojima će se možda odvijati paralelan i koordinisan program kosmičkih istraživanja.
Pored pitanja oko istovremenog korišćenja orbitalnih stanica Rusije i Kine, nameće se razmišljanje o tome kakva može da bude bude veza izmedju OS i projekta ruske mesečeve orbitalne stanice (MOS)? O MOS-u se govori već izvesno vreme kao o prvom koraku Rusije ka stvaranju mesečeve polarne baze (Kremlj ne krije da je bacio oko na najinteresantniji deo Meseca). Praktično kada je juče usledila bujica vesti o izjavi Rogozina, gotovo neprimetno je prošla izjava drugog čoveka Kosmičkog centra “Hruničev” Jurija Bahvalova o gradnji modularne mesečeve orbitalne stanice. “Na orbiti oko Meseca biće postavljeni moduli mase po 25 tona koji će tamo biti spojeni”. Po njegovim rečima, “Hruničev” učestvuje na konkursu “Roskosmosa” u projektu gradnje sistema za pilotirane mesečeve misije, koji je otvoren do kraja godine. To uključuje iznad svega projekte super-raketa, MOS i kosmičkog broda za prevoz kosmonauta do mesečeve orbite. Pre nekoliko dana, proslavljeni kosmonaut Sergej Krikaljov, koji je sada jedan od direktora CNIImaša, vodećeg instituta “Roskosmosa” za strateška planiranja, osuo je paljbu na odugovlačenje sa projektom novog perspektivnog ruskog kosmičkog broda PTK. Po njemu, projekat je i pored ogromnih napora RKK “Energija”, usled odsustva podrške “Roskosmosa”, praktično zapao u ćorsokak. Iako je prvobitno PTK trebao da krene se eksperimentalnim letovima 2018. sa Vastočnog (korišćenjem rakete-nosača “Angara-5”), uz prve pilotirane misije 2021. sada je gotovo sasvim izvesno da od toga nema ništa. U “Roskosmosu” govore da će PTK poleteti u najboljem slučaju tek 2024. a da će se stari “Sajuzi”, iako to nije bilo planirano, ipak lansirati sa novog kosmodroma sve dok PTK ne bude spreman.
Nova ruska orbitalna stanica i okretanje ledja MKS-a, zaokret ka istoku, konkurs projekta super-raketa, planovi mesečeve stanice i baze na Mesecu, odlaganje prvih letova novogo kosmičkog broda … toliko toga se krupnog u isto vreme dešava u ruskoj kosmonautici. Sve će biti formulisano u Federalnom kosmičkom programu za period 2016-2025. koji je sada na razmatranje u Kremlju. Njegovo objavljivanje se očekuje do kraja godine. Tada ćemo saznati mnogo više o planovima Rusije koji će itekako uticati na buduće smernice čoveka u kosmosu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
