Skoro besprekorna istorija spajanja u kosmosu
Kvar koji je jesenas sprečio ruski svemirski brod „Союз TMA“ da se otkači od Međunarodne svemirske stanice i odnese posadu kući, nije prvi. Još u martu 1966. godine, kada su Neil Armstrong i Dave Scott spojili svoju kapsulu „Gemini VIII“ sa bespilotnom ciljnom letilicom „Agena“ – bilo je to prvo uspešno spajanje u orbiti – obe letilice su započele nekontrolisano da se tumbaju, što je dovelo do prevremenog prekida misije. Otkrilo se da je problem izazvao zaglavljeni traster na kapsuli a ne sâm mehanizam za spajanje. Spajanje je bio ključ uspešnog sletanja „Apolla“ na Mesec, jer je omogućavao da komandni i lunarni moduli lete zajedno, odvoje se, i ponovo spoje.
Prvi sovjetski pokušaj spajanje brodova sa ljudskom posadom je propao, ali je drugi, sa brodovima „Союз 4“ i „Союз 5“, u januaru 1969. godine, bio uspešan[1]. Zatim su usledila sovjetska spajanja sa svemirskim stanicama porodice „Салют“, kao i američka spajanja sa „Skylabom“. Sovjeti i Amerikanci su leteli zajedno spojeni u Apolo-Sojuz test-projektu, i krajem devedesetih u kombinaciji spejs šatl-stanica „Мир“. Danas šatlovi i „Союзи“ voze ljude na ISS, dok su bespilotni ruski „Прогресс“, evropski „Automated Transger Vehicle“ (ATV), i japanski „H-II Transfer Vehicle“ (HTV) zaduženi za teret i snabdevanje. Šatlovi takođe donose na Međunarodnu stanicu i višenamenske logističke module (MPLM), koji se smeštaju u stanicu pomoću džinovske robotizovane ruke. Amerikanci se čvrsto nadaju da će u 2011. „SpaceX“ postati prvi privatni brod koji će se spojiti sa Međunarodnom stanicom.
Koliko pristaništa ima na stanici?
Pet aktivnih: četiri za ruske brodove „Союз“ i „Прогресс“, jedan za prihvatanje ATV, a peti je za američke šatlove. Nekoliko većih običnih dokova služi za prihvatanje HTV, MPLM, i stalnih čvorišta za ISS.
Koja je razlika između mesta za pristajanje „Союузa-Прогрессa“ i američkih šatlova?
„Союзи“, „Прогресси“ i japanski ATV-i koriste svoj klasični automatizovani „probe-and-drogue“ dizajn. Оn podseća na „Apollov“ hardver, i neke sisteme za napajanje gorivom u vazduhu, gde vrh ulazi u konus, a onda biva uhvaćen i fiksiran sistemom brava. Onda se nos vrati i time konačno pričvrsti dve letilice zajedno. S druge strane, šatlov sistem APDS, proizašao iz Apolo-Sojuza, dizajniran je bio tako da brod nijedne zemlje nije mogao da dominira. Više simetričan i „androgen“, spojni mehanizam predstavlja jedan produženi prsten na šatlu, sa amortizerima za sprečavanje udara u ISS. On se priljubi uz otvor na ISS, i nakon prestanka kretanja, drži šatl uz ISS. Zanimljivo je i čudno, da ovaj mehanizam proizvode – Rusi iz Kaliningrada!
Na ISS ima pet aktivnih pristaništa: 4 ruska (moduli „Звезда“, „Пирс“, „Поиск“ i „Рассвет“), 1 za Japance i 1 za američke šatlove (modul „Harmony“).
Adapter sistema za spajanje na „Союзу“ pokazuje svoj oblik u kosmosu na samo pola metra od Međinarodne stanice.
Ruski kosmonaut Sergej Krikalev drži na ISS u rukama „Союзов“ spojni adapter sustema za spajanje, koji se skida i odlaže do trenutka odvajanja letilice.
Prvi kontakt: androgeni sistem pruža „Союзу“ prilično mesta za grešku prilikom dolaska. Konus na ISS (levo) predstavlja pasivni deo sistema. On prima aktivni deo „Союзa u sebe. Po obimu se vide utikači koji kasnije obezbeđuju unutrašnju komunikaciju i struju.
Meko spajanje: Kada vrh uđe u konus obezbeđuje se čvrsta veza. Amortizeri udarca na aktivnom delu apsorbuju kretanje dve letilice. Tako se ostvaruje „meko spajanje“.
Na ovom preseku se vidi na koji način se prilikom spajanja sonda polako povlači, privlačeći „Союз“ ka ISS. Distanceri na sondi obezbeđuju perifernu konekciju dva spojna prstena.
Mehaničko pričvršćivanje se završava 22 minuta nakon prvog konntakta. 16 parova kopči obezbeđuje „hard dock“. Tada se aktiviraju fluidne i električne veze. Za oko sat vremena poklopac na otvoru između dve letilice je spreman za otvaranje.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
