Međunarodna svemirska stanica (ISS) oko planete kruži na visini od oko 400 kilometara (između 322 i 402 km). Na toj visini ona naleće na retke čestice atmosfere te se tako njeno kretanje usporava i ona polako gubi visinu. Zato ona mora povremeno da se pogura kako bi ubrzala svoje kretanje i time se podigne na višu orbitu.

Ali zašto ISS nije podignuta znatno više i postavljena u stabilnu tačku iznad Zemlje? Takav položaj zauzimaju geostracionarni sateliti. Oni lebde u jednoj tački na visini od 36000 kilometara.

ISS nije smeštena u tu tačku iz nekoliko razloga. Prvo, Stanica zavisi od planete. Na nju se redovno donose hrana, voda i ostalo neophodno za održavanje života posade. Naravno, donose se i materijali potrebni za vršenje eksperimenata itd. Dugo godina za takav transport korišteni su spejs šatlovi koji imaju ograničen dolet i svakako nisu mogli da lete do geostacionarne orbite. Sem toga, let u višu orbitu je i skuplji pa je to razlog više za nisku orbitu. 

Dalje, iznad Zemlje postoje dve zone zračenja, nazvane Van Alenovi pojasevi. Jedan pojas, unutrašnji, se prostire na visini između 640 i 9700 kilometara, a drugi, spoljni između 13.400 i 58.000 kilometara iznad Zemlje. Dakle, da se ISS nalazi na visokoj orbiti njena posada bi bila izložena dugotrajnom zračenju čime bi njihovo zdravlje bilo znatno ugroženo.