ENos ima masu od 840 rgama i zapreminu od 820 cm3. Za čitanje podataka dovoljan je samo jedan USB kabl i običan lap-top.
Malo ko zna da se na Međunarodnoj svemirskoj stanici već poduže nalazi jedan neobičan uređaj, ne veći od kutije za dečje cipele. Reč je o elektronskom nosu („ENose") koji je u stanju da uz pomoć svoja 32 senzora 6 meseci ispituje vazduh na stanici i pokušava da ukaže koji je od sastojaka potencijalno opasan za posadu. Ovo je već treća generacija sličnih uređaja, koji su u stanju su da u kontinuitetu prate koncentraciju 10 različitih mirisa.
„Naše šestomesečno testiranje je potekloprema planu. ENose je identifikovao formaldehid, freon 218, metanol i etanol, ali svi su bili u bezopasnim količinama," kaže Amy Ryan, istraživačka direktorka ENosa u Nasinoj JPL laboratoriji u Kaliforniji. Ryanova učestvuje u projektu još od 1996. godine. „Jedan ovakav instrumenat bi jednog dana mogao da bude ugrađen u ISS, i u realnom vremenu kontroliše kvalitet vazduha."
U budućnosti, ENos bi mogao da se koristi u pilotskim kabinama letilica koje voze do Meseca ili Marsa ili pak da budu ugrađena u stalne baze na Mesecu. Druga potencijalna primena ovih uređaja bi mogla da bude otkrivanje požara pre nego što izbiju, nanjušivanje neeksplodiranih minskih polja i nadzog hemijskih otrova u radnom prostoru. Moguće je da će se primenjivati i u medicinskom diagnostikovanju.
„Ljudski nos nije uvek tako osetljiv prema hemikalijama kao što je to ENos, a i naši nosevi ne mogu da otkriju određene opasne materije," kaže Ryanova. „ENos može da namiriše problem i na vreme upozori ljude pre nego što nivo kontaminacije pređe kritičnu granicu."
ENos je prvi put odleteo na Svemirsku stanicu šatlom „Endeavour" u misiji STS-126 14. decembra 2008. godine. Nakon 13 dana leta vraćen je na Zemlju šatlom „Discovery" u letu STS-128. Kako je sve funkcionisalo, pogledaj ovde.
http://enose.jpl.nasa.gov/flightmission.html