Međunarodna orbitna stanica – poznata pod engleskom skraćenicom ISS, ili ređe kao MKS na ruskom – predstavlja najveću kosmičku građevinu (420 tona), najskuplju i najsloženiju ikad napravljenu ljudskom rukom. Ali kao i sve drugo, i njeni dani otkucavaju. Brojne zemlje koje učestvuju u projektu slažu se da je treba držati do 2024, ali šta posle?
ISS viđena kroz prozor 'Sojuza'.
U načelu nema tehničkih prepreka koje bi sprečavale produžetak korisnog veka do 2028. godine, ali postoje brojne političke zamle. Trumpova administracija se zalaže za povlačenje Amerike iz ISS do 2025. radi koncentracije na program SLS/Orion, čija je glavna primena da se u što kraćem roku izgradi Mesečeva orbitna platforma 'Gateway', a kasnije odleti na Mars. Rusi takođe nisu baš načisto šta će da rade sa ISS, i mada prete da će odvojiti ruski segment i stvoriti nezavisnu stanicu, istina je da će je koristiti najmanje do 2028. Ostali partneri – Kanada, Japan i ESA – u osnovi su ograničeni da izgovaraju 'yes' kad god to Amerika kaže, uprkos povremenim ispadima koji ih nikad nigde nisu doveli... Dakle, šta će se desiti sa ISS?
Očigledno je da Amerika, kao glavni ekonomski oslonac projekta, ima prioritet. Bela kuća želi da napusti ISS, ali Kongres nije tako decidiran, tako da je pronašeno Solomonsko rešenje koje je ojačalo poslednjih par godina a ogleda se u delimičnoj privatizaciji servisa i korišćenja stanice do 2025. da bi se oslobodila sredstva koja će biti upotrebljena za SLS/Orion. Održavanje ISS u operativnom stanju za Nasu znači trošak između 3 i 4 milijarde godišnje, što je polovina godišnjeg budžeta agencije za letove sa ljudskom posadom. Ta cifra ne pokriva sve troškove američkog segmenta, jer NASA plaća samo 76,6% tih troškova. Ostatak plaća Japanska kosmička agencija JAXA (12,8%), Evropska kosmička agencija ESA (8,3%) i Kanadska agencija CSA (2,3%). Treba napomenuti da se ovo sudelovanje ne mora nužno ogledati u kešu, jer svaka agencija pregovara sa Nasom o sudelovanju u vidu nekakve 'trampe' (lansiranje teretnih brodova i sl.)
Trenutni elementi ISS. Prvi elenemat je u kosmosu još od 1998. – bio je to ruski elemenat 'Zarja' lansiran 'Protonom-K'. Elemenat je proizveden u 'Hruničevu' u Rusiji, ali ga je po ugovoru platio 'Boeing'.
Privatizacija ISS nije naišla na odobravanje određenih članova Kongresa i lobistima Nese, koji su ubeđeni da će smanjenje troškova agencije biti minimalno dok će zauzvrat rizici operacija vrtoglavo porasti. Međutim, drugi smatraju da bi privatna inicijativa dovela do smanjenja troškova operacija na ISS do 2024. na samo \(1,2 milijarde godišnje. Glavni problem sa privatizacijom je ono što sam ja pričao odavno[1]– kako kompanije da ostvaruju korist od toga što mogu da koriste ISS. Priča se o benefitima od 460 do 1.200 miliona dolara kroz korišćenje ISS, ali uvek uz pretpostavku da će troškovi lansiranja opreme i astronauta biti značajno smanjeni u odnosu na trenutne vrednosti...
Teretni brodovi koji danas snabdevaju ISS.
Do sada, cena sedišta u 'Sojuzu' je za Nasinog astronauta iznosila \)81 miliona. Sa stupanjem u upotrebu brodova 'Dragon 2' kompanije 'SpaceX' i 'Starliner' kompanije 'Boeing', koji su zakazani za sredinu 2019. godine, ta cifra će se smanjiti ali ne tako dramatično kao što se neki nadaju. NASA predviđa da bi sedište u novim brodovima moglo da se rezerviše za oko \(58 miliona (verovatno će krajnja cifra biti još veća ako privatnici nastave da akumuliraju odlaganja u razvoju svojih letilica). Troškovi slanja tereta na stanicu svakako bi trebalo da budu manji ako privatna inicijativa želi da uzima svoj deo kolača, jer NASA sada plaća \)63.000 za svaki kilogram tereta koji nose brodovi 'Cygnus' i 'Dragon' na ISS. U svakom slučaju, budući da privatizacija neće biti potpuna, NASA će morati i dalje da troši oko \(1.800 miliona svake godine da bi upravljala stanicom i šalje teret i astonaute na nju.
Troškovi operacija na ISS za Nasu.
Nasini troškovi održavanja ISS do 2028.
Pošto je zvanični cilj Nase putovanje na Mesec i Mars, ISS je trebalo da posluži kao platforma za tehnologije i tehnike povezane za te letove, ali je činjenica da se to nije ostvarilo. Ne računajući 340-dnevni boravak Scotta Kellyja i Mihajla Kornijenka[2], nijedan drugi tako dugačak let nije ni pokušavan, uprkos činjenici da su medicinska istraživanja u takvom tipu misija ključna za neki budući put na Mars. Iz tog razloga, Kongres i nekoliko institucija zahtevaju od Nase da izvedu još neku jednogodišnju misiju na ISS (NASA se opire zbog ogromnih troškova i, neslužbeno, zbog opasnosti od doza zračenja koje astronauti prikupe tokom eksperimenta). Slično tome, nikakav vidljivi napredak nije postignut ni u razvoju zatvorenog sistema za održavanje života astronauta. Danas, 42% kiseonika koji se koristi na ISS reciklira se – vadi se iz 'prljave' vode hidrolizom – kao i 90% vode, ali te bi cifre morale da budu najmanje 75% i 98% da bi bile upotrebljiv za misije na Crvenoj planeti.
Spajanje 'Dragona 2' sa ISS.
Još jedna stvar o kojoj se obično ne diskutuje u javnosti to je uništenje orbitne stanice. U jednom trenutku, bilo to 2025, 2029. ili 2033, biće doneta odluka da je stanica odradila svoje i da joj je došao kraj. Pošto je to najveći objekat u orbiti, biće neophodno iznad Južnog Pacifika izvesti kontrolisani ulazak u atmosferu da bi se izbegao pad na neko naseljeno područje. Ali samo ruski segment ISS ima sposobnost da menja orbitu čitave stanice motorima modula 'Zvezda' i uz pomoć teretnih brodova 'Progress'. Smatra se da će oko 16% mase ISS preživeti ulazak u atmosferu, i stvoriti kišu objekata ukupne mase između 24 i 80 tona! Međutim, ne postoji zvanični plane za povratak stanice, čak ni u slučaju neke havarije... 'Roskosmos' već radi na promeni softvera koji će omogućiti da motori 'Zvezde' i jednog 'Progressa' rade u isto vreme, kao i da se doda još jedan 'Progress' koji bi se prikačio za modul 'Zvezda'. NASA takođe analizira da li je moguće modifikovati letilicu 'Cygnus' tako da može da izvede manevre za promenu orbite – ne samo za povratak stanice u atmosferu, već i za rutinske operacije – mada je to relativno skup plan. NASA procenjuje da će povratak ISS koštati najmanje \)950 miliona.
Povratak ISS.
Ukratko, prepreke za produženje radnog veka stanice ISS do 2028. danas su isključivo političke prirode. Svakoj šuši je jasno da NASA nema snage da podržava kosmičku stanicu, program SLS/Orion, lunarnu stanicu 'Gateway' i istovremeno planira put na Mars. Moraće da odrede svoje prioritete...
Ovako se iz 'Sojuza' vidi stanica ISS.
I ovo je interesantno: već sam rekao da je ISS najskuplji predmet u orbiti. Još 2010. je procenjivano da će troškovi prevazići \(150 milijardi. Tu ulazi Nasin budžet od 72,4 milijardi tadašnjih dolara za period od 1985. do 2015, Rusija \)12 mld, Evropa \(5 mld, Japan \)5 mld, Kanada \(2 mld, plus trošak letova 36 šatlova ka stanici; procenjeno je da je to bilo \)1,4 mld. po komadu, tj. \(50,4 mld. ukupno. Ako je od 2000. do 2015. bilo ukupno oko 20.000 radnih dana za posade, ispada da svaki pojedinačni dan po osobi košta \)7,5 miliona, što je duplo manje od \(19,5 miliona koliko je koštao dan na 'Skylabu'
[1]Elem, ako korišćenje ISS košta min \)2 mld. godišnje, onda bi trebalo da donosi makar toliku korist da bi se moglo reći da je isplativa. Iako sam godinama jurio podatke o tome kakva je STVARNA korist od ISS, uvek je to nešto maglovito i neodređeno... Amerika za nauku daje samo 3% budžeta, i nisam baš ubeđen da bi sad davali milijarde za orbitnu stanicu a da nemaju neku stvarnu, direktnu ekonomsku dobit... Ako nije u pitanju nauka i tehnika šta ostaje? Ja nazirem odgovor...
[2]Njih dvojica su 2016. proveli u kontinuitetu 340 dana i 8 sati (5440 orbita) u kosmosu. Od 1999. niko nije bio duže od njih. Ali i dalje su ispred njih Musa Manarov i Vladimir Titov (365 dana), Sergej Avdejev (380) i Valeri Poljakov (437).
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
