Astronautika: misije

Još jedna od mojih omiljenih tema konačno je došla na red. Do pre samo desetak godina jedan ovakav tekst bio je praktično nemoguć, pogotovu od strane jednog amatera sa ovih geografskih širina i dužina. Danas je sve drugačije, te zato pogledajmo kratak pregled.

Pre koju godinu sam na netu naleteo na (tada) teško dostupne fotografije sletanja kapsule ruskog špijunskog satelita „Kobalt M“ („Jantar 4K2M“). Konkretno, radilo se o „Kosmosu 2445“, ili „Коbaltu М“, lansiranom 14. novembra 2008. godine sa kosmodroma Pleseck raketom „Sojuz–U“ (11A511U).

	Sletanje dotične kapsule „Kobalt M“ u Baškortostanu (Rusija) 23. februara 2008. Seljaci iz obližnjeg sela uspeli su da načine ovih nekoliko fotografija kapsule (koja je pala van predviđenog koridora u Kazahstanu) pre nego što je došla vojska i odnela je.

Sateliti porodice „Jantar“ (srp. „Ćilibar“) za fotografsko izviđanje prvi put su se pojavili 1974. godine („Kosmos 697“) i započeli svoj operativni život 1977. Želja vojnog rukovodstva je bila da zamene već vremešne i prevaziđene satelite „Zenit“, ali i da odgovore na američke pandane KH-7 „Gambit“. Prvi „Jantar“ („Jantar 2K“/„Feniks“[1], 11F624) dizajnirao je inženjer Dmitri Kozlov iz raketno–konstruktorskog centra CSKB „Progress“ iz Kujbiševa (danas Samare), a Zapadni stručnjaci su dugo godina bili ubeđeni da se radilo o aparatu „Sojuz“ prepravljenom za špijunažu, jer su u to vreme i kapsule „Zenit“ bile ustvari „Vostoci“ sa foto–kamerama.

U stvarnosti, to su bile potpuno nove letilice oblika zarubljenog konusa (kupe)– težine 6,6 tona i dužine 6,3 m, sa osnovom prečnika 2,7 m – zapravo teleskopi upravljeni ka Zemljinoj površini, koji su mogli da menjaju orbitu u zavisnosti od potreba vojnih stratega. Sateliti su takođe mogli da menjaju i visinu orbite, uđu u gušće slojeve, naprave slike visoke rezolucije, a onda ponovo podignu svoju orbitu i tako izbegnu prekomerno atmosfersko kočenje. Za izvođenje ovakvih manevara (oko 50) korišćen je pouzdani Meljnikovljev motor 11D430 (od 29,43 kN) sa 375 kg hipergoličnog goriva[2]. Rezolucija tako dobijenih fotografija bila je vrlo dobra, tako da su se videli detalji veličine do pola metra. Dugo godina je na Zapadu negovan mit o slaboj rezoluciji sovjetskih špijunskih satelita, ali i mit da su američki obaveštajci znali da to nije tačno.

Glavna prednost „Jantar“ satelita krila se u mogućnosti da ostnu u orbiti više od mesec dana, što je predstavljalo veliku prednost u odnosu na 12 dana pređašnjih satelita serije „Zenit“.

Sama letilica je bila podeljena na tri segmenta: pogonski (AO – Agregatnij Otsek), servisni (PO – Pribornij Otsek) i modul sa specijalnom opremom (OSA – Otsek Specijaljnoj Aparaturi). Modul OSA je činio glavno konusno telo satelita, sa teleskopom i kamerom sa kasetama koja se zvala „Žemčug–4“ (rus. „Жемчуг-4“, srp. „Biser–4“; kasnije „Žemčug–18“[3]). Modul je bio opremljen termičkim štitom i padobranom: po okončanju misije, teleskop se uvlačio i kapsula je ulazila u atmosferu i padala na teritoriju SSSR–a, gde je iz teleskopa vađena optika i korišćena za naredne misije. Takođe je ponovo iskorišćavan i brodski računar „Saljut 3M“. Pored glavne opreme, „Jantar“ je nosio i dve loptaste kapsule prečnika 80 cm sa svake strane OSA, koje su 10. i 18. dana misije transportovale dragocene filmove na Zemlju, dok je satelit nastavljao misiju. Kapsule, nazvane SpK (rus. Spuskajemaja Kapsula), bile su opremljene kočionim motorom, kao i ultraktarkim predajnikom koji je služio za utvrđivanje lokacije sletanja. Konusni modul OSA imao je polu-ugao od 12°[4] a retro–motor 11D863[5] (90–110 N) na čvrsto gorivo služio je za meko sletanje na kopno ili vodu.

Špijunski sateliti „Jantar“ uskoro su bili podeljeni u nekoliko serija: „Feniks“ („Jantar 2K“/11F624), „Oktan“ („Jantar 4K1“/11F693), „Terilen“ („Jantar 4KS1“/11F694), „Kobalt“ („Jantar 4K2“/11F695), „Kometa“ („Jantar 1KFT“/11F660) i „Neman“ („Jantar 4KS2“/17F117).

Prva serija špijunskih satelita, koja je na Zapadu je predstavljena kao „četvrta generacija“, dobila je naziv „Jantar 2K“ i proizvodnu šifru 11F624. Sovjetska armija im je dala ime „Feniks“. Projekti su započeti 1967, u upotrebu je ušao 1978, poslednji put je poleteo 1983, a prestao je da bude vojna tajna 1992. Nasledili su ih 1981. godine sateliti tipa „Jantar–4K“ („Oktan“).

	Šematski prikaz „Jantara–2K“/„Feniksa“. Sistem za upravljanje satelitom sadržavao je 8 motora tipa 11D445 u 4 bloka. svaki motor je imao potisak od 65 do 120 N, i mogao je da se upali čak 10.000 pota u ukupnom trajanju od 900 sekundi. Као i glavni motori, i ovi su koristili UDMH i N2O4 kao oksidator.
	„Jantar 2K“. Ovo žuto u prvom planu je toroidni radio–visinomer, koji je proizvodio CKB „Geofizika“, koji je sadržao senzore za beleženje visine i pozicije svake fotografije. Desno je pokretna zaštita kamere od Sunca kada ova nije u upotebi.
	Mala povratna kapsul СпК. Unutra se nalazio sistem za kontrolu temperature, telemetrijski sistemi, avionika, UKV predajnik, kasete sa filmovima, padobranski sistem i programski tajmer. Spolja se nalazio pirotehnički sistem za odvajanje od OSA, retro–motor 11Д864 na čvrsto gorivo (vidi se levo), i sistem za spinovanje kapsule radi stabilizacije.
	Konačno je posle mesec dana satelit pao na Zemlju. Leteo je na prosečnoj orbiti visine 170–360 km. Mnogi vitalni delovi će biti iskorišćeni za sledeću misiju. Ukupno je letelo 30 ovakvih satelita.

Serija „Kobalt“ („Jantar 4K“/11F695) predstavljena je 1982. a u naoružanje je uvedena već 1984. godine. Glavna karakteristika po kojoj su se razlikovali od prethodnih modela bila je dužuna boravka u kosmosu – između 60 i 120 dana. Konstruisani su i proizvođeni u lenjingradskim zavodima „Arsenal“, a veruje se da je rezolucija njihovih aparata bila oko 40 santimetara. Tokom perioda od 1982. do 2002. lansirano je ukupno 82 „Kobalta“, svi pod lakonskom oznakom „Kosmos“. Tokom 2006. predstavljena je niva serija „Kobalta“, verzija „M“ („Jantar 4K2M“), sa nekoliko poboljšanja i jačom rezolucijom, možda 20–40 cm, mada mnogi tehnički podaci nisu ni danas dostupni. Mislilo se da su modili OSA „Kobalta“ i „Komalte M“ cilindričnog oblika, ali su fotografije koje su nam dostupne pokazale da su ipak ostale konusnog oblika, karakterističnog za prvi „Jantar“. „Kobalti M“ su takođe bili konstruisani u biroima „Arsenal“. Do danas je lansirano ukupno četiri „Kobalta M“.

	Serija „Kobalt“ je imala odličnu optiku. Satelit je bio težak preko 6,5 tona. Svi sateliti su bili lansirani raketana tipa „Sojuz–U“ sa komodroma Pleseck.

Serija špijunskih fotografskih satelita „Neman“ („Jantar 4KS2“/11F117, negde nazivani i „Jantar 4KSM) nasledili su verziju „Terilen“ („Jantar 4KS1/11F694). „Nemani“ su koristili sistem vojnih komunikacionih satelita „Potok“ kao releje za slanje fotografija na Zemlju u realnom vremenu, bez čekanja rizičnog slanja filmova kapsulama, čime su postali slični američkoj špijunskoj seriji satelita KH-11 Kennan/Crystal. Po konstrukciji, mogli su da ostaju više od 400 dana u orbiti nagiba 64,9° i dimenzija 190 × 300 km. Poslednji „Neman“, deveti po redu, lansiran je u maju 2000. godine („Kosmos 2370“). Danas su zamenjeni velikim brojem satelita tipa „Persona“. Danas takođe lete i civilne verzije ovog satelita, pod imenom „Resurs DK–1“[6] (i budući „Resurs P/F“) bazirane na tipu „Terilen“, koje zbog dobre rezolucije (ispod 1 m) mogu i dalje da (po)služe i u vojne svrhe.

	„Resurs DK–1“. Cev koja se vidi da izlazi iz korpusa satelita na gornjoj slici je detektor kosmičkog zračenja PAMELA (na slici su okrenuti na suprotnu stranu zbog lansiranja).
	„Resurs P“ će biti nova generacija (CSKB „Progress“).

„Kometa“ („Jantar 1KFT/11F660) predstavlja verziju „Jantara“ za mapiranje koji su zamenili „Zenite 4MT“, i koristili su se za pravljenje preciznih mapa za potrebe Crvene Armije. Bili su opremljeni topografskom kamerom TK-350 (rus. „Яхонт–1“, srp. „Rubin–1“) žižine daljine 350 mm i rezolucijom 10 metara, i drugom, panoramskom, još preciznijom, KVR-1000 („Topaz“, sa beloruskim objektivom APO–Oktan 8), rezolucije do 2 metra, a najčešće su leteli na orbitama 205 × 300 km i nagiba 70,4°. Poznato je nekoliko slučajeva prodaje fotografija koje su načinile „Komete“. Konkretno, Američko vojno vazduhoplovstvo je dolazilo u Vašington da kupi neke od takvih slika.

Ukupno je lansiran 21 satelit klase „Kometa“, a poslednji je bio septembra 2005. („Kosmos 2415“).

	Ruski satelit Ministarstva odbrane, pod šifrovanim imenom „Kosmos 2415“, lansiran je 2. septembra 2005. sa Bajkonura u orbitu 197 × 284 km × 64,8°. Pretpostavlja se da je to bio 11F660 „Kometa“. U orbiti je bio 44 dana.
	Na Zapadu su ovi sateliti za kartografisanje prisluškivani na frekvencijama 150,3 PCM–FM; 400,8 CW.
	„Komete” su nosile kamere TK-350 koje su pokrivale površinu od 200 × 30o km, sa rezolucijom od 10 m i u razmeri 1:660.000. Bile su jako precizne i svaka slika se preklapala sa onom prethodnom za 60-80% čineći stereoskopske parove. Slike detalja su pravljene kamerom KVR-1000, koja je pokrivala površinu od 160 × 40 km u rezoluciji do 2 m i razmeri 1:50.000. Orijentacija satelita u prostoru bila je sa preciznošću od 10 m horizontalno i 17 m vertikalno.

Pored „Jantara“, Rusi su imali i druge tipove fotografskih špijunskih satelita: „Orlec“, „Araks“ i „Persona“. „Orleci“ („Jantari 6K“) su spadali u šestu generaciju izviđačkih satelita, proizvedeni su u zavodima Ministarstva odbrane, i podeljeni su u verzije „Don“ („Orlec-1“/17F12) i napredniji „Jenisej“ („Orlec-2“/?F?). Ova serija satelita imala je manju rezoluciju od „Kobalta“, ali su zato imali šire vidno polje i veći broj kapsula za slanje filmova. Verzija „Don“, teška oko 7 tona, izvedena je iz „Jantara“ ali je imala 8 povratnih kapsula konusnog oblika (verovatno slične kapsulama „Raduga“ iz brodova „Progress“) svaka težine 357 kg.

U to vreme se verovalo da „Donovi“ mogu da šalju slike u realnom vremenu, ali iako se ne zna tačan dizajn ovih satelita, male su šanse za to. Veruje se da su imali panoramske kamere širokog spektra koje su koristile objektive „Geoton RDK–1“, isto kao i kod „Resursa DK“. Između 1989. i 2006, lansirano je 8 satelita „Don“, koji su svi posle 2 meseca rada samouništeni, nakon što bi poslali podlednje kasete sa filmovima. Znači, za razliku od „Kobalta“, optika se nije vraćala na Zemlju.

Ne zna se mnogo o seriji „Jenisej“, od kojih su od 1994. do 2000. lansirana samo 2 satelita („Kosmos 2290“ i „Kosmos 2372“). Sa 11 tona, izgleda da je to bila veća verzija „Dona“, opremljena sa čak 22 kapsule za filmove. (Zato su na Zapadu označeni kao sateliti 7. generacije.) Zvog velike težine morali su da budu lansirani mnogo jačim ukrajinskim raketama „Zenit-2“, što je najverovatnije i bio razlog njihovog ukidanja, jer nakon raspada SSSR–a ove rakete više nisu bile po volji novim ruskim generalima. Sateliti su mogli da rade u orbiti oko 200 dana, nakon čega su takođe samouništavani u orbiti.

Moguća konfiguracija satelita serije „Don“. Iza naglašenog središnjeg dela kriju se automatske sletne kapsule sa filmovima (№7).

Model „Araks[7]“ („Araks–N/R“/11F664) je možda najspektakularniji ruski špijunski satelit, pa je to i bio motiv da prošle godine na ovom sajtu napišem opširniji tekst o njemu. Radi se o svemirskom teleskopu teškom 7,5 tona, sa primarnim ogledalom od 1,5 metara (neki izvori kažu 1,7 m), koji je sa orbite 1500 × 2800 km × 63° slao u realnom vremenu slike rezolucije oko 1–2 metra (2–10 m prema drugim izvorima). Mada mu rezolucija nije izuzetna, budući da je lociran na tako visokoj orbiti, mogao je da leti iznad mete mnogo duže. „Araks“ je mnogo godina na Zapadu bio poznat kao „Arkon“, ali danas znamo da je to bio naziv komercijalne verzije satelitske platforme. Proizvodi ih kompanija NPO Lavočkin, a koriste elemente sondi za Veneru i Mars. Pored toga, koriste pogonski sistem baziran na poznatom dodatnom stepenu „Fregat“. Zbog velike težine, sateliti su lansirani raketom „Proton“, što je uticalo na njihovu jako visoku cenu, pa je od 1997. do 2002. lansirano samo dva komada: „Kosmos 2344“ („Araks-1“) i „Kosmos 2392“ („Araks-2“). Iako je trenutni status programa nepoznat, veruje se da je ultraljubičasti teleskop T-170M „Spektr-UF“ – koji bi uskoro trebalo da bude lansiran u kosmos – zasnovan na „Araksu“.

CSKB „Progress“ je osamdesetih godina planirao sličan satelit, koji je trebalo da leti na nižoj orbiti, i koji je imao radni naziv „Safir“. Trebalo je da ima rezoluciju do 30 cm, no projekat je zbog slabog finansiranja otkazan i zamenjen „Araksom“.

Špijunski satelit „Araks“ je prroizveden nakon što je (nakon raspada SSSR–a) otkazan veliki teleskop „Lomonosov“, koga su tada od milošte nazivali „Hablovim mlađim bratom“.

Serija „Persona“ predstavlja poslednju generaciju ruskih špijunskih satelita, čije je prvo lansiranje bilo 26. jula 2008. godine. Pretpostavlja se da koriste kombinaciju optičkog sistema (17V317) i „Arakisov“ sistema (17V321), i imaju konstrukciju „Jantara“ („Neman“ ili „Resurs DK–1“), mada ima sugestija da koriste tehmološka rešenja programa „Safir“. Lansirani su sa Plesecka raketom „Sojuz-2.1b“) u polarnu orbitu, što je bilo čudo, jer su Rusi prvi put u istoriji svojih špijunskih letilica koristili ovu orbitu. Ukratko, čini se da je namera ovog jeftinog hibridnog sistema da zameni „Nemani“ i „Arakse“. Veruje se da je optiki sistem, proizveden u najboljoj ruskoj i jednoj od vodećih svetskih proizvođaća optike, LOMO, ugrađen u teleskop sa ogledalom prečnika 1,5 metar (žižina daljina oko 20 m) i rezolucijom do 30 cm. Prva „Persona“ je prestala sa radom posle 7 meseci, očigledno zbog nekog električnog kvara, jer je radni vek procenjivan na 7 godina (što je manje od 10 godina američkih satelita KH-12/Ikon/Advanced Crystal).

Na kraju, izgleda da su Rusi poslednjih godina odlučili da pojednostave očito složenu paleti svojih fotografskih špijunskih satelita nasleđenu još iz sovjetske epohe, tako da će se u budućnosti oslanjati samo na dva tipa satelita. Prvi će biti „Kobalt M“, koji će biti korišćeni za zadatke koji ne traže hitne odgovore ali traže visoku rezoluciju, dok će drugi biti „Persone“, koji će brzo pribavljati informacije o ciljevima, mada u nižoj rezoluciji. Nije nemoguće da će vremenom sateliti „Persona“ (samo različitog tipa) postati jedini ruski špijunski sateliti. Biće to kraj još jedne epohe.

Mogući oblik i veličina špijunskog satelita klase „Persona“. Ima težinu oko 6,5 t, dužinu 7 m, prečnik 2,7 m. Lete na visinama preko 720 km.

VARIJANTE

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2011-06-12 - Pluton, poslednja oaza za život
• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?