Astronautika: misije

Danas je jasno da je već rečeno goodbye raketi “Ciklon 4”, velikoj nadi za oporavak ukrajinskog kosmičkog programa. Raketa je rođena 21. oktobra 2003. kao zajednička inicijativa Brazila i Ukrajina sa ciljem lansiranja satelita iz kosmičkog centra Alcântara. Međutim, Brazil se trajno povukao iz projekta nakon 12 godina neprestanih odlaganja i beskrajih miliona investiranja. Krivicu za ovaj neuspeh treba tražiti u tekućoj katastrofalnoj državnoj politici i ukrajinskoj ekonomiji, iako je znatno uticala i kriza u Brazilu i mnogi problemi koji su pratili projekat od njegovog nastanka.

1
“Ciklon 4”.
(Južnoje)

Prema bilateralnom sporazumu koji su napravili lično predsednici država 2003. godine, Ukrajina se obavezala da će biti odgovorna za proizvodnju “Ciklona 4”, a Brazil za sva zemaljska postrojenja u Alcântari[1]. Izgledalo je da je ugovor povoljan za obe strane, jer je Ukrajina dobijala lansirni centar nezavisan od Rusije, a Brazil relativno snažnu raketu po vrlo pristojnoj ceni. Ipak, sporazum je trpeo brojne kritike jednog broja stručnjaka koji su smatrali da ovaj projekat predstavlja fatalan udarac mladoj brazilskoj industriji kosmičkih letilica i da zemlji ne bi trebala da koristi zastarelu tehnologiju i visokotoksična goriva.

2
Maketa rakete “Ciklon 4”. (ACS)

Godine 2006. formirana je kompanija Alcântara Cyclone Space” (ACS) koja će rukovoditi projektom. Dogovoreno je da se prvo lansiranje “Ciklona 4” obavi 2010. ili 2011. godine. Nažalost, poslednjih nekoliko godina troškovi su toliko porasli da su brazilske vlasti konačno donele odluku da se povuku iz projekta. Iako brazilska vlada nije i zvanično otkazala program, jadno stanje objekata u Alkantaru ne uliva optimizam.

Trenutno, Ukrajina ima učešće u konstruisanju dve kosmičke rakete, “Zenitu” i “Antaresu” (takođe proizvodi i delove za gornje stepene evropske rakete “Vega[2] i učestvuje u održavanju raketa/projektila “Dnepr[3]). “Zenit” je proizvođen u saradnji sa Rusijom (oni su slali motore za I i II stepen) i bio je lansiran ili sa Bajkonura ili sa platforme u Tuhom okeanu u vlasništvu kompanije “Sea Launch”, a obe lokacije kontroliše Rusija. Sa druge strane, raketa “Antares” – koja takođe koristi ruske motore – vlasništvo je američke privatne kompanije “Orbital ATK” a lansira se sa istočne obale SAD. “Ciklon 4” je, dakle, bio poslednja šansa za Ukrajinu da dobije raketu proizvedenu skoro u potpunosti u zemlji.

3
Neke od brojnih ukrajinskih raketa (nema “Antaresa”). Kada su 1995. lansirali sopstveni satelit “Sič-2”, postali su deseta kosmička sila u svetu.

Kao što je i red, “Ciklon 4” predstavlja napredniju verziju “Ciklona 3”, rakete razijane u sovjetska vremena iz zastrašujućeg interkontinentalnog balističkog projektila R-36 „Satana“[4] (8K68) posvećenog lansiranju uglavnom vojnih tereta sa ruskog kosmodroma Pleseck, a koja je prouzašla iz još starijeg programa projektila R-16. Sve “Ciklone” je proizvodio konstruktivni biro KB “Južnoje” (OKB-586) pod rukovodstvom genijalnog Mihaila Kuzmiča Jangela, koji je bio odgovoran i za projektile R-12 i R-14 (učesnika raketne krize na Kubi 1962.[5]), kao i kasnije R-16 i R-36. Projektil R-16 (8K64) bio je bolji od Koroljevljeve R-7, što je rezultovalo porastom Jangelove popularnosti kod vojnih i partijskih glavešina u Kremlju. Nakon prve polovine šezdesetih, R-16 je predstavljala okosnicu sovjetskih Strateških snaga. Za preko četrdeset godina u službi, SSSR i Rusija su lansirali skoro 260 raketa porodice “Ciklon” (uključujući i 122 lansiranja “Ciklona 3”, od čega je samo 6 bilo neuspešno).

4
Rakete “Ciklon 2”, “Ciklon 3” i “Ciklon 4”
. Prva lansiranja prve dve rakete izvršena su 1977. Mnoge od ovih raketa su nosile američke satelite u orbitu.

Konstruisana u kompaniiji “Južnoje” a proizvedena u fabrikama “Južmaš” iz Dnjepropetrovska[6] (Ukrajina), “Ciklon 4” predstavlja trostepenu raketu dužine 40,19 metara i lansirne težine od 192 tone. Svi stepeni sagorevaju hipergolično gorivo (N2O4/UDMH), i pri lansiranju iz Alkantare mogu da podignu 5,3 tone (5,6 t u naprednijoj verziji) na nisku orbitu oko Zemlje (LEO), ili 1,6 tona na geostacionarnu orbitu, odn. između 30% i 40% više od “Ciklona 3” ispaljenih sa Plesecka.

5
Delovi “Ciklona 4”: 1
– teretno kućište na vrhu (“fairing”); 2 – korisni teret; 3 – adapter za teret; 4 – spojni adapter; 5 – treći stepen; 6 – međustepen; 7 – drugi stepen; 8 – treći stepen. (ALC)

Prva dva stepena rakete potpuno su slična onima na “Ciklonu 3”, sa spoljnom oblogom načinjenom od aluminijumske legure AMg-6, standardne u sovjetskoj aeronautičkoj industriji. Prvi raketni stepen koristi tri Gluškovljeva motora RD-261 konstruisana u ruskoj kompaniji NPO “Energomaš”, ali ih Ukrajina ima veliki broj na lageru i navodno je u stanju da ih samostalno izrađuje. To su motori sa dve komore za sagorevanje (dve mlaznice), sa 3.032 kN (309 tona) potiska i 270 sekundi specifičnog impulsa (Isp). RD-261 se pali dve sekunde nakon tzv. ”vernier” motoraRD-68M sa četiri komore i potiskom 285 kN (29 tona) i mehanizmom za skretanje mlaza za ±41°, što se koristi za kontrolu rotacije i položaja rakete tokom uspinjanja.

6
Detalj prvog stepena “Ciklona 3” na Plesecku. Prazan, težak je samo 63 tone, a sa gorivom preko 122 tone. dužina – 18,9 m; prečnik – 3,0 m. (ALC)

7
Prvi stepen “Ciklon 3/4" sa tri motora RD-261 i jednim “vernieromRD-68M. (ALC)

8
Komplet vernier motora na “Ciklonu 4”. (ALC)

9
Raketni motori RD-261 prvog stepena. (ACS)

Drugi stepen takođe uključuje “Energomašove” motore, i to jedan dvokomorni, RD-262 (potisak 941 kN i Isp 318 sekundi), i jedan četvorokomorni “vernierRD-69M. Odvajanje prvog i drugog stepena je “poluvrućeg” tipa, tj. prvo se pale vernieri drugog stepena a tek potom, paljenjem motora RD-262, dolazi do odvajanja I stepena. Treći stepen je opremljen motorom RD-861K, koji je u stanju da se uključuje više puta i koji poseduje novi (“zapadnjački”) sistem kontrole. Može da koristi dva tipa teretnog kućišta na vrhu, Tip “00” dužine 8,59 metara, i Tip “01” dužine 9,59 metara.

Ciklon 4” poseduje unapređeni sistem za napajanje gorivom, koji omogućava zaštitu od toksičnih para “Ciklonovoghipergoličnog goriva.

10
Raketni motor II stepena RD-262.

11
Vernier” motori II stepena.

12
Vrha rakete “Ciklon 4” nove konstrukcije.

13
Testiranje vrha rakete “Ciklon 4”.

14
Karakteristike “Ciklona 4”. (ACS)

Nakon godina odlaganja i neadekvatnih investicija, poslovi na lansirnim postrojenjima u Brazilu ubrzano su počeli da napreduju u periodu od 2012. do 2014. godine. Konačno, nakon što je prvo lansiranje “Ciklona 4” bilo odlagano bezbroj puta, izgledalo je neizbežnim da će se konačno dogoditi u prvoj polovini ove godine. Ali realnost je da još uvek predstoju mnogo posla da bi se dovršile lansirne rampe – neki izvori kažu da čak oko 50% infrastrukture nije spremno – i, na kraju, mada ne i najmanje važno, ukrajinska strana još nije izgradila prvu tranšu raketa za projekat. Da stvar bude gora, politička kriza u Ukrajini je narušila nivo saradnje između dve vlade, pa je administracija Dilme Vane Ruisseff (36) odlučila da otkaže projekat (očigledno ne želeći da remeti dobre odnose sa Rusima).

15
Lansirna rampa “Ciklona 4” u Alkantari u Brazili. Radovi na samoj bazi su započeti 1982. i odatle su lansirane samo male
sounding rakete.

16
Detalj erektora i lansirne rampe.

17
Lansirna postrojenja na Alkantari.

18
Mapa Alkantare. Koordinate
2°22′23″S44°23′47″W.

19
Radovi na lansirnim postrojenjima u Alkantari.

20
Radovi na lansirnim postrojenjima u Alkantari.

Govor o stanju lansirnih postrojenja za “Ciklon 4.

Otkazivanje projekta “Ciklon 4” predstavlja kulminaciju katastrofalnog viđenja poslova od strane obe zemlje. Uprkos tome što je tokom više od jedne decenije ulagao milione dolara, Brazil je ipak ostao bez kosmičke rakete srednje nosivosti i bez para koje je mogao profitabilnije da uloži u sopstveni raketni program. Za Ukrajinu, ovaj otkaz predstavlja katastrofu velike magnitude. Poraz nije isključivo ekonomskog karaktera – zemlja je uložila samo delić novca naspram Brazila – ali jeste strateški. Ukrajina je konačno rekla zbogom svojoj poslednjoj šansi da dobije sopstvenu raketu i lansirni centar koji ne zavisi od Rusije.

 


[1] Ova vojna baza ima dve rampe koje su najbliže ekvatoru na svetu – udaljene su samo 2° 30' – što znači da imaju značajnu prednost pri lansiranju geosinhronih satelita. Postoje realni planovi da se odatle lansiraju ruske „Протон“ rakete i izraelske „Shavit“ rakete.

[2] Taj stepen, nazvan AVUM (Attitude Vernier Upper Module), izveden je iz starog sovjetskog nuklearnog projektila iz sedamdesetih godinaR-36MUTTHSatana”.

[3] I ove rakete su modifikovane nuklearne balističke „Satane“, proizvođene u Ukrajini, tadašnjem delu SSSR-a. Aktom o razoružanju, 150 projektila je konvertovano u nosače satelita, koji će moći da budu lansirani do 2020. sa ruskih kosmodroma Bajkonur i Dombarovski. Normalno, danas od toga nema ništa.

[4] Njihova snaga je bila toliko razorna (nosile su najmanje po 10 bojevih glava, dok su američki parnjaci tada mogli najviše 3), a tadašnje mogućnosti za odbranu od njih toliko slabe, da su američki generali bili primorani da hitno zatraže pregovore o ograničenju broja projektila i njihovog razmeštaja, SALT II. Ko se pali na Ruse i njihove nuklearne potecijale, evo municije za njega – moj tekst „NUKLEARNI SATANA.

[5] Jeste bila velika stvar – planeta je bila na korak od III svetskog rata – ali je projektil za nas svakako interesantniji po najvećoj raketnoj katastrofi u istoriji, kada je prilikom probnog lansiranja u oktobru 1960. ova raketa eksplodirala na Bajkonuru i pobila preko sto vojnika i oficira, i kojima njima generala M.I. Nedelina, načelnika razvojnog programa. O tome sam svojevremeno napisao vrlo zanimljivu priču „Najveća nesreća u istoriji kosmonautike.

[6] 1954. godine sovjetska vlada je pretvorila fabriku automobila „Južmaš“ u raketnu kompaniju. Od tada je taj grad na Zapadu postao poznat kao Sovjetski raketni grad. Danas je milionski grad, 4. po veličini u zemlji.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži