Navigacija kosmičkih letilica može da se uporedi sa jedrenjem brodova okeanima ili vožnjom kamiona s kraja na kraj neke zemlje. Ali sve analogije su beskorisne, jer se kosmičkom navigacijom bavi neverovatno uski krug ljudi, čiji posao obično obuhvata stvari koje niko ranije nije obavljao. Svi mi koji imamo problem da se orijentišemo sa mapama čak i ovde na Zemlji, osećamo prosto divljenje prema onome što nebeski navigatori čine. Bukvalno, to predstavlja ‘rocket science’!
Montaža solarnog sistema (NASA).
Najjednostavnije rečeno, navigacija kosmičkog broda nalaže utvrđivanje gde se letilica nalazi u datom trenutku u kosmosu i njeno održavanje na kursu ka željenoj destinaciji. Ali to nije tako prosto kao što izgleda – nije kao odleteti od tačke A (Zemlja) do tačke B (planeta ili neko drugo telo u solarnom sistemu). U kosmosu nema fiksnih položaja. Navigatori se susreću sa velikim izazovima, jer moraju da izračunaju tačnu brzinu i orijentaciju rotacije Zemlje, rotaciju ciljne destinacije, kao i parametre kretanja broda, dok se svi oni u isto vreme kreću po svojim orbitama oko Sunca.
Mladi inženjer i magistar iz JPL, Chris Potts, pokazuje 4. januara 2004. na Marsov krater Gusev, nakon što su tog dana on i njegov tim navigatora uspešno spustili rover “Spirit” sa neverovatnom preciznošću u krater za koji se misli da je nekada bio pokriven jezerom na dnu.
Chris Potts, koji je predvodio navigatorske timove u misijama Marsovih rovera (MER), poredio je spuštanje “Spirita” unutar unapred odabranog kratera na Marsu sa bacanjem lopte na koš udaljen 15.000 km!. “Ne samo da smo morali da izvedemo precizan šut da lopta uđe ‘bez koske’, već smo morali tako da nanišanimo da tajming bude savršen, tačno sa zvukom sirene!” objasnio je Potts.
Ken Williams je bio rukovodilac navigatorski tima u “Stardustovoj” misiji za donošenje dragocenih uzoraka komete na Zemlju. Radi uspešnog povratka u atmosferu i ateriranje na zadatu lokaciju u Juti, navigatorski tim je morao tako da nanišani povratnu kapsuli da uđe u atmosferu pod tako specifičnim uglom da je greška moga da bude u granicama od svega 8 stotih delova stepena, što bi moglo da se uporedi sa ubacivanjem konca u igline uši sa drugog kraja sobe.
Navigacija je ključna za svaku robotsku misiju, i dok uspeh čitave misije zavisi isključivo od toga koliko dobro ju je pripremio navigatorski tim, oni sami se retko nalaze u centru pažnje i obično ne sede u prvim redovima na konferencijama za štampu. Tamo obično sede naučnici misije i konstruktori. Očigledno je da je sudbina navigatora da rade iza scene, i da izvršavaju ozbiljne poslove u relativnoj anonimnosti.
Zato je Nancy Atkinson, kolumnista “Universe Today”, razgovarala sa nekolicinom navigatora, pokušavajući da sazna nešto više o njihovom poslu i prirodnim talentima onih koji voze američke kosmičke letilice ka cilju.
Inženjer Neil Mottinger i njegov tim su vodili rover “Curiosity” na 9-mesečno putovanje dugo 245 miliona km. rover je sleteo na samo 3 km od cilja. Mottinger je učestvovao u navigavanju više od 100 letilica, uključujući lunarne misije “Lunar Orbiter” i “Surveyor”, “Mariner” misiju na Mars 1971. (prvi brod u orbiti oko druge planete), i misije “Viking 1 i 2”, kao i misije “Pioneer 10 i 11”.
Od kada je 1967. godine počeo sa angažmanom u Laboratoiji za mlazni pogon, Neil Mottinger je bio član brojnih misija. Učestvovao je u nekim od prvih lunarnih ekspedicija, i razvio neke softvere koji navigatori koriste i danas. Ko zna engleski, može ovde da posluša zanimljiv audio-intervju sa njim.
U brodskoj navigaciji postoji nekoliko različitih sub-disciplina, a jedna od Motingerovih specijalizacija je određivanje orbite[1]. “Određivanje orbite znači da tačno znamo gde se brod nalazi i u kom pravcu ide,” kaže Mottinger, navigacioni inženjer iz Kalifornije, koji je kontrolisao letove poslednjih Nasinih Marsovih orbitera i rovera. “Započinjem sa određivanjem trajektorije koja pokazuje gde će se letilica nalaziti odmah po lansiranju, tako da ‘Deep Space Netwrok’ (DSN) zna gde da usmeri svoje antene i na kojoj frekvenci da očekuju signal”. DSN predstavlja mrežu izuzetno osetljivih deep-space komunikacionih antena[2], od kojkih su neke velike poput futbalskog igrališta, postavljenih na tri lokacije: Goldston, Kalifornija; Madrid, Španija; i Kanbera, Australija. Njihovo strateško postavljanje na površini Zemlje pod uglom od 120° omogućava konstantno posmatranje kosmičkih letilica uprkos Zemljinoj rotaciji.
Obzirom da “gore” u kosmosu nema GPS-a, navigatori su prinuđeni da koriste podatke radiometrijskog praćenja koje primaju sa DSN da bi utvrdili precizan položaj i brzinu letilice[3]. Takođe koriste i optičke podatke, koje data letilica pribavlja snimajući slike zvezda u pozadini, omogućavajući time da se trajektorija letilice proveri i precizira.
Tokom dugih godina rada, Mottinger je radio sa timovima koji su pružali navigatorsku podršku u preko 100 misija. “Nikad nisam bio vezan ni za jednu od misija jer smo se odmah po lansiranju selili na sledeću misiju,” seća se Mottinger. Iako je radio i na “Marinerima”, i na “Voyagerima”, i na Marsovim MER roverima i sl., 2006. godine mu se ukazala prilika da u misiju MRO bude uključen čitave tri godine. Mottinger je bio oduševljen naučnim podacima koje je ova misija pribavljala. ”Mi smo trebali da obezbeđujemo podatke o tome gde se letilica u svakom trenutku nalazi. Tek tada su naučnici mogli da kažu kako će orijentisati sondu da bi njeni instrumenti[4] obavljali naučne zadatke,” seća se Mottinger. “Tek kada mi obavimo posao kako valja, naučnici onda mogu da posmatraju na površini Marsa zanimljive forme pejzaža. Bez toga, kamere su okrenute u pogrešnom pravcu. Navigacija predstavlja integralni deo čitavog procesa neophodnog za osiguranje uspeh misije.“
Aktivni vulkan Tvashtarna Iu, kako ga je snimio “New Horizons”. Visina mlaza je oko 400 km. (NASA)
Mottinger smatra da prosečan čitalac tekstova o kosmosu ne doživljava navigatore kao naučnike, već samo kao neko sredstvo pomoću kojeg “pravi” naučnici dolaze do ciljeva. Međutim, ponekad naučnici dolaze do rezultata upravo zahvaljujući direktno navigatorima. Najpoznatiji je slučaj vezan za misiju “Voyager”, kada je, proučavajući slike radi optičke orijentacije, navigatorka Linda A. Morabito[5] otkrila vulkan na Jupiterovom mesec Iu. Tokom pre-apolovske misije “Lunar Orbitera”, navigatori su otkrili da se ispod površine Meseca nalaze velike koncentracije mase (mascons), koje su značajno ubrzavale letilicu u orbiti[6].
Pored toga, znanja koja se koriste u navigaciji dramatično su napredovala tokom godina. “Kada uporedim šta sve nismo shvatali u vreme kada sam ja počinjao sa onim šta danas znamo, zaprepastim se,” priča Mottinger. Naprimer, navigatori su danas u stanju da kreiraju vrlo precizne modele solarnog pritiska – načina na koji čestice Sunčeve svetlosti guraju letilicu i menjaju njenu trajektoriju – koji uključuje ne samo svetlost koja se odbija od različitih površina letilice, već i ona zračenja energije koju apsorbuju solarni paneli i otpuštaju je sa zadnje strane.
Uz to, efemeride, tablice koje navigatori koriste za utvrđivanje položaja astronomskih objekata, puno su dobile na preciznosti tokom proteklih godina. “Đavo se uvek krije u nekoj sitnici,” smeje se Mottinger. “Navigacija je jedna neverovatno precizna igra.”
Kao većina njih koji rade u JPL, Mottinger uživa da drži predavanja po školama ili društvenim forumima i podeli uzbuđenje i najnovija otkrića sa kosmičkih misija. “Vrlo je važno da izađemo tamo i prenesemo ljudima poruku o tome kako je uzbudljivo to što mi radimo,” kaže inženjer.
Pre petnaesetak godina Mottinger je svratio u rodni gradić Oswego, u Ilinoisu, da bi studentima rekao nešto o svom poslu kao navigatoru. U sali se nalazio i mladi Chris Potts, koji je već odlučio da će navicacija kosmičkih brodova biti njegova budućnost. Potts, koji je već bio u JPL-u od 1984. godine, postaće zamenik direktora navigacionog tima zaduženog za Marsove rovere (MER), a posle će biti prebačen u tim stručnjaka za konstruisanje komplikovane trajektorije misije “Dawn” čiji je zadatak da istraži asteroide Ceres i Vestu.
Chris Potts i Neil Mottinger sa modelom “Mars Exploration Rovera” (MER) u JPL.
Pottsova specijalnost predstavlja kontrola putanje leta. To uključuje paljenje brodskog pogonskog sistema radi promene brzine ili trajektorije, manevar poznat na engleskom kao Trajectory Correction Maneuvers (TCM). „Za to je neophodno razumevanje kontrolnih mogućnosti letilice i postavljanih ograničenja,“ kaže Potts. „Vi utvrđujete kada ćete izvršiti paljenje motora, koliko često, i kakav je cilj tih manevara. Takođe procenjujete i dobijene rezultate, da bi bili sigurni da ćete moći da sletite u krater na Marsu, naprimer, i pri tom smanjiti rizike na najmanju meru.“[7]
U omiljeni deo Pottsovog posla spada planerski aspekt. „Ja pokušavam da razvijem strategiju koja će spojiti sve kockice u jednu celinu,“ priča dalje. „Uvek moram da razgovaram sa naučnicima misije i shvatim kakvi su njihovi zahtevi, a da pri tom uvek imam u glavi šta letilica može da izvede. To je slično kao kad imate stari auto koji već dugo vozite – odlično znate šta i kako možete da očekujete od njega. Iskoristiti prednosti onoga šta letilica može da izvede i uvesti ta ograničenja u strategiju omogućavaju da sve zajedno funkcioniše na najbolji način.“
Veliki deo Pottsovog rada predstavljaju bezbrojne simulacije i testiranja. “Posmatramo kako se letilica ponaša i trudimo se da se različitim strategijama prilagodimo situaciji,” kaže Potts. “Navigatorski sektor poseduje čitav ‘kofer’ softvera koji nam stoji na raspolaganju.”
Umetnička vizija leta međuplanetne sonde “Dawn”. (NASA)
NASA je lansirala svoju sondu-robota “Dawn” 2007. godine, sa ciljem proučavanja dve najveće protoplanete u Sunčevom sistemu. Ona od početka koristi ksenonske jonske motore, a Pottsu je to bio prvi put da radi sa pogonskim sistemima malog potiska. “Radi se o potpuno drugačijoj misiji,” kaže on. “Problemi su malo drugačiji nego u ostalim misijama jer je potisak motora veoma efikasan. Jedna od stvari koja nas je brinula bilo je da nećemo imati dovoljno vremena da izvršimo sve neophodne korekcije. Mada je potisak motora slab, on je vremenom stvarao prilično veliku promenu brzine i morate neprestano da dizajnirate trajektoriju i menjate komande da bi bili sigurni da će jonski motori biti okrenuti u pravom smeru. Bilo kakav kvar na letilici ili problem tokom putovanja[8] izaziva kod nas pometnju, i svi budući poslovi i zadaci moraju da se pomeraju.” “Dawn” je ušao u Vestinu orbitu jula 2011, a u orbitu oko Ceresa ući će u martu 2015. godine.
Potts je imao čast da podeli uzbuđenja rada u JPL kroz brojne misije. “Stvarno sam uživao da sarađujem ovde sa nekima od izuzetno inteligentnih i talentovanih ljudi i sa njima osetim strast prema poslu koji obavljaju,” objašnjava on. “Ponekad to može da izgleda zastrašujuće, ali brzo shvatiš da svaki od njih raspolaže velikim talentom, i da će ti svaki od njih pomoći da pružiš najbolje od sebe. Ovde smo uradili puno interesantnih poslova, i to je bilo vrlo izazovno. Nikad nisam imao dva ista dana.”
Jedna od nagrada za njegov posao, kaže Potts, jeste kada vidi da je njegov trud na kraju pretočen u neko naučno otkriće. “Prilikom okončanja sedmogodišnje misije ‘Stardust’ za donošenje uzoraka sa komete, posmatrati kako se kapsula 2006. godine prizemljuje na poligon ‘Bonneville Salt Flats’ u Juti, bila je prava nagrada za mene,” priseća se Potts. “Gledati kako naučnici uzimaju u ruke uzorke i započinju da sprovode istraživanja omogućilo mi je da osetim njihovo uzbuđenje i sreću što će konačno moći da započnu posao u koji su mnogi uložili čitavu svoju radnu karijeru.”
Kasnije, “Stardustovi“ naučnici su objavili da je u uzorcima koje je aparat doneo na Zemlju otkrivena amino-kiselina glicin, jedna od gradivnih blokova života.
Potts i Mottinger su zajedno radili na misiji “Stardust” pod rukovodstvom Kena Williamsa. On je radio u JPL nekoliko godina, ali je ubrzo prešao u “KinetX Inc.“, privatnu inženjersku, tehnološku i softversku kompaniju iz Arizone. Danas, „KinetX“ obezbeđuje navigatorsku podršku misiji „New Horizons“ na Pluton, kao i misiji „MESSENGER“ (Mercury Surface Space Environment Geochemistry and Ranging) na Merkur, gde Williams radi kao vođa navigatorskog tima. Za razliku od Pottsa i Mottingera, Williams nije oduvek bio uključen u kosmičke misije, a njegova navigatorska karijera započeta je preko njegovog angažovanja u fizici. Pre nego što je započeo karijeru u JPL 1996. (kao planer misije „Cassini“), radio je u Laboratoriji za primenjenu fiziku (APL) univerziteta Johns Hopkins.
Ken Williams iz “KinetX”. Diplomirao je matematiku i fiziku 1977. a magistrirao fiziku 1980. na univerzitetu Indijana. Prvi radovi vezani za kosmos bili su vezani za probleme određivanja trajektorija vojnih
balističkih projektila u projektu “Midcourse Space Experiment” (MSX) i projekat
“Near Earth Asteroid Rendezvous“ (NEAR).
Za Williamsa, najinteresantniji deo njegovog posla je uočavanje i rešavanje interesantnih tehničkih problema. “To je ono što je meni interesantno,” kaže on. “’MESSENGER’, lansiran još 2004, imao je pregršt toga. Pre nego što smo 2011. konačno ušli u Merkurovu orbitu, proleteli smo pored Zemlje jednom, pored Venere dvaput i pored Merkura triput. Pronaći trajektoriju koja će onogućiti sve to je vrlo interesantan tehnički problem, u kome sam imao čast da aktivno učestvujem. Takođe, imali smo zadatak da brinemo o različitim stvarima, kao recimo to da letilica uvek bude okrenuta od Sunca da se njene komponente ne bi pregrejavale[9]”.
Kao vođa navigatorskog tima, Williams koordinira svim usputnim disciplinama u koje spadaju određivanje orbite, kontrola leta po njoj, i optička navigacija, a sve u cilju da se naučnicima uključenim u misiju omoguće osmatranja kada se nađu u blizini planete ili kometa[10].
Willims, takođe, uživa u tome što se uvek nalazi u srcu najvažnih kosmičkih misija. “Pretpostavljam da bih se isto tako osećao u nekoj bici, ili na košarkaškoj ili futbalskoj utakmici,” kaže on. “Jako je uzbudljivo videti kako problematični događaji dolaze a tvoj aparat spremno reaguje na svaku anomaliju ili iznenađenje koje mu se ispreči. A kad se sve završi osećam neverovatan talas zadovoljstva”.
Naročito se dobro seća iskustva sa misijom “Stardust”, koja je donela na Zemlju uzorke iz repa komete Wild 2. “Koordinisati sve te napore i uspešno spustiti letilicu dole verovatno je moje najvrednije iskustvo od kako sam u JPL-u,” smatra on. “Skoro na svakoj misiji na kojoj sam radio postojao je momenat kada sam osećao euforiju zato što se letilica nalazi u pravom trenutku na pravom mestu. To je uvek lepo osećanje.”
Navigatorski tim misije “Stardust” prilikom dodele nagrade časopisa “Popular Mechanic” 2006. godine. Tada je njihov rukovodilac Ken Williams izjavio: “Tog dana kada smo se slikali, osetio sam snažno osećanje drugarstva sa svim tim ljudima sa kojima sam tako dugo svakodnevno radio. Oni su veoma talentovana grupa ljudi koja je odradila neverovatan posao.”
Prvi red – sleva na desno:Tung-Han You, Ken Williams, Prem Menon. Drugi red: Roby Wilson, Katherine Nakazono, Julie Kangas. Treći red: Daniel Lyons, Ram Ramachand, Bhat Shyam Bhaskaran, Cliff Helfrich, Jeff Tooley, David Jefferson, Dimitri Gerasimatos, Paul Thompson, Neil Mottinger. Poslednji red: Darren Baird, Jae Lee, Chris Potts, Tim McElrath i Brian Kennedy
Mada je napuštanje JPL-a bila teška odluka, pobedila je Williamsova želja da se posle trinaest godina rada oproba u privatnoj kompaniji. “Bilo je lako ostati u JPL i postati ono što se zove ‘seda brada’ po pitanju iskustva, ali posle ‘Stardusta’, zavoleo sam izazove vođenja navigatorskog tima i napredovanje na polju tehnike,” kaže on. “Zaključio sam da mi je bolja opcija da to radim sa manjim timom u manjoj kompaniji, a mislim da je ‘KinetX’ pravo mesto da to postignem.”
Sasvim suprotno od “sede brade” je Emily M. Gist. Već je u JPL-u radila 4 godine kada je kao inženjer postala deo navigatorskog tima u Saturnovoj misiji “Cassin-Huygens”. Kao i Potts, radila je na kontroli letne putanje, pomažući u planuranju trajektorije i određivanju budućeg položaja letilice, kao i kontroli korekcija potrebnih zarad ispunjavanja ciljeva misije.
Evropsko-američka misija “Cassini” na Saturn. Lansirana je 1997. i evo traje već skoro 18 godina. tokom međuplanetnog leta sonda je morala da proleti (“fly-by”) pored Zemlje, Venere i Jupitera.
Emily Gist, aeronautički sistemski inženjer. Danas radi u Hjustonu, u privatnoj kompaniji “Odyssey Space Research LLC”, u okviru Džonsonovog kosmičkog centra. Njena kompanija pruža inženjerijske usluge u dizajnu navođenja, navigacije i kontrole, istraživanju i analizi, simulaciji, proceni i testiranju.
Emily je imala veliku satisfakciju u saznanju da daje doprinos jednom fascinantnom istraživanju. “Saturnov sistem je bio mnogo lepši nego što je većina mogla i da zamisli, a uz to i daleko složeniji nego što se pre mislilo,” priča ona. “Informacije koje nam je ‘Cassini’ obezbeđivao uticale su na sve nas. Konkretno, volela sam to što sam svakog dana provedenog u JPL-u i radeći na misiji mogla da naučim nešto novo.”
Kao deo “sledeće generacije” navigatora, Gistova je iskusila atmosferu punu izazova koju nudi JPL. “Čitav ‘Cassinijev’ navigatorski tim je često bivao testiran preko tzv. Operativnog testa gotovosti [Operations Readiness Test[11]] da bi se videlo kako bi reagovali na neki propust ili kvar na letilici,” priča ona. “Stariji inženjeri nikada nisu učestvovali u ovoj igri, tako da je mlada garda bila prepuštena samoj sebi i uvek smo uspešno izlazili na kraj sa simulacijama. Osećala sam se ponosno što radim sa stvarno talentovanim ljudima.”
Gistova kaže da joj pol nikada nije smetao da obavlja svoj navigatorski posao. “JPL ima divno raznoliki kadar i mada nema baš mnogo žena navigatora, mi nismo tretirane drugačije,” priča Gistova. “Prilično sam pristrasna, ali mislim da manjak u kvantitetu mi žene nadoknađujemo kvalitetom. Radim sa nekim od stvarno neverovatnih žena.”
“Pored toga, srećna sam što živim u vreme i u društvu gde je moguće da bez obzira na pol možeš da radiš šta voliš i to na najbolji način. Volim što sam inženjer i ono što pokušavam da prenesem ostalim mladim ženama jeste da možeš da voliš šta god poželiš, pa makar bila to matematika i nauka, bez straha da je to manje ženstven posao.”
Najteže pitanje za svakog navigatora jeste da odgovore koji im je deo posla najmanje drag. Naglašavaju da je to isto kao i u drugim poslovima: nikad se nema dovoljno vremena i previše je papirologije. Tu je, naravno, i stres. “Rokovi su, naročito ako radiš u JPL-u, vrlo ograničavajući. Ako nisi spreman za kritični događaj tokom misije, najčešće nećeš imati drugu šansu. Potrebno je mnogo rada da bi svoj posao uradio kako valja.”
Ali svi navigatori podvlače značaj timskog rada u svom poslu. “Traži se unutrašnji kvalitet tima,” kaže Mottinger. “Imao sam rukovodioca projekta koji je govorio da članovi njegovog tima love i ispravljaju greške jedni drugih i da su tako bolji od sume pojedinaćnih delova. Sve se događa u duhu zajedništva, i tamo nema onoga što se naziva glupim pitanjima.”
“Galileo” na Jupiteru. (NASA)
“Mnogo mi je prijatnije da radim iza scene nego da dajem intervjue,” kaže Potts. “Kada znam da sam uradio svoj posao i time pružio svoj doprinos misiji, meni je to dovoljno.”
“Nemam problem s tim što radim u drugom planu,” dodaje Gistova. “Međutim, kada se govori o radu inženjera pre mene i oko mene i onome šta su postigli, ponekad mi se čini da nam treba pružiti više pažnje.”
Williams smatra, generalno, da sama oblast navigacije zahteva veće priznanje. “Mislim da naučnici i ljudi koji se bave isključivo hardverskim sistemima podcenjuju probleme sa kojima se navigatori susreću,” kaže on. “Bilo bi lepo da dobijamo više priznanja od naših kolega makar u vidu mogućnosti da utičemo na planiranje misija i da možemo da dizajniramo navigaciju pre lansiranja a ne da nas pozovu kada je lansiranje već obavljeno. To bi mi više značilo nego bilo koje priznanje za moj rad.”
Williams smatra da je to što navigatori rade jedna vrsta umetnosti. “To ne može da se svede samo na set algoritama koje treba smestiti u različite brodske sisteme. To je nešto što konstantno treba doterivati i popravljati.”
I na kraju, ima li perioda tokom kojih se navigatori dosađuju na svom poslu? “Ne,” kaže Mottinger. “Ne bih se menjao nisakim nizašta. Ništa ne može da se uporedi sa mojim poslom”.
[1] To je strašan posao! Određivanje orbite je teško jer nikada niko nije siguran koja je ona prava – uvek je to miks složene statistike i intuicije. Recimo, tokom 2003, tokom priprema spuštanja rovera „Spirit“ u krater Gusev, ekipa je svakodnevno razmatrala oko 1.000 solucija koje su pokrivale sve moguće putanje lendera. Sledećeg dana rade se revizije i tako neprestano. Stresan posao, jer tokom misije tim ima samo 6 šansi da koriguje putanju!
[2] Glavne 70-metarske antene sistema mogu da ulove signal od samo 1 milijarditog dela milijarditog dela 1 vata! Kada hvataju signale sa Jupitera (recimo), taj signal ima 20 milijardi puta manje snage od one potrebne za pokretanje digitalnog sata! Zato je precizno usmeravanje antene jako bitno.
[3] Tehničari su u stanju da izmere brzinu letilice sa preciznošću većom od desetinke milimetra u sekundi (reda veličine od desetak santimetra na sat!). Zatim se sva merenja položaja i brzine letilice uzimaju zajedno sa modelom sila koje deluju na nju, kao što su gravitacioni uticaji Sunca i planeta, pritisak zračenja Sunca, i naravno paljenje trastera, čime se na kraju kao rezultat dobije u kom tačno pravcu aparat leti.
[4] Tri kamere, dva spektrometra i radar.
[5] Otkrila prvi vulkan van naše planete u kosmosu. Za to je dobila čast da jedan asteroid – 3106 Morabito – ponese njeno ime.
[6] Još je „Luna 10“ utvrdila da na Mesecu prostoji tajanstvena „neravna“ gravitacija. Tokom priprema za misije „Apollo“, navigatori su uočili da je na nekim mestima greška u njihovom predviđanju pozicije orbitera 10 puta veća od stvarne pozicije (2 km umesto 200 m).
[7] Npr. tokom misije slanja rovera „Spirit“ na Mars, izvršeno je ukupno 5 TCM manevara – korekcije su bile toliko precizne da poslednja, šesta, nije ni bila potrebna.
[8] Bilo ih je nekoliko, a najveći je bio kvar jednog od reakcionih točkova 26. avgusta 2012, što je izazvalo kašnjenje planiranog odlaska sa Veste za 10 dana. Aparat je prebačen u sigurnosni režim, jonski motori su isključeni od 11. do 15. septembra 2014, a inženjeri su utvrdili da je problem bio sa elektronikom motora.
[9] Dok se nalazi u Merkurovoj orbiti, „MESSENGER“ je za 2/3 bliži Suncu od Zemlje, tako da Sunce na Merkuru sija 11 puta jače nego nama. Prvu zaštitu sonde od Sunca čini reflektujući keramički štit na vrhu letilice veličine 2,5 m. Dok na površini štita okrenutoj Suncu temperatura dostiže preko 370° C, iza njega je temperatura svega oko 20°. Ipak, orbita sonde je takvog oblika da tokom svake 12-časovne orbite oko planete ona provodi samo 25 minuta iznad vrele površine na maloj visini.
[10] Aparat je u novembru 2013. slikao kometu Encke (2P/Encke) i kometu ISON (C/2012 S1).
[11] Uobičajena procedura za sve timove koji rade na projektu. Recimo, i danas tim koji se bavi održavanjem kontakta sa sondom prolazi kroz probna testiranja da bi se videla spremnost osoblja da odgovori izazovima. Kada je prošlog leta sonda trebala da izvrši komplikovane eksperimente tokom prolaska pored Titana, čitav radio-tim u Kanberi je mukotrpno proveren u seriiji testova.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
