Dok kriza oko Ukrajine potresa svetsku političku scenu, nameće se pitanje o tome dali postoji opasnost da se ona prenese na saradnju Rusije i Zapada u oblasti kosmičkih istraživanja. Iako je pod pritiskom Bele kuće NASA juče nevoljno objavila da se ukida neki minorni oblici saradnje sa agencijom “Roskosmos”, ne očekujem da će se išta značajnije promeniti. Medjutim, izvesno je da će ukrajinska kriza biti upotrebljena kao dodatan motiv za ubrzanje američkih napora da zavisnost od ruskih kosmičkih tehnologija svede na minimum.
Jedan od velikih paradoksa raspada Sovjetskog Saveza devedesetih godina je da je, posle dugogodišnjeg hladnog rata, došlo do intenzivne saradnje u kosmosu koja je krunisana gradnjom Medjunarodne kosmičke stanice (MKS). Zahvaljujući hladnom ratu i nadmetanju dveju sila na obe strane okeana stvorene su tehnologije koje kombinovane omogućavaju obema stranama (i ne samo njima) da efikasnije, ekonomičnije i bezbednije istražuju kosmos. Rezultat je da su se Rusija i SAD, a dobrim delom i Evropa i Japan, toliko uplele u ovom svojevrsnom “kosmičkom braku” da bi bilo kakav radikalniji potez jedne ili druge strane imao ogromne posledice po svakog učesnika.
Rusija i Zapad saradjuju u gotovo svim sferama raketno-kosmičke tehnike. Iako sve strane imaju veliku korist od ove saradnje, činjenica je da je nivo zavisnosti Zapada (SAD i EU) od Rusije u ovoj oblasti daleko veći. Takodje, zanimljiv je spektar saradnje Rusije i Evrope, i Rusije i SAD koji se, u pojedinim sferama poprilično razlikuje. Na primer, ruska saradnja sa Amerikom je sužena u osnovi na dve oblasti – isporuka ruskih raketnih motora (RM) za američke rakete-nosače (RN) i program MKS. Medjutim, sfera saradnje Rusije sa Evropom (ESA-om i individualnim članicama EU) je daleko raznovrsnija, od korišćenja ruskih raketa-nosača na evropskom kosmodromu i zajedničkih korporacija za pružanje usluga lansiranja, preko gradnje satelita i evropskih teretnih kosmičkih brodova, do medjuplanetarnih misija.
Hajde prvo da vidimo kakve su šanse da ukrajinska kriza poremeti odnose izmedju Rusije i SAD u oblasti raketno-kosmičke tehnike, posle čega ćemo se u odvojenom tekstu osvrnuti na potencijalne implikacije ove krize na rusko-evropsku kosmičku saradnju.
Kako je Amerika od prizemljenja spejs šatla životno vezana za ruske kosmičke brodove jučerašnje saopštenje iz Bele kuće o “prekidu” saradnje sa Rusijom je pucanj iz prazne puške i nespretan politički blef. O dnjega u NASA-i, gde je kult saradnje sa ruskim kolegama još iz vremena “Mir-Spejs šatl” tako snažno prisutan, crvene. To je takodje jedan od najvećih paradoksa situacije oko američko-ruske kosmičke saradnje. Ovo nije odluka NASA-e, njen direktor Čarls Boulden je eksplicitno rekao da ako želi da ima svoje astronaute u kosmosu, SAD moraju da saradjuju sa Rusijom. Bela kuća je u svojoj nemoći da korektno reaguje na poteze Moskve oko Ukrajine doslovce naredila činovnicima NASA-e da obustavi saradnju sa ruskom stranom, iako svi vrlo dobro znaju da se NASA-e ne bavi politkom već oblašću u kojoj je medjunarodna saradnja od vitalnog značaja ne samo za SAD i Rusiju, nego i za čitavo čovečanstvo. Naredba Bele kuće se odnosi na krajnje simbolične korake, kao što je zabrana putovanja stručnjaka NASA-e u Rusiju, telekonferencije, boravak ruskih stručnjaka u objektima Kosmičke agencije i – dopisivanje emailovima! A onda dolazi biser – ove zabrane se NE odnose na radove vezane za Medjunarodnu kosmičku stanicu (MKS) i susrete sa ruskim stručnjacima na raznim sastancima i konferencijama na teritoriji treće države. Kako se saradnje NASA-e sa agencijom “Roskosmos” odvija gotovo isključivo u sferi MKS ne vidim logiku, osim političke, ovih nazovi sankcija. To je na svom Tviteru napisao Dmitrij Rogozin: “Mi osim saradnje sa MKS nema druge saradnje sa NASA-om”. Zanimljivo je da je Bela kuća takodje naterala NASA-u pre mnogo godina da svede kontakte i sa kineskim kosmičkim zvaničnicima na ovakav nivo.
Pre nego se osvrenmo detaljnije na složene veze izmedju Ukrajine i rusko-američkih odnosa oko MKS, kraći osvrt na saradnju u isporuci raketnih motora. Kao što je poznato, ruski raketni motori RD-180 i NK-33 se koriste za lansiranje američkih raketa-nosača (RN) Atlas V i Antares. Prva raketa (Atlas V u svim varijantama) je jedan od oslonaca Pentagona i koristi se kao osnovni nosač vojnih satelita. Ova zavisnost SAD od Rusije je vrlo zanimljiva jer zadire u sferu nacionalne bezbednosti obe države. Inicijativa u Rusiji da se obustavi isporuka RM RD-181 zbog toga što se oni koriste za lansiranje vojnih satelita koji izmedju ostalog prate instalacije ruske armije (uključujući i na granici sa Ukrajinom), iako u Kremlju odbijena, malo je prodmala Pentagon. Tada (a to je bilo pre krize u Ukrajini) u američkim krugovima se govorilo da od ovih pretnji iz Rusije neće biti ništa, jer je Kremlju jasno da bi obustava isporuke motora uticala na poslovanje “Energomaša“, vodeće ruske kompanije koja se bavi razvojem raketnih motora. U “Energomašu” se čak govori da bi to dovelo do njenog zatvaranja. Takodje, tada su jednoznačno bili protiv potencijalne gradnje raketnih motora RD-180 u SAD. Činjenica da američka škola raketnih motora nije zasnovana na tehnologija korišćenja kerozina kao raketnog goriva (što je tipično raketno gorivo u Rusiji) ne bi trebala da bude velika prepreka za SAD, medjutim u pitanju je ogroman novac za razvoj, projektovanje, gradnju i testiranja ovakvih raketnih motora. To takodje zahteva poprlično vremena. A onda je odmah posle talasanja u Ukrajini ministar odbrane Čak Hejgel izjavio da zategnuti odnosi SAD sa Rusijom zbog situacije u Ukrajini dovode u pitanje logiku korišćenja motora RD-180. Američke rezerve ruskih motora dovoljne su za lansiranja RN Atlas V planirana tokom 2014, 2015. i deo 2016. Zbog toga Pentagon pokreće inicijativu da se prekine ugovor sa Rusijom o isporuci RM RD-180 (rok ugovora koji je potpisan 1996. je do 2020.) i detaljno proanaliziraju mogućnosti proizvodnje raketnih motora RD-180 u SAD. Sasvim je moguće da će u Kongresu za ovu inicijativu biti razumevanja (tamo se već godinama kritikuje zavisnost SAD od ruskih raketnih motora), ali je pitanje kako će reagovati Bela kuća. Konačno, smatram da od svega ovoga u stvari neće biti ništa, da je u pitanju samo ‘diplomatska retorika’ koja ima za cilj da sa jedne strane poveća budžet Pentagona, a sa druge da eliminiše eventualne pokušaje Rusije da povećaju cenu raketnih motora (što je u stvari u pozadini nedavne inicijative u Savetu bezbednosti Rusije). Sve u svemu, to je, za sada jedina kakva-takva promena u odnosima SAD prema Rusiji koja je, na ovaj, ili onaj način povezana sa zbivanjima u Ukrajini.
 |
Američka raketa Atlas V poleće uz pomoć ruskog raketnog motora RD-180 |
Što se RN Antares kompanije OSC tiče, tu je situacija nešto složenija, jer je u igri nisu samo ruski motori NK-33. Naime, ovde je Ukrajina direktno uključena u projektovanje i gradnju prvog stepena ove rakete. Sa isporukom motora NK-33 sigurno neće biti problema, ali će biti interesantno videti dali će ukrajinska strana uspeti da efikasno nastavi saradnju sa OSC. Istina, u firmi Aerojet obavljaju minorne modifkacije na motorima NK-33 i pod američkim imenom AJ-26-62 oni se ugradjuju na prvi stepen RN. Kako je Antares nosač američkih teretnih brodova Cygnus koji su razvijeni uz finansijsku podršku NASA-e, bilo kakva odluka na obustavu kupovine motora NK-33 bi imala velike posledice na buduće planove NASA-e sa MKS. Naime, ideja sa dva različita privatna teretna broda (Dragon i Cygnus), ma koliko bila neobična, ima osnovu u bojazni NASA-e da zbog bilo kakvih razloga (na primer bankrot jedne od dveju kompanija) ne ostane samo sa jednim teretnjakom za snabdevanje američkih astronauta na MKS hranom, vodom i opremom. Na duže staze, očekujem da će OSC, kao kompanija sa izuzetno velikim stepenom internacionalizacije, sigurno gledati da što produži kontrakt na kupovinu ruskih motora, kojih za sada ima dovoljno za lansiranja do 2018.
 |
Raketa Antares kompanije OSC sa dva ruska motora NK-33 |
Situacija oko MKS je medjutim daleko komplikovanija. Ovde su se dve države toliko uplele, da je gotovo nemoguće razmrsiti taj čvor. Videli smo kako su se pre dve nedelje sa MKS na Zemlju vratili ruski kosmonauti Oleg Kotov i Sergej Rjazanski, sa američkim astronautom Majklom Hopkinsom. Pre nekoliko dana na MKS je stigla nova rusko-američko posada, Aleksandar Skvarcov, Oleg Artemjev i Stiven Svonson. Americi je Rusija ko nikada potrebna da održi prisustvo svojih astronauta na MKS. Ova zavisnost će potrajati sledeće tri-četiri godine, tako da za razliku od raketnih motora gde postoje kakve-takve alternative ovde je manevarski prostor NASA-e vrlo sužen. Direktor NASA-e Čarls Boulden je svega nekoliko dana posle izbijanja krize u Ukrajni otvoreno rekao da se ona neće odraziti na saradnju sa Rusijom u programu MKS. A šta je drugo moga da kaže? Dva njegova astronauta lete skupa sa tri Rusa na MKS, ruski “Sajuz” je njihovo jedino transportno sredstvo do i sa stanice i ako nešto krene naopako i “čamac za spašavanje”. U Zvezdanom gradu još jedan američki astronaut se uveliko priprema za predstojećo lansiranje prema MKS krajem maja, dok se tamo nalaze još nekoliko Amerikanca čije su misije planirane ove i sledeće godine.
Američki astronaut Svonson sa ruskim kosmonautima Skvarcovim (desno) i Artemjevom pre lansiranja prema MKS
Medjutim, ako već ne mogu da eliminišu zavisnost od ruskih “Sajuza” mogu li Amerikanci išta da urade da tu zavisnost umanje? Kao što rekoh, kriza oko Ukrajine samo će da učvrsti pozicije NASA-e da se od Kongresa izdejstvuje maksimalna podrška programa razvoja komercijalnih kosmičkih brodova. Medjutim, i uz takvu podršku u najboljem slučaju NASA može da očekuje prva lansiranja američkih kosmičkih brodova sa astronautima tek negde krajem 2017. ili 2018. Tamo sigurno neće pokretati nikakve inicijative oko raskida ugovora sa Rusima oko letova američkih astronauta sa Bajkonura (bilo bi to svojevrsno kosmičko samoubistvo, jer bi Amerika izgubila MKS). U NASA-i u stvari vlada logičan ali čvrsto mislim potpuno nerealan strah od mogućeg ruskog odgovora ako se sa sankcijama Zapada ode predaleko. Najgora opcija za NASA-u je - šta će biti ako Rusija odgovori stopiranjem letova američkih astronauta na “Sajuzima”. Da se o tome uveliko razmišlja u NASA govori procena Džona Logsdona, člana konsultantskog saveta NASA-e da postoji rizik od 20-25% da letovi astronauta na ruskim brodovima budu prekinuti. “Takav korak bi doveo do lančane katastrofe, jer bi obezbedjenje funkcionisanja stanice bilo krajnje složeno”, rekao je Logsdon. Čak je i sam Boulden u poprilično žestokom obraćanju Komitetu sa kosmos naučnog saveta Bele kuće oko budžeta za 2015. rekao da se ako se program komercijalnih kosmičkih brodova ne isfinansira koliko je to potrebno da SAD neverovatno mnogo rizikuje igrajući samo na kartu ruskih “Sajuza”.
Da je sasvim izvesno da izmedju NASA-e i “Roskosmosa”, uprkos odluke Bele kuće neće biti nikakvih zahladjenja oko MKS govori i urednik časopisa “Rasijskij kosmos” bivši kosmonaut Viktor Savinih koji kaže: - “Amerika ne može da prekine saradnju sa nama u kosmosu, to je prosto nemoguće jer je MKS ogroman kosmički brod koji zahteva neprekidno održavanje! Tu veliku stanicu nije moguće ostaviti bez kontrole. Mislim da niko nije spreman na takav korak. Nikakvi ‘Majdani’ neće uticati na našu saradnju … Naša stanica će leteti do 2024, a kako SAD još uvek nema svoj kosmički brod oni će prema stanici leteti na našim brodovima. Sada se tamo nalaze Rusi, Amerikanci i jedan Japanac, uskoro stiže sledeći Evropljanin, u godinama koje dolaze takvih će zajedničkih misija biti puno. Mi imam veliki projekat na duge staze i nikakva Ukrajina to ne može da poremeti”, rekao je poznati kosmonaut.
Koliko je Savinih u pravu, govori činjenica da je kada je Obama nedavno odobrio produžetak korišćenja MKS do 2024, NASA eksplicitno navela da se ovaj produžetak traži samo uz uslov da je Rusija spremna da ostane u igri. NASA je spremna da iz programa MKS ispadnu ESA, Japan i Kanada, ali ni po koju cenu ne želi da ostane na MKS bez Rusije!
Nije samo prevoz američkih astronauta ruskim brodovima do MKS u pitanju. Naime, MKS ne može da funkcioniše bez američko-ruske saradnje. Poznato je da se ruski moduli napajaju električnom energijom sa američkog dela i da Rusi koriste daleko moćnije telekomunikacione kapacitete američke strane (jer su ruske komunikacije sa MKS, kada je vreme njihovog trajanja u pitanju, verovali ili ne na nivou onih iz vremena Gagarinovog leta od pre 53 godine). Na kacigama ruskih skafandera “Orlan” za rad u otvorenom kosmosu nalaze se američke minijaturne kamera i lampe, a donedavno su ruski kosmonauti koristili američku pokretnu traku instaliranu u modulu “Zvezda” za održavanje fizičke kondicije (zamenjena je ruskom pokretnom trakom pre nekoliko meseci). Još uvek, zbog kašnjenja sa lansiranjem modula “Nauka”, jedan ruski kosmonaut spava u američkom modulu.
Sa druge strane, kako američki moduli nemaju pogonske uredjaje, sve promene orbite i položaja stanice se odvijaju pomoću raketnih motora ruske strane. Na primer, samo nekoliko dana pre dolaska poslednje posade MKS, Centar upravljanja letom u Karaljovu je promenio orbitu stanice da bi se izbegao sudar sa kosmičkim otpadom. Kako će ove godine misiju obaviti poslednji evropski teretni brod ATV-5 (koji je kao jedini zapadni element MKS u stanju da obavlja korekcije njene orbite), ova zavisnost od ruskih pogonskih sistema je od vitalnog značaja za bezbednost kompletne stanice.
Bez obzira na sve ovo, pojedini američki analitičari kosmičkih zbivanja u svetlu krize oko Ukrajine otvoreno zagovaraju drastičnije mere NASA-e, sve do otvorenog raskida i odvajanja američkog od ruskog dela. Poznati ekspert za sovjetsko-rusku kosmonautiku Džejms Oberg na primer predlaže da se podhitno kapsula kosmičkog broda Dragon kompanije SpaceX koji je već nekoliko puta uspešno leteo kosmosom i vraćao na Zemlju preuredi za povratak američkih astronauta sa MKS. Zahvaljujući privatnim kompanijama (ali i evropskim ATV i japanskim HTV), NASA-e je u prvom koraku eliminisala zavisnost od ruskih teretnih brodova “Progres”. U sledećem koraku, po Obergu ako NASA već ne može da u dogledno vreme ukine zavisnost od lansiranja američkih astronauta na ruskim “Sajuzima”, ona može barem da odustane od korišćenja istih za njihov povratak sa stanice. “U kapsulu Dragona može za kratko vreme da se ubaci dobro provereni sistemi za održavanje života i telekomunikacije, sedišta, da se preuredi uredjaj za spajanje i instalira komandna tabla i ovaj kosmički brod može da se koristi za povratak naših astronauta sa MKS”, kaže Oberg. On ide i dalje, pa predlaže da se umesto korišćenja ruskih “Sajuza” NASA preorijentiše na kineske brodove “Šenžou”. “Nije ‘Sajuz’ jedini kosmički brod za let ljudi u kosmos. Kina zaslužuje da bude konačno pozvana da se priključi programu MKS. Dok privatni kosmički brodovi ne budu spremni, zašto naši astronauti ne bi leteli na MKS na kineskim aparatima”, postavlja pitanje Oberg, koji je očigledno zaboravio da Kinezi nisu zainteresovani za MKS. Oni nameravaju da stvore svoju stanicu u kosmosu nedge oko 2020, pa da tamo pozovu za dobre pare druge države (i SAD, što da ne?) da se njima pridruže.
Mislim da od svih ovih predloga nema ništa. Ono što očekujem je da će medjutim Boulden sa Belom kućom izvršiti još veći pritisak na Kongres da se konačno odreši kesa i poveća budžet za finansiranje projekata komercijalnih kosmičkih brodova. Bez njih, prema Bouldenu, SAD će morati da nastavi da plaća Rusima skupocene karte za letove svojih astronauta do MKS. Konačno, bez privatnih kosmičkih brodova u daljoj perspektivi neće biti, što se američke strane tiče, čak ni MKS, kaže Boulden. On je, koliko se može videti, čak spreman da žrtvuje i projekte super-rakete SLS i nacionalnog kosmičkog broda Orion da bi omogućio letove privatnih kosmičkih brodova što je moguće pre. “Šta će mi SLS/Orion ako američki astronauti ne mogu da lete na niske orbite!” – rekao je Boulden.
Sve u svemu, zbivanja oko Ukrajine će ostati na marginama odnosa i saradnje Rusije i SAD u kosmosu jer je reč o izuzetno složenoj sferi u kojoj nikome, posebno Amerikancima nije u interesu da dodatno zataže situaciju.
Izuzeta od američkih “sankcija” – Medjunarodna kosmička stanica
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
