Da li možeš da zamisliš teleskop sa primarnim ogledalom prečnika tri metra u prtljažniku šatla „Буран"? Upravo to je planirao projekat „Сапфир", jedan od još samo nekoliko misterija koje čuvaju uspomenene bivši sovjetski kosmički program.
Kosmički šatl „Буран“sa 24–tonskim satelitom „Сапфир“ opremljenim ogledalom prečnika tri metra (Vadim Lukaševič/ www.buran.ru)
Najmanje se zna o poreklu ovog projekta.Tokom 1979. godine konstruktorski biro raketno–kosmičkog centra iz Samare ЦСКБ„Прогресс“, predvođen Dmitrijem Kozlovom, započeo je radove na konstrukciji nove generacije špijunskih satelita. Podstaknuti uvođenjem američkih špijunskih satelita KH-11 „Kennan“[1] sredinom sedamdesetih, sovjetsko vojno rukovodstvo je poželelo da u orbiti dobije veliki kosmički teleskop koji bi bio uperen ka Zemlji i koji bi pratio neprijateljske akcije. Projekat, nazvan „Сапфир“, bio je ambiciozniji čak i od KH–11. Pored klasičnog fotografisanja, kao što su to radili svi tadašnji špijunski sateliti[2], „Сапфир“ je trebalo da prati sve značajnije pokrete US snaga. Da bi ispratio ovaj cilj, planirana je grupa različitih satelita pod nazivom „Сапфир-В“ (tri jedinice stalno operativne), „Сапфир-Ц“ (šest jedinica) i „Стрелец“.
„Сапфир-В“ (od rus. высокоорбитальный, „visokoorbitni“) su trebali da budu postavljani na eliptične orbite (sa visokim apogejima visine deset do dvadeset hiljada kilometara) radi pravljenja slika niske rezolucije (nekoliko metara) ali zato sa velikim vidnim poljem. Zahvaljujući tim osobinama, „Сапфири-В“ su mogli da posluže i kao sateliti za pravljenje preciznih vojnih mapa. Ostalе јединица„Сапфира“ su trebale da budu na nižim orbitama, recimo 300 × 1000 km, što bi omogućavalo bolju rezoluciju. 1981. godine delegacija sovjetskih glavešina, predvođena Ministrom odbrane Ustinovim i Ministrom za kosmos Afanasijevim posetila je poogone ЦСКБ„Прогресса“ i pružila podršku razvoju satelitske mreže „Сапфира“.
Snimak aviona pri sletanju dobiven preko špijunskog satelita „Аракс-Н“(11Ф664) sa orbite visoke 4.000 km. (Новости Космонавтике).
Trebalo je da „Сапфири-В“ budu opremljeni teleskopima 17B321 prečnika 1,5 metara proizvedenim u lenjingradskoj kompanijiЛОМО, optičkim sistemom sličnm teleskopu 17B317 kojim je bila opremljena serija špijunskih satelita „Аракс-Н“ (11Ф664)koje je osmišljavao Lavočkinov konstruktorski biro. Za razlikuod „Сапфира“, „Аракс-Н“ je proizveden i leteo je dvaput u kosmos – 1997. i 2002. godine. Kružeći se na nižim orbitama (1500 × 2800 km), njihova rezolucija je bila reda veličina 1–10 metara. To možda ne izgleda mnogo, ali u to vreme sovjetska vrhovna komanda je davala prioritet pokrivenosti u odnosu na rezoluciju. Špijunski sateliti serije „Янтарь“[3] (jantar, ćilibar) (11Ф695М?) i „Неман“[4] (17Ф117) već su postizali izuzetno visoku rezoluciju (od par desetaka santimetara), ali pokrivenost tih snimaka bila je nezadovoljavajuća. Istu tu filosofiju prihvaila je i američka Državna špijunska kancelarija (NRO), te je razvijala satelite opremljene teleskopima vrlo kratke žižine daljine (naprimer programi 8X[5] i FIA). Veliki nedostatak ovakvog načina obavljanja poslova ležao je u sporom prenošenju podataka. Veća geografska pokrivenost je značila i uvećanje gigabajta podataka koje je trebalo slati. Amerikanci su posedovali relejne satelite SDS „Quasar“ i TDRS (ove druge koristi i NASA) preko kojih je vršena transmiija ogromne količine dobijenih slika. Sa svoje strane, Sovjeti su tokom osamdesetih godina razvili sistem relejnih i komunikacionih satelita tipa „Луч“(luč – zrak) koji su imali zadatak da podržavaju ovu novu generaciju špijunskih letilica.
Satelit „Аракс-Н“. Ćirilično „H“ је оd reči „niskoorbitni“. Konstruisan je da radi u tandemu sa „Сапфиром-В“. Nosio je teleskop 17B317 sa najvećim kosmičkim ogledalom napravljenim u SSSR–u prečnika 1,5 m. (NPO Lavočkin).
„Сапфир“, sa težinom od 14 tona – naspram 7,5 tona „Араксa-Н“ – trebalo je da bude lansiran raketom „Зенит“, ali izgleda da je sa sazrevanjem programa težina satelita porasla na 16–18 tona. To je bilo preko limita „Зенита“, pa je lansiranje planirano uz pomoć „Протонa“, pa čak i rakete 11K37 „Три-Зенит“[6]
Raketa „Три-Зенит“(11K37) je takođe predložena za lansiranje „Сапфира“. Finalna verzija је u I stepenu (jezgru) imala motor РД–170, a II stepen (busteri) tri РД–142 (modifikovani РД–120) i trokomorni „vernier“ motor.
Ali stvarno spektakularan projekat su predstavljali planovi za korišćenje šatlova. Program sovjetskog šatla „Буран“ imao je na umu da u okviru projekta izgradi pet jedinica, a jedan od zadataka im je bila odgovornost za dopunu gorivom i popravke u orbiti na kojoj se nalazе„Сапфири“. U zavisnosti od cene, takože je razmatrana mogućnost lansiranja „Сапфирa“ uz pomoć „Буранa“, koji su mogli da u orbitu podignu teret od 30 tona. Pričalo se da je razmatrana verzija „Сапфирa“ od 24 tone, koji bi bio opremljen teleskopom prečnika 3 metra. Lociran na niskoj orbiti, takav monstrum bi daleko nadmašio američke konkurente „Kennan“ i „Crystal“.
O ovome se može samo diskutovati. Nažalost, niko danas ne može ništa da doda ovoj priči. Još na početku sam podvukao da je projekat „Сапфир“ jedna od samo nekoliko misterija koja se još uvek taje iz vremena sovjetskog kosmičkog programa. I to ne bez razloga. Tri teleskopa 17B321 iz „Сапфир“ programa koje je ЛОМО proizveo krajem osamdesetih godina upotrebljena su u programu „Персона“, na najnaprednijim špijunskim satelitima koje Rusija ima na raspolaganju, i koji su takođe proizvedeni u ЦКБС „Прогресс“. Koliko se danas zna, Сапфир“ nije materijalizovan zbog internog takmičenja sa satelitima serije „Аракс-Н“ i, naravno, zbog pada SSSR–a 1991. godine[7]. Lično nikada nisam čuo da Sovjeti imaju projekat za kosmički optički teleskop sa ogledalom prečnika 3 metra (Habl ima, kao i KH–11, ogledalo prečnika 2,34 m). Prioriteti tokom Hladnog rata su bili jasni.
Satelit „Персона“, potomak tajanstvenog „Сапфира“. Posednji je lansiran raketom „Союз-2.1б“7. juna 2013. sa kosmodroma Pleseck.Nalazi se na orbiti visokoj oko 700 km.
Relevantni textovi:
Lomonosovljev teleskop, sovjetski Habl,
Da čovjek ne povjeruje – NASA dobila dva nova svemirska teleskopa,
1. Do 1990. lansirano je 9 ovih satelita, do 2005. još 5, a 2011. 2013. još po jedan. Kasnije su preimenovani u „Cristal“, a danas u „Key Hole“ ili samo „1010“. Kruže u solarno-sinhronim orbitama na visini oko 1.000 km. Verovatno najjači američki špijunski sateliti. Bili su prvi na svetu koji su imali sisteme za elektro-optičko digitalno snimanje, što im je omogućavalo optička osmatranja u realnom vremenu.
Tajne službe su 2011. ponudili Nasi dva kosmička optička sistema (ogledala 2,4 m) sa boljim karakteristikama i od Hablovog teleskopa, za koje se veruje da su prevaziđeni ostaci “Kennana”.
1978. mladi službenik CIA je prodao Sovjetima planove za KH-11 i za to dobio 40 godina robije.
2. Tada su se uglavnom filmovi slali na Zemlju ispaljivanjem posebnih malim kontejnera sa kasetama koji su padali na predviđenu teritoriju ili bile hvatane avionima još tokom leta. Takvi su bili sateliti tipa KH-9, koji su prethodili KH-11 “Hexagon”, a koji je poslednji put lansiran 1987. Oni su nosili po 4 kontejnera za slanje filmova na Zemlju.
3. Radi se o špijunskim satelitima IV generacije. „Koсмос 2175“, tј. „Яантарь 4K2“, ili „Koбалт“, su bili prvi sateliti koje je lansirala Ruska federacija posle raspada SSSR-a. Do sada je lansirano 174 satelita, a poslednji je bio Koсмос 2480“, tј.„Яантарь 4K2M“, ili „Koбалт–M“, lansiran 17. maja 2012. Svi ovi sateliti su bili lansirani raketom “Союз-У”, a lansiranje “Космоса 2480” je predstavljalo poslednjе lansiranje ove rakete.
4.Unapređena verzija satelita „Яантарь 4K“, koji su za prenos podataka koristili relejne satelite tipa „Поток“ (11Ф663). Od 1991. do 2000. lansirano ih je 9 kom.
5. U to vreme obaj „Lockheedov“ program se nezvanično nazivao KH–13, a danas se naziva Enhanced Imaging System (EIS). Zbog ogromnih troškova, do sada je lansiran samo jedan ovakav satelit (“USA-144”, 1999.). Imao je stealth osobenosti i težinu od preko 20 tona. Korišćen je za potrebe Zalivskog rata protiv Iraka.
6. Projekat za rovu dvostepenu aketu je započet 1978. i rađen je 10 godina. Početne verzije su imale potisak od 230 t, a krajnje čak 285 t.
7. Takođe, ne treba smesti s uma da je u to vreme „Прогресс“ bio okupiran programom Энергия-Буран, a da je „Сапфир“ patio od nedostatka sofistikovanih komponenti i sistema, posebno visokoosetljivih infracrvenih senzora.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
