Kao jedini privatni raketoplan, "Drim čejzer" zauzima posebno mesto medju kosmičkim brodovima kompanija koje radi u saradnji sa NASA-om na razvoj komercijanih aparata za prevoz astronauta do niskih orbita.
Živimo u vrlo uzbudljivom kosmičkom vremenu koje je ujedno i poprilično paradoksalno. Dok ekonomska kriza trese i najjače svetske ekonomije, u SAD su u toku intenzivni radovi na gradnji čak četiri različita kosmička broda (KB). I, što je presedan u gotovo 60 godina dugoj istoriji astronautike, tri KB grade privatne kompanije uz pomoć novca NASA-e (tj. američkog naroda). Dok moćni Boeing testira padobranski sistem svog KB CST-100 a SpaceX uveliko preuredjuje kapsulu "Dragon" za let astronauta, sićušna kompanija Sierra Nevada Corp (SNC) iz Nevade jedina medju njima radi na projektu mini šatla nazvanog "Drim čejzer" (Dream Chaser).
U slobodnom prevodu ime mini-šatla predstavlja onog koji juri za svojim snovima, nekog ko lovi snove, pa ćemo reći da su "Maštolovac" ili "Sanjar", možda najadekvatniji prevodi. Pa ipak, rukovodeći se starim pravilom da imena kosmičkih brodova treba pisati i izgovarati u što je moguće vernijem originalnom obliku, nastavićemo u ovom i budućim tekstovima da mini-šatl kompanije SNC zovemo "Drim čejzer". Kako vreme prolazi, iako neobično, ovo će ime postati prihvaćeno baš kao što se još neobičnije ime raketoplana "Spejs šatl" (Space Shuttle) vrlo brzo odomaćilo na svim jezicima sveta.
Naslednik spejs šatla - "Drim čejzer"
Ono zbog čega skidam kapu inženjerima SNC je da će, ako sve bude išlo po planu, jednog dana najverovatnije 2016. njima uspeti da urade nešto što nije pošlo za rukom plejadi velikih stručnjaka sovjetske i američke škole projektovanja raketoplana. Jer "Drim čejzer" je izvandredna kombinacija najefikasnijih rešenja primenjenih u sovjetskim projektima raketoplana "Spirala" (tačnije, njegovog prototipa MiG-105), od pre 50 godina i bespilotnog orbitalnog raketoplana BOR-4 koji je izmedju 1980. i 1984. korišćen za testiranje sistema sovjetskog raketoplana "Buran". Takodje, ovde su integrisane ideje i tehnologije Nasinog projekta HL-20 iz 1990. (koji uzgred budi rečeno takodje vuče idejne korene upravo iz sovjetskog projekata "Spirala") koji nikada nije zaživeo a na kome su radili inženjeri Lenglijevog (Langley) istraživačkog centra NASA-e.
Preteče "Drim čejzera" MiG-105 (gore) projekta "Spirala", BOR-4 (u sredini) i HL-20
Zanimljivo je da ideje o objedinjavanju ovih rešenja nisu rodjene u SNC, već u maloj privatnoj kompaniji SpaceDev gde se od 2004. radilo na projektu malog raketoplana na bazi HL-20 koji se upravo zvao "Drim čejzer". Decembra 2008. ovu firmu je kupila kompanija SNC i tako je Sierra Nevada Corporation, do tada malo poznato po tehnologijama vezanim za kosmos, zakoračila u svet raketno-kosmičke tehnike.
Dve reči o kompaniji SNC. Osnovana je 1963. sa sedištem u gradu Sparks, država Nevada. Iako je učestvovala u 70 projekata NASA-e uglavnom na projektovanju različitih podsistema za kosmičke aparate, SNC je iznad svega poznata po razvoju takozvanih inovativnih, naprednih visokih tehnologija, komunikacione opreme, nanotehnologija, opreme mikrosatelita, telemedicine, vojnih špijunskih bespilotnih aparata (korišćenih u Avganistanu) i energetskih sistema za korišćenje obnovljivih izvora električne energije. U kompaniji radi samo 2500 zaposlenih. Od 1993. SNC je u vlasništvu turskog bračnog para Fatiha i Eren Ozmen. Kompanija ima 30 lokacija u 16 država SAD, a ako želite da saznate više o ovoj neobičnoj kompaniji možete posetiti njen veb sajt www.sncopr.com
Po kupovini SpaceDev i preuzimanja njenog projekta "Drim čejzer" pod svoje okrilje, SNC je nastavila radove na razvoju malog raketoplana trošeći sopstveni novac. A onda je NASA obelodanila Program gradnje komercijalnih kosmičkih bodova CCDev (Commercial Crew Development). SNC je konkurisala projektom "Drim čejzer" i februara 2010. proglašena za jednog od pet kandidata koje je NASA prihvatila za prvu fazu programa (CCDev-1). Zanimljivo, projekat SNC je prošao gotovo neprimećeno medju ostalim kandidatima. Medjutim, ako se zna da je ukupna suma kontrakta za prvu fazu programa CCDev iznosila "samo" 50 miliona dolara, i da je medju pet kandidata SNC dobila lavovskih 20 miliona dolara, to dovoljno govori o tome kako su u NASA-i, gde se spremao oproštaj sa spejs šatlom, dočekali ideju jedne male firme da se za letove američkih astronauta do Medjunarodne kosmičke stanice (MKS) koristi mini-šatl, jedini raketoplan medju ponudjenim rešenjima. Za lansera "Drim čejzera" SNC je odabrala raketu "Atlas V" alijanse ULA (Unated Launch Aliance). Budući da nije korišćena za lansiranja letelica sa ljudskim posadama, raketa-nosač (RN) "Atlas V" tek treba da dobije zeleno svetlo kao lanser raketoplana "Drim čejzer".
Sledeći veliki uspeh usledio je aprila 2011. tokom druge faze CCDev-2 kada je od ukupno 270 miliona dolara, koliko je iznosio fond NASA-e za ovu fazu programa, projekat SNC dobio 80 miliona. Dok su se do tada aerodinamička ispitivanja sprovodila uglavnom na malim maketama raketoplana počev od ove faze radovi na projektu "Drim čejzer" ulaze već u sferu gradnje strukture letelice i integracije prvih sistema. Koliko je SNC shvatio ozbiljno svoje učešće u programu NASA-e, govori to što su tada angažovani bivši astronauti, veterani sa spejs šatla Stiven Lindsi (Steven Lindsay) i Džejms Vos (James Voss) radi efikasnijeg koordinisanja radova na realizaciji svih etapa ovog ambiocioznog projekta. Istovremeno, NASA je za koordinatora projekta sa svoje strane imenovala astronauta Lia Arčambolta (Lee Archambault).
Umanjeni model raketoplana "Drim čejzer" na vrhu makete RN "Atlas V" prilikom ispitivanja u Lenglijevom centru
Već u septembru 2011. NASA ponovo nagradjuje uspehe SNC sa dodatnih 25 miliona dolara, posle čega su usledili prva vazdušna ispitivanja. "Drim čejzer" je sada bio spreman za treću takozvanu integracionu fazu komercijlanog programa za let aparata sa ljudskom posadom CCDev-3 (u NASA-i ova faza nosi takodje akronim CCiCap - Commercial Crew Integrated Capability). U okviru ove faze, avgusta 2012. (o tome smo pisali) NASA je obavila detaljnu proveru progresa projekata pet kandidata i eliminisala dve kompanije. U igri su ostali Boeing, SpaceX i SNC sa vrlo ozbiljnim zadatkom da u narednih pet godina lansiraju američke astronaute prema MKS sa američkog tla. Kao što se zna, od gašenja programa "Spejs šatl" američki astronauti lete u kosmos na ruskim KB "Sajuz TMA-M" i za te usluge NASA plaća "Roskosmosu" dobre pare. Sve u svemu, u trećoj fazi programa CCiCap, projekat "Drim čejzer" je dobio 212,5 miliona dolara za nastavak radova sve do prvog lansiranja u kosmos. To znači da je ukupno SNC dobila od NASA-e 340,5 miliona dolara za projektovanje, gradnju i ispitivanja raketoplana "Drim čejzer".
Kada smo naveli da su u razvoj raketoplana "Drim čejzer" usadjena najefikasnija rešenja iz davnih sovjetskih i američkih projekata kosmoplana, naravno to ne znači da su ta rešenja mehanički prihvaćena i integrisana. Kompletno projektovanje sistema letelice obavljeno je na bazi drugih, modernijih projektnih principa, korišćenjem naprednijih tehnologija, drugih materijala i aerodinamika. Gotovo potpuno višekratne prirode, "Drim čejzer" je napravljen od modernih kompozitnih materijala, dok su postojeće tehnologije korišćene u izradi stajnog trapa, orbitalnih motora i termozaštitnih ablacionih pločica koje moraju biti zamenjene tek posle nekoliko letova mini-šatla.
Kabina aparata ima korisnu zapreminu od 16 kubnih metara i nosivost od dve tone, uključujući posadu koja može brojati do sedam astronauta. Posle spajanja sa MKS, raketoplan može ostati u sklopu Kosmičke stanice do 210 dana. U poredjenju sa spejs šatlom, "Drim čejzer" je daleko manjih dimenzija. Ima dužinu od 8,9m, raspon krila od 7,2m, visinu 3,5m i masu na startu od 11,3t. Za manevrisanje u kosmosu koriste se dva hibridna raketna motora smeštena na repnom delu raketoplana. Motori koriste kombinaciju HTBP (vrsta gume) i nitrat-oksida, gasa koji izaziva nekontrolisano smejanje. Na probnom poligonu blizu San Dijega, do sada je obavljeno preko 300 uspešnih paljenja orbitalnih motora malog raketoplana. Zanimljivo je da Virgin Galactic za svoj atmosferski turistički raketoplan "Spej šip dva" (SpaceShipTwo) koristi motor kompanije SNC napravljen na istim principima. Takodje, 27 malih korekcionih raketnih motora firme Aerojet rasporedjeno je na različitim lokacijama aparata.
Pored različitih dimenzija i propulzije, u odnosu na šatl, ulazni ugao "Drim čejzera" u atmosferu, kao i ugao spuštanja prema Zemlji je nešto strmiji - 23 stepena (prema 20 stepeni koliko je iznosio za šatl). Na spuštanje, aparat leti bez pogona, kao jedirlica, uz maksimalno opeterećenje od 1,5g. Kako ne zahteva dugačke sletne piste, "Drim čejzer" može da sleti praktično na bilo koji aerodrom dok je šatl mogao da sleti samo na pet specijalno za njega napravljenih pisti. Takodje, prihvatna ekipa na sletnoj pisti može odmah da pridje raketoplanu, jer oko njega, za razliku od šatla nema nikakvih toksičnih gasova, tako da ujedno astronauti iscrpljeni posle napornog povratka iz šestomesečenog boravka u kosmosu mogu da napuste letelicu daleko brže. Konačno, "Drim čejzer" može da bude spreman za sledeći let za samo dva meseca (kod šatla ovaj period je iznosio najmanje tri meseca).
Prvi atmosferski testovi modela 15% pune veličine aparata koji su obuhvatali ispuštanje sa helikoptera sa visine od oko 4km i sletanje padobranom su obavljeni 2010. U decembru 2011. prvi potpuni model "Drim čejzera" je testiran u vazduhu, prikačen sajlom na dno helikoptera firme Sikorsky. Onda su u julu 2012. obavljeni uspešni testovi stajnog trapa (aparat je tegljen terenskim vozilom po aerodromskoj pisti do brzine od 100km/h), dok je pre samo dva dana u bazi "Edvards", za vreme prvog probnog leta potpuno opremljenog aparata povezanog sajlom za helikopter po prvi put aktiviran brodski kompjuter koji je upravljao položajem raketoplana u prostoru, na visini od oko 5km. Pored brodskog kompjutera, testirani su sistemi upravljanja i navigacije, kao i stajni trap koji je tokom dvočasovnog leta rasklopljen. Ispitavanja će biti nastavljena na jesen takodje bez pilota uz odvajanje aparata od helikoptera i autonomno sletanje.
Ako sve bude išlo po planu, 2014. će uslediti prvi atmosferski letovi korišćenjem aviona-nosača "Beli vitez" (White Knight). U kabini raketoplana će biti jedan pilot, najverovatnije bivši astronaut Stiven Lindsi. Suborbitalna automatska testiranja uz korišćenje RN "Atlas V" će biti obavljena 2015. Iste godine, planiran je automatski orbitalni let, a početkom 2016. najverovatnije sa astronautima Lindsijem i Vosom, "Drim čejzer" će obaviti prvi pilotirani kosmički let prema MKS.
 |
 |
| Najverovatnije članovi prve posada "Drim čejzera" - astronauti Lindsi i Vos | |
Drim Čejzer, Umetnička predstava
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
