Kao što svako zna, lakše je nešto slomiti nego napraviti. Međutim, ovo malo zrnce narodne mudrosti nije univerzalna istina. U svakom slučaju, izbaciti kosmički aparat iz stroja nije ništa lakše nego ga napraviti i poslati ga u orbitu.
Slomiti, tj. uništiti ovde podrazumeva, naravno, neprijateljske vojne satelite, ali u slučaju nužde to mogu biti i sopstveni, u slučaju da se otmu kontroli. U teoriji, metoda za onesposobljavanje neprijateljskih letilica ima mnogo, i ako ne postoje ograničenja u budžetu, mnogi od njih su skloni realizaciji.
Tokom iscrpljujućih godina Hladnog rata, stručnjaci sa obe strane Gvozdene zavese istraživali su različite načine za onesposobljavanje satelita kako neposrednim tako i „daljinskim“ dejstvima. Naprimer, eksperimentisalo se sa oblacima kapljica kiseline, mastila, sitnih metalnih opiljaka, grafita, a proučavana je i mogućnost „oslepljavanja“ senzora zemaljskim laserima. Međutim, svi navedeni metodi su uglavnom bili usredsređeni na oštećenje optike. Ali svi trikovi sa mastilom i laserima ništa nisu pomagali ako se radilo o komunikacionim satelitima ili onim opremljenim radarima. Egzotične varijante izbacivanja neprijateljskih satelita iz stroja pomoću elektromagnetnih impulsa [1] nastalih nuklearnom eksplozijom u kosmosu nisu razmatrani, jer su eksperimenti sa nuklearnim oružjem zabranjeni još od 1963. godine međunarodnim ugovorima. Osim toga, takvi impulsi su mogli da utiču na elektroniku samo onih satelita koji se nalaze na niskoj orbiti (oko 200 km), gde je magnetno polje Zemlje dovoljno jako da bi generisalo impulse potrebne snage. Već iznad radijacionih pojaseva (preko 3.000 km iznad Zemlje) vojno najznačajniji aparati (sateliti navigacije, elektronskog ometanja, veze, itd.) faktički su bili van opasne zone.
Lovac satelita „ИС-М“ spreman za lansiranje. Nedostaje mu na slici samo oružni blok. Težina – 2,4 t.
Satelit–ubica „ИС-М“iz šezdesetih. Posle 1991. pojavila se modernija verzija „ИС-МУ“.
Međutim, u slučaju da je budžet ograničen, kao jedini prihvatljivi način da se uništi neki satelit u niskoj orbiti oko Zemlje ostaje kinetičko presretanje – direktan udarac u satelit–cilj ili njegovo uništenje oblakom šrapnela. Ipak, pre pola veka ovaj metod nije mogao da bude korišćen, te su inženjeri razmišljali jedino o tome kako najbolje da organizuju dvoboje dva satelita.
Orbitni duel
U prvim danima letova ljudi u kosmosu, u konstruktorskom birou ОКБ-1 kojim je rukovodio S.P. Koroljev pričalo se o mogućnosti izgradnje borbenog broda–lovaca sa posadom, koji bi kontrolisao satelite protivnika i u slučaju potrebe uništavao ih raketama. Tada je u okvirima avijacijsko–kosmičkog projekta „Spiral“ (rus. „Спираль“ [2]) konstruktorskog biroa OKБ-155 pod rukovodstvom Gruzijca Artjoma I. Mikojana razmatran jednosedni orbitni kosmoplov-presretač satelita (rus. oрбитальный самолет – ОС). Nešto ranije, isti kolektiv sa svojim ingenioznim konstruktorom Glebom Lozino–Lozinskim [3] (1909–2001), dumao je o planovima za izgradnju automatskog presretača satelita (ИС). Slučaj se završio tako što je 1978. u naoružanje uveden sistem bespilotnih lovaca satelita, koji je predložio inženjer V.N. Čelomej. Sistem je nazvan „Полёт“ [4]. Presretači su lansirani u orbitu novom raketom–nosačem „Циклон-2“ (11K69), koja je predstavljala „orbitnu“ verziju balističkog projektila R–36 (8K69). Pomenuri lovci su presretali ciljane neprijateljske satelite već u drugom ili nekom od narednih krugova i uništavali ga mlazom ispaljenih elemenata.
Presretačka šema presretanja satelita uz pomoć sistema „ИС“.
Šema presretanja cilja.
Uništavanje neprijateljskih aparata satelitom–presretačem ima svoje pluseve i minuseve. Faktički, organizacija takvog presretanja vrlo je srodna klasičnom zaratkuorbitnog randevua i spajanja[5], te njegovo osnovno preimućstvo predstavljaju neveliki zahtevi u preciznosti izvođenja presretanja i brzini rada brodskij računara. Nema potrebe čekati da neprijateljski satelit uđe „u domet“: presretač može komotno da bude lansiran u pogodnom trenutku (naprimer, iz Bajkonura) u orbitu, a zatim, u pravom trenutku, uz pomoć impulsa motora za korekciju putanje, da se precizno približi neprijatelju. Teorijski, pomoću presretčkih satelita moguće je uništiti neprijatelja na orbiti bilo koje visine.
Ali sistem ima i svoje negativne strane. Presretanje je moguće samo ako se ravni orbite presretača i njegovog cilja podudaraju. Moguće je, razume se, uvesti presretač u određenu transfernu orbitu, ali će onda „prikradanje“ cilju biti relativno dugo – od nekoliko sati do nekoliko dana. A pri tom, neprestano biti pred očima mogućeg (ili stvarnog) neprijatelja. Akciju je nemoguće izvesti tajno: za to vreme cilj može da promeni orbitu, a i sâm presretač može da postane meta. U vreme munjevitih konflikata takav način lova na satelite nije previše efikasan. Konačno, uz pomoć satelita–presretača moguće je u kratkom roku uništiti i desetak neprijateljskih aparata. Ali šta ako protivničku armadu čini stotinjak satelita? Rakete–nosači i orbitni presretači su vrlo skupi, pa njihov veliki broj prevazilazi bilo čije finansijske moći.
Gađaćemo odozdo
Drugi način kinetičkog presretanja, suborbitni, proizašao je iz protivraketnih sistema. Složenost takvog presretanja je očigledna. „Pogoditi raketu raketom – to je isto kao gađati metak metkom“, vole da kažu „akademici iz oblasti sistema za navođenje“. Ali problem je bio postavljen i na kraju krajeva ipak rešen. Istina, tada, s početka šezdesetih godina, problem direktnog gađanja nije ostvaren: smatralo se da je neprijateljsku bojevu glavu moguće uništiti ili ne previše jakom nuklearnom eksplozijom u blizini ili je izrešetati šrapnelima kumulativno–rasprskavajuće bojeve glave, kojom bi bila opremljena protivraketa.
Naprimer, raketa–presretač „B–1000“ [6] iz sovjetskog „Система А“ imala je veoma složenu kumulativno–rasprskavajuću bojevu glavu. U početku se teoretisalo da je neposredno pred kontakt nužno rasuti šrapnelske elemente (volframske kockice) u oblaku u vidu pljosnate palačinke prečnika nekoliko desetina metara, čija će ravan biti normalna na trajektoriju rakete. Kada je izvršeno prvo realno presretanje, otkriveno je da je nekoliko šrapnela zbilja probilo korpus bojeve glave, ali da ona nije pala već je produžila let! Zato je bilo potrebno rešiti ovaj problem, te je unutar svakog šrapnela npravljena šupljina sa eksplozivom, koji se detonirao u susretu sa ciljem i pretvarao relativno veliku kockicu (ili lopticu) u roj sićušnih komadića koji su uništavali sve oko sebe u dovoljno velikom krugu. Posle takvog dejstva korpus bojeve glave se garantovano rušio usled otpora vazduha.
Ali protiv satelita takav sistem nije radio. U orbiti nema vazduha, pa sudar satelita sa nekoliko šrapnela ne bi garantovao rešavanje problema, već je bio neophodan direktan pogodak. A on je bio moguć jedino ako se računar premesti sa površine Zemlje u manevrišuću glavu protivsatelitske rakete: kašnjenje signala prilikom slanja parametara činio je problem nerešivim. U takvom slučaju protivsatelitska raketa nije morala da u svojoj bojevoj glavi nosi eksploziv jer je obaranje izazivala prosta kinetička energija koju je nosio projektil. Sve je izgledalo na neku vrstu orbitnog kung–fua.
Sovjetski radar „Дунай-2“ za daljinsko otkrivanje balističkih raketa do 1.200 km. Proizvođač НИИ-37 prema ideji V.P. Sosuljnikova. Ovakvi radari su bili deo protivraketno sistema „B–1000“, a bili su 1961. postavljeni na poligonu Sari–Šagan.
Ali ostao je još jedan problem: brzina susreta satelita–cilja i presretača je bila jako velika (brzine su se sabirale), te da bi dovoljan deo energije otišao na uništenje konstrukcije aparata, primenjene su specijalne mere, budući da je većina savremenih satelita imala dovoljno „rastresitu“ konstrukciju i slobodan dizajn. Zbog toga je projektil jednostavno proletao kroz cilj – bez eksplozije, bez uništavanja, čak i bez krhotina. Krajem pedesetih, Sjedinjene Države su takođe preduzeli radove na protivraketnom oružju [7]. Već u oktobru 1964. godine predsednik Lindon Džonson je obelodanio da je na koralnom atolu Johnston [8] kraj Havaja postavljena na bojevo dežurstvo [9] baterija sistema na bazi balističkih raketa PGM-17 „Thor“ [10]. Nažalost (njihovu), ti presretači se nisu dičili nekom osobitom efikasnošću: prema nezvaničnim informacijama iz štampe, tokom probnih lansiranja od 16 raketa samo su 3 postigle cilj. I pored toga, „Thor” se nalazio u naoružanju sve do 1975. godine.
Narednih godina tehnologija nije stajala u mestu: usavršavane su rakete, sistemi navođenja, metode operativnog korišćenja i sl. 21. februara 2008. godine, dok je u Moskvi tek svanjivalo, operator balističkog odbrambenog raketnog sistema (BMD) „Aegis“ na američkom raketnom razaraču USS „Lake Eriе“ (CG-70), koji se u tom trenutku nalazio u Tihom okeanu, pritisnuo je taster „Start” i raketa RIM-161 „Standard missile 3“ („SM-3“) je uz tutanj sunula u vazduh. Njena meta je bio „mrtvi” američki špijunski satelit „USA 193”, koji je izgubio kontrolu i pretio da u narednim nedeljama padne na naseljeme delove Amerike. Bio je težak oko 2.300 kg i dugačak skoro 5 metara [11].
Posle nekoliko minuta satelit, koji se nalazio na orbiti visine od oko 250 km, bio je pogođen projektilom. Pokvareni satelit je leteo brzinom od oko 28.000 km/h. Kinoteodoliti [12] koji su pratili let „SM–3“ pokazali su da je vatrena strela probila satelit i raznela ga u oblaku krhotina. Većina tih delova, kao što su i obećavali graditelji raketno–satelitskog ubice, ubrzo je izgorela u atmosferi. Međutim, nekoliko komada je „pobeglo“ na višu orbitu. Pokazalo se da je glavnu ulogu u uništavanju satelita igrala eksplozija rezervoara sa 450 kg toksičnog hidrazina, čije prisustvo na „USA–193“ je i poslužilo kao formalni razlog presretanja [13]. Srušeni satelit je koštao \(9,3 miliona, a čitav poduhvat rušenja – najmanje \)60 miliona. I tada je vojni budžet bio nepresušan.
Trenutak lansiranja rakete „Standard Missile 3“ (RM–161) sa boda „Lake Erie“ januara 2001. Ove rakete služe za obaranje balističkih projektila.
Amerikanci su blagovremeno obavestili svet o svojim planovima uništavanja „USA–193“ [14], čime su se ugodno razlikovali od za sve neočekivanog kineskog raketnog presteranja sopstvenog starog meteo–satelita 12. januara 2007. godine. Kinezi su priznali obaranje tek 23. januara, uveravajući sve, razume se, izjavama o „mirovnom karakteru eksperimenta“. Polarni satelit „FY-1C”, povučen iz eksploatacije, nalazio se na orbiti virokoj 865 km. Za njegovo presretanje iskorišćena je modifikovana balistička raketa na čvrsto gorivo, koja je uzletela sa kosmodroma kosmodroma Xichang (Sičan). Sama po sebi, ta „igra mišićima” je izazvala negativnu reakciju „svetske zajednice“ (SAD, Japana, Južne Koreje i ostalih prišipetlji). Međutim, najveću neprijatnost za sve kosmičke države izazvale su posledice uništavanja nesrećnog meteo-satelita (mada se to isto dogodilo i prilikom uništavanja američkog aparata). Kao posledica sudara obrazovano je više od 2.600 većih krhotina, oko 150.000 srednjih (dimenzija od 1 do 10 cm), i više od 2 miliona malih opiljaka manjih od 1 cm [15]. Ovi fragmenti su se razleteli po različitim orbitama i čak i danas, vraćajući se na Zemlju velikom brzinom, predstaljaju ozbiljnu opasnost za satelite koji su u funkciji, i koji, po pravilu, nemaju nikakvu zaštitu od kosmičkog otpada. Iz tih razloga je kinetičko presretanje i unuštavanje neprijateljskih satelita prihvatljivo samo u doba rata, a svim drugim slučajevima to oružje ima dve oštrice.
Sličnost protivraketne odbrane i protivsatelitskih sistema takvog tipa pokazala je jasno da je glavna svrha „Aegisa“ borba sa visinskim avionima i balističkim raketama dometa do 4.000 km. Kasnije je postalo jasno da je taj protivraketni kompleks mogao da presreće ne samo balističke, već i globalne rakete tipa ruskih „Р-36орб“(8K69; po NATO–u SS–9 „Scarp“ [16]). Globalna raketa je principijelno različita od balističke – njen naoružani deo odlazi u orbitu, pravi 1–2 kruga i pomoću sopstvenih motora ulaze u atmosferu u određenoj tački. Imaju preimućstvo ne samo u neograničenom dometu dejstva, nego i u, kako Rusi kažu, „sveazimutnosti“ – bojeve glave mogu da „dolete“ iz bilo kog pravca a ne samo iz pravca najkraćeg rastojanja [17]. Pri tome koštanje presrećuće rakete „SМ-3“ јеdva da premaša $10 miliona (lansiranje srednjeg špijunskog satelita na orbitu košta mnogo više).
Montiranje na brodove omogućava sistemu „Aegis“ veoma veliku mobilnost. Pomoću tog relativno jeftinog i izuzetno efikasnog sistema moguće je „omlatiti“ sve niskoorbitne aparate „potencijalnog protivnika“ u vrlo kratkom roku, jer čak i mreža ruskih satelita, da ne pominjem druge kosmičke držve, ima daleko manje jedinica u odnosu na broj „SM–3“. Ali šta raditi sa satelitima na orbitama koje su mnogo više od dometa „Eagisa“?
Što više to sigurnije
Zadovoljavajućih rešenja još uvek nema. Čak i u slučaju presretanja na visinama od 6.000 km snaga (što znači i startna težina i vreme priprema za lansiranje) raketa–presretača ne razlikuje se od snage kosmičkih raketa–nosača. A „najinteresantniji“ ciljevi, navigacioni sateliti, lete po orbitama koje su na visinama reda veličina 20.000 km [18]. Tu pomažu dejstva jedino daljinskih sredstava, a jedno od najlogičnijih je lasersko sa zemlje, ili još bolje – iz vazduha. Trenutno se rade ispitivanja u sastavu kompleksa baziranog na „Boeingu–747“. Njegova snaga je jedva dovoljna za presretanje balističkih raketa, ali zato sasvim dovoljna za efikasno izbacivanje iz stroja satelita na srednjim orbitama. Stvar je u tome da se na tim visinama satelit kreće znatno sporije – moguće je dovoljno dugo ga osvetljavati laserom sa Zemlje i ... pregrejati ga. Ne spržiti ga, već naprosto pregrejati, ne dozvoljavajući radijatorima da dovoljno brzo rasejavaju toplotu, te će satelit sam sebe „spaliti“. Za to su dovoljni i hemijski laseri smešteni u vazduhu: mada se usput njihov snop rasipa (na daljinu od 20.000 km prečnik zraka je oko 50 metara), ipak nosi dovoljno energije da bude jači od Sunčeve. Takve operacije moguće je izvesti tajno, tamo odakle je satelit nevidljiv zemaljskim upravljajućim i kontrolnim strukturama. To znači da on odlazi iz zone kontrole živ i zdrav, a kada ga vlasnici ponovo ugledaju, on predstavlja samo mrtvi kosmički otpad, koji ne reaguje na signale.
Istorija borbenih satelita.
Takvi laseri operativno ne dosežu do geostacionarnih orbita (~35.700 km), gde zadatke obavlja većina satelita veze – sa udvostručavanjem rastojanja rasipanje se povečava četiri puta, a i sateliti–releji su neprekidno praćeni sa zemaljskih punktova, pa bi bilo kakvo dejstvo protiv njih bilo odmah primećeno od strane operatora.
Rendgenski laseri sa atomskim pumpama mogu da dejstvuju na tu daljinu, ali imaju veliko ugaono rasipanje, tj. zahtevaju mnogo više energije, i eksploatacija tkvog oružja ne bi ostala neprimećena, a to je već prelazak ka otvorenom oružanom sukobu. Tako se može smatrati da su sateliti na geostacionarnoj putanji zapravo neuhvatljivi. Čak i u slučaju bližih orbita može se govoriti samo o presretanju i uništavanju pojedinačnih kosmičkih aparata. Planovi o totalnom kosmičkom ratu tipa „Strateška odbrambena inicijativa“ i dalje su nerealni.
1. Jedan od efekata upotrebe nuklearnog oružja, kao i bilo kog drugog izvora elektromagnetnog zračenja (munje, specijalna elektromagnetna oružja, obližnja supernova, i sl.). Destruktivni efekti ovih impulsa izazivaju prekid rada celokupne elektrike i elektronike na teritoriji neprijatelja. Eksplozija na velikoj visini izava trajna oštećenja transformatora, poluprovodnika itd. na vrlo velikom području. Francuska kompanija „DCNS“ radi na programu „Advansea“ u kome će do 2025. porinuti brod od 4000 t sa laserskim i elektromagnetnim oružjem snage 20 MW. (Prvi blok u TE „Kolubara“ ima snagu od 32 MW.)
2. Ovo je za mene bio jedan od najinteresantnijih tekstova koji sam napisao za ovaj sajt. Objavljen je pre tačno 5 godina. Svako koga interesuje avijacija treba da ga pročita.
3. Bio je glavni projektant aviona nadzvučnog presretača "MiG–31", ali i sovjetskog orbitnog šatla, "Buran" i kontroverznog sistema MAKS (Multi-purpose Reusable Aerospace System). Bio je i višestruki heroj svoje zemlje.
4. 1. novembra 1963. SSSR je jansirao „Полёт-1“, prvi satelit na svetu kojim je bilo moguće upravljati, tj. menjati mu više puta visinu i nagib orbite. Drugi je poleteo 12. aprila 1964. Imli su 1.959 kg.
5. Sovjeti su bili majstori za to: oni su prvi izveli automatsko približavanje i spajanje dva broda u kosmosu. Bilo je to 30. oktobra 1967. godine između „Космоса 186” i „Космоса 188”. Takođe su sledeće godine pokušali da se G. Beregovoj („Союз 3”) spoji sa bespilotnim „Союзом 2”, međutim približio se na samo 30 cm ali nije uspeo da se spoji jer mu je ponestalo goriva. Tri meseca kasnije, uspešno su u orbiti spojeni „Союз 4“ i „Союз 5“, kada su razmenili posade i vratili se kući.
6. Rakete su proizvođene u pogonima ОКБ-2 МАП (danas МКБ „Факел“) pod rukovođstvom P.D. Grušina. Prvi stepen je bio na čvrsto, a drugi na tečno gorivo. Mogla je da nosi i nuklearnu bojevu glavu. Letela je 1000 k/s na visinu do 25 km. Raketa je bila deo prvog sovjetskog protivraketnog sistema „A“, koji je 1959. konstruisao G.B. Kisunjko. U sistem je spadao i radar "Дунай-2"koji je lovio ciljeve na 1200 km. Uspešni rezuultati ove rakete doveli su do proizvodnje 1961. borbenog protivraketnog sistema "А-35", koji je štitio Moskvu od američkih nuklearnih raketa „Titan–2“ i „Minuteman–2“.
7. Oni su i prvi postavili takvo oružje – radilo se o „Programu 505“. Postavljeno je već 1962, ali zbog loših performansi rakete „Nike Zeus”, 1966. je pokrenut jači „Program 437” sa raketama „Thor“.
8. Sve do 2003. to je bio poligon za testiranje oružja. Imao je 7 lansirnih rampi sa kojih je za 17 godina lansirano 124 projektila, od kojih su neki bili i nuklearni i biološki. Tamo se odlagao i vojni otpad (otrovi, nervni gasovi, kiseline za motore i sl.).
9. Predstavlja specijalno uvođenje određenih vojnih snaga i jedinica u gotovost za ispunjavanje određenih zadataka. To je viši stepen borbene gotovosti kako u miru tako i u ratnim uslovima, a te jedinice mogu praktično trenutno da stupe u borbu protiv neprijatelja. Kad sam nedavno pisao o raketnom štitu, tu sam pominjao dežurstva, jer su raketni sistemi na vozovima bili neprestano (24 časa) u pripravnosti a vojska je radila u smenama, neprekidno.
10. Od ovih raketa nastala je čitava porodica kosmičkih nosača, poznatih kao „Delta“.
11. Iako je imao prečnik od samo 2 m, sa otvorenim radarskim antenama bio je veličine terena za basket: 20 × 15 m.
12. Instrument opremljen foto i kinokamerama za merenje ugaonih koordinata letećih objekata.
13. Ovo ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer su neki izvori navodili da se na satelitu „možda“ nalazi i nuklearni termoelektrični generator
14. Amerikancima to nije bio prvi takav test – prvi je bio još 1985. godine, kada je projektil ASM-135 ASAT uništio satelit „P78-1”.
15. Satelit je imao oko 750 kg i pre sudara se kretao brzinom od oko 8 km/s u suprotnom smeru od dolazećeg projektila.
16. Каsnijim verzijama Rusu su dodelili oznaku 15A14 i 15A18, a NATO SS–18 „Satana“. Te rakete su bile strah i trepet na Zapadu, jer su bile planirane za prvi udar na SAD, a bile su enormno snažne i mogle su da nose jako mnogo nuklearnih glava. Povučene su iz naoružanja 1983. (SALT II). Kosmička raketa „Циклон“ je zasnovana na dizajnu „Satane“. Ko voli priče o nuklearnom oružju, neka obavezno pročita ovu priču o „Satani“.
17. Pentagon je bio preneražen i zatečen kad je shvatio da Rusi mogu da ih gađaju i sa severa pa čak i sa zapada a ne samo sa istoka, kuda ide logičan i najkraći pravac SSSR–SAD. Odmah se pristupilo pregovorima o razoružanju i kontroli određenih projektila.
18. Konstelacija satelita ruskog sistema ГЛОНАСС lete na srednjoj orbiti visine 19.100 km, dok sateliti GPS lete na prosečnoj visini od 20.200 km.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
