Kraj leta 2011. bio je vrlo mučan za Nasin 50–godišnji kosmički program. Poslednji šatl je odleteo u istoriju, a konstruisanje Međunarodne orbitne stanice – šatlovog zaštitnog znaka – privedeno je kraju.
Godinu dana ranije, predsednik Obama je, na užas Kongresa, otkazao program od koga su svi očekivali da će naslediti šatlove: povratak na Mesec. „Ne možemo ponovo da radimo ono što smo već jednom uradili,“ istakao je Obama u govoru u floridskom Kenedijevom kosmičkom centru. „Već smo bili tamo“.
Umesto toga predložio je novi cilj – poslati astronaute „s one strane Meseca“, do 2025. na neki asteroid, a do sredine one tamo decenije – u orbitu oko Marsa. Kritike koje su stizale na adresu agencije da nemaju cilj za letove sa ljudskom posadom pale su u vodu. „Konačna destinacija je površina Marsa,“ pričao je Doug Cooke, koji je 2011. bio Nasin menadžer za istraživanja različitih sistema (danas je nezavisni aeronautički konsultant). Odabir Marsa je bio prost, delom i zato što bi bilo šta drugo bilo jednostavno preko mogućnosti današnje tehnologije. „To je otprilike ono za šta smo trenutno sposobni,“ izjavio je tada Cooke.
Da li će kruženje oko jedne tačke u kosmosu, 15 procenata udadaljenije od Zemlje nego što su „Apollo“ astronauti ikada okusili, biti previše za Nasu? Velika prednost je da će to uskoro moći da se ostvari, sa opremom koja je već (skoro) dostupna.
Iste testove koje je NASA izvodila sa kapsulama šezdesetih godina, radi i danas sa kapsulom „Orion“. Planirano je da nosi 2–6 astronauta, za razliku od 3 koliko ih je bilo u „Apoloima“.
Ali kao što Cooke i svi u Nasinoj hijerarhiji dobro znaju, mi [čitaj Amerika] još nismo spremni za Mars. Zato je 2011. postavljen zadatak da se napravi plan za buduće međukorake. NASA već godinama planira misiju sa posadom na neki od asteroida (pročitaj tekst „Misija od milion kilometara“), ali kako su planovi više ulazili u detalje, stvari su postajale sve komplikovanije. Postaje sve očiglednije da ćemo za planove u sledećoj deceniji imati vrlo malo dobrih meta na raspolaganju. NASA cilja na asteroide koji su u isto vreme i na dohvat ruke i koji su „interesantni“. To na jeziku naučnika znači „nešto dovoljno veliko da ima različite vrste terena i prečnika ne manjeg od 60 ili 70 kilometara,“ objašnjava Cooke.
Na dohvat ruke znači pronaći metu do koje NASA može da dospe posle kratkog leta (mesec dana dugog) i za relativno male pare. Putovanje na asteroid „može biti jednako teška kao i put na Mars,“ smatra Cooke, „a mogu da se porede i po dužini trajanja i zahtevima, potrebama i uslovima za putnike“. Do nekih asteroida je lakše doći, ali ako se uključe naučni ili logistički faktori, „izbor se drastično smanjuje“.
Sâm plan misije predstavlja čak i veći problem. Skoro niko ne želi to da uradi. Izveštaj Nacionalnog istraživačkog odbora o Nasinim strateškim usmerenjima od prošlog decembra bio je za vašingtonske standarde vrlo sažet: „Odbor je sakupio malo dokaza da je navedeni cilj Nasinog programa sa ljudskima posadama – a to je poseta asteroidu do 2025. – prihvaćen kao neizbežna destinacija od strane samih Nasinih zvaničnika, nacije uopšte, ili pak međunarodne zajednice.“ Pored toga, iako se izveštaj nije ticao tehničke izvodljivosti plana, ipak je „nekoliko učesnika izjavilo da trenutni planovi za misiju na asteriod imaju značajnih nedostataka.“
Uticaj na misiju imaju i Nasin novi kosmički brod „Orion“ (MPCV) i njegova raketa–nosač proizašla iz šatlova, Space Launch System SLS), koji nemaju gde da lete, bar ne u skoroj budućnosti. Tek 2017. godine raketa SLS će biti spremna da ponese „Oriona” – šatlovog naslednika – u Zemljinu orbitu i njegov drugi probni let[1]. Najmanje četiri godine nakon toga (spori ritam diktira i diktiraće smanjivanje Nasinog budžeta[2]), plan je da se astronauti prvi put ukrcaju u „Orion” i (možda) odu do Meseca i nazad. NASA bi mogla da obavi takav demo-let relativno lako, smatra Cooke, ali možda bi bilo bolje da pokuša nešto „mnogo značajnije”.
To značajnije se pojavilo tokom 2011. godine u predlogu poznatom kao „Gateway“ („Kapija“). Cilj misije: poslati astronaute u ka jednoj udaljenoj tački u kosmosu, daleko iznad dalje strane Meseca, gde je gravitaciono privlačenje Zemlje i Meseca u ravnoteži. To mesto se naziva Lagranžovom tačkom; ona iz predloga „Gateway“ je Lagranžovoj tački 2 sistema Zemlja–Mesec, ili ELM–2. Kružeći u toj tački po tzv. „halo“ orbiti, posada bi se nalazila u nultoj gravitaciji i pravila krug oko Zemlje u formaciji sa Mesecom jednom na svaka 27,3 dana.
Šematski prikaz pet Lagranžovih (ili libracionih) tačaka. Označavaju položaj u kojima je kombinovan gravitacioni uticaj dva velika objekta u ravnoteži sa centripetalnom silom potrebnom za održavanje orbite oko njih.
Prvi bespilotni „Orion“ biće spreman za lansiranje sledeće godine. Kapsula ima prečnik od 5 metara i zapreminu pod pritiskom od 19,56 m3.
Model „Oriona“ na jednom od bezbrojnih testova u vojnoj bazi na Floridi. Težina kapsule je 8,9 tona.
Model trodimenzionalne „halo“ putanje po kojoj će možda leteti sledeća američka misija sa posadom. Ova relativno nestabilna putanja rezultat je složene interakcije sile Zemlje i Meseca i koriolisovog i centrifugalnog ubrzanja broda.
Jedan od najpoznatijih primera „halo“ orbite bila je putanja jednog od tri komplementarne istraživačke sonde, ISEE-3/ICE, lansiranog 1978. Kasnije je poslata da u septembru 1985. poseti kometu Giacobini-Zinner, a u martu 1986. istraži Halejevu kometu. Bila je to prva sonda koja je koristila ovakvu orbitu.
Međutim, primarna prednost koju bi „Gateway“ program postigao bila bi pre svega ekonomska i politička. Misija oko L2 poslala bi astronaute dalje nego što su ikada bili, koristeći opremu koja je već u fazi konstuisanja. Neće biti potrebni skupi lenderi ili letilice čiji vek se meri godinama. Zagovornici smatraju da bi to mogao biti dovoljno dostojan cilj – dovoljno dalek za astronaute i njihovu tehnologiju, ali, bar u teoriji, dovoljno blizu da ih vrate kući u slučaju preke potrebe. Obe stvari su izazovne i moguće. A kako kaže John Logsdon, bivši direktor Kosmičkog instituta na univerzitetu G. Washington, „Gatewayova lepota je u tome što je to dostupna destinacija“.
* * *
Iako NASA proučava misije oko Lagranžovih tačaka već više od deset godina, ideja je dobila novi zamah avgusta 2011. godine, kada je William Gerstenmaier, jedan od Nasinih direktora za ljudska istraživanja i operacije, oformio specijalnu radnu grupu za (pre)ispitivanje Nasinih opcija za letove sa posadom.
Pristupačnost je bio primarni zahtev, a za planere misije siguran način da se smanje troškovi lansiranja jeste smanjenje potrošnih dobara, naročito goriva koje bi potrošila posada. Osnovna prednost bilo koje Lagranžove tačke je u tome što kada brod jednom stigne tamo, potrebno mu je jako malo energije da tu i ostane. „Gravitaciona svojstva lokacije minimizuju zahteve za gorivom,“ kaže Gerstenmaier.
Tačka L2 je oko 15 procenata dalja od najdalje tačke do koje su ljudi ikada stigli[3]. Najbrži način da se stigne tamo – za samo 3–5 dana – bio bi da se upotrebi „Apolov“ pristup: nišani i pali. To bi, međutim, zahtevalo dodatno gorivo, pa NASA preferira sporiju i kružniju rutu, koristeći gravitacionu asistenciju Meseca da bi poslala „Orion“ ka njegovoj destinaciji.
„To je trik koji NASA koristi u robotskim misijama već 40 godina, ali ovo bi bio prvi put da se koristi u misijama sa ljudskom posadom,“ kaže Jack Burns, naučnik sa Kolorado univerziteta i direktor univerzitetskog astrofizičkog otseka koji je osnovala Nasa, koji već dugo gpdina proučava opcije za misije L2. „Zbog gravitacione asistencije i produžene trajektorije, do tamo će nam trebati oko nedelju dana.“
Početkom prošle godine, Gerstenmaierova grupa je za Nasu napravila PowerPoit prezentaciju „Gateway“ misije, naglašavajući njenu vrednost kao polazišta za buduće misije. Radeći u novom i nepoznatom okruženju astronauti bi u svojoj letilici mogli da dožive do sada neviđeno iskustvo. Daleko od Zemljine orbite, merili bi nivo zračenja ili izvodili eksperimente nezavisno od zemaljskih kontrolora[4]. Sve to bi mogli da obavljaju sa „Oriona“ (sic!), koji je oko dva ipo puta prostraniji od „Apolla“, i koji teži 9 tona, skoro dvaput više od „Apolla“. U servisni modul koji će praviti Evropljani[5], moći će da se ukrca četiri člana posade umesto tri kao u „Apollu“.
U L2 misiji, „Orion“ neće odleteti do dalje strane Meseca i jednostavno se parkirati u Lagranžovu tačku. Umesto toga, brod će ući u tzv. halo–orbitu oko L2. „Sa nje je uvek moguće videti Zemlju,“ kaže Josh Hopkins, jedan od arhitekata „Lockheed–Martinovog“[6] kosmičkog istraživanja i bliski saradnik Burnsovog tima iz Bouldera. Hopkins objašnjava ovu orbitu kao nesimetričnu, čije dimenzije i oblik diktiraju promene gravitacionih sila u L2. Orbita bi u pravcu istok–zapad imala prečnik od 35500 km, a 4800 do 9600 km u pravcu sever–jug. Pošto ne leži u jednoj ravni, Hopkins dodaje „da oblik ove orbite potseća pomalo na listić čipsa.“
Kosmičkom brodu na toj orbiti treba mnogo manje goriva u poređenju sa kosmičkom stanicom, koja zahteva redovno paljenje motora da bi kontrirala kočenju Zemljine atmosfere i vršila male korekcije putanje. U L2, jedini pravi problem bi bila tendencija letilice da odluta. „Ako bi stali samo malo iza L2, Mesec bi ih povukao ka sebi,“ kaže Hopkins. „Zato treba samo malo energije da bi se ostalo tamo gde je potrebno.“
Ipak, sve to, objašnjava Gerstenmaier, „može biti komplikovanije nego što izgleda. Sa stanovišta goriva jeste lakše, ali mi nemamo puno iskustva sa navigacijom oko gravitacione tačke“.
Pored savladavanja znanja iz orbitne mehanike u kosmosu, „Gateway“ astronauti će morati nešto i da rade. U nedavno objavljenom tekstu za godišnjak „Napreci u svemirskom istraživanju“, Burnsov tim opisuje neke mogućnosti, pre svih prvo svestrano robotsko istraživanje one dalje strane Meseca. Ta misija bi započela sletanjem bespilotnog rovera u Aitkenov basen na Južnom polu, ciljanu lokaciju za geološka istraživanja jer nudi bogatu žetvu dokaza o lunarno prošlosti. Basen (zapravo ogromni udarni krater) krije neke od najstarijih stena na Mesecu, ali i dokaze o nedavnoj vulkanskoj aktivnosti.
„Orion“ bi sa astronautima stigao u tačku L2 tek nakon što bi rover sleteo. Sa kašnjenjem signala od samo 0,2 sekunde (potrebno je oko 2 sekunde da signal doputuje od Zemlje do Meseca), astronauti bi mogli da njime upravljaju praktično u real–timeu. „Govorimo o roveru koji će dnevno prelaziti kilometere a ne metre,“ kaže Burns.
Astronauti će takođe moći da iskoriste rover za postavljanje mreže antena za radio–teleskope. Zaštićen Mesecom od radio–smetnji i jonosferskih distorzija koje proizvodi Zemlja, teleskop sa dalje strane bi mogao da istraži formacije prvih zvezda, nastalih samo 85 miliona do 250 miliona godina posle Velikog praska.
Burnsov tim zamišlja L2 misiju dugu oko mesec dana, jednim delom limitiranu strahom od galaktičkog kosmičkog zračenja, visokoenergetskih čestica koje potiču van granica naše galaksije. Uticaj kosmičkog zračenja na ljude svakako nije povoljan niti je dovoljno proučen, i zračenje je trenutno velika barijera napretku planiranja ekspedicije na Mars. Misija L2 nudi mogućnost proučavanja opasnosti od zračenja bez bojazni od smrtonosnih doza. „Šest meseci do godinu dana je granica,“ priča Hopkins iz „Lockheed–Martina“. „Najbolji način za izbegavanje pogubnih efekata od zračenja jeste ne izlagati mu se predugo u kosmosu.“
Jednomesečne „Gateway“ misije biće moguće su uz pomoć samog „Oriona“. Ali ako budemo želeli duže od toga, „biće nam potrebno neko odmorište“, izjavio je Hopkins na nedavnom brifingu Nacionalnog istraživačkog odbora u vezi tehnologija vezanih za letove ljudi. Prema Hopkinsu, „Lockheed“ i drugi „veliki igrači u kosmičkoj industriji“ širom sveta trebalo bi da se sastanu i dogovore o budućim istraživačkim planovima i „vide šta bi zajedno mogli da urade“ – uspostavljajući tako neformalnu paralelu zvaničnim planovima nacionalnih kosmičkih agencija. „L2 postaju i lunarnu površinsku misiju treba podržati kao logične iz nekoliko razloga,“ smatra Hopkins. „Jedan od njih je da je do L2 lako stići, tako da druge zemlje mogu učestvovati u tome koristeći mogućnosti koje već imaju ... Drugi razlog je da postoji mnogo drugih stvari koje mogu da se urade iz L2, tako da ne moraju da se dogovaraju šta bi tamo radili pre nego što uopšte stignu.“
Postaja L2 bi mogla da bude vrlo spartanska, sa jednim ili dva teretna modula koji bi mogli de se izvedu na osnovu već isprobanih elemenata za ISS.
Vremenom bi mogla da se stvori i komplikovanija struktura, sa više modula (na slici ruskih). Međutim, Rusi smatraju da je šansa za tako nešto jako mala, jer oni već godinama odbijaju da preprave „Союз“ kapsulu za takve misije u dubinama kosmosa. Takođe Rusi nemaju planove da prave nove servisne modula.
„Orion“ spojen sa laboratorijom u L2.
Transfer do Lagranžove tačke mogao bi da bude izveden jonskim električnim pogonom.
Ako „Gateway“ postaja zaživi, Burnsova grupa smatra da će joj tamo trebati i neki magacin, „nešto skromno, opremljeno neophodnim potrepštinama“. Tako bi astronauti dobili dodatno mesto za laboratoriju i „više slobodnog prostora,“ smatraju oni. „Orion“ bi mogao da se u kosmosu spoji sa jednim ili više takvih skladišta, koja bi donela i mali višekratni lunarni lender zakačen za njega. Burns kaže da bi skladište najverovatnije imalo module slične onima na orbitnoj stanici.
Sa takvom infrastrukturom ili nekom još razvijenijom, astronauti, makar u teoriji, moći će da koriste L2 kao svojevrsni orbitni rezervoar, kopajući uz pomoć robota led na lunarnom polu ili ekstrahujući vodu iz asteroida i pretvarajući ih u vodonik i kiseonik – osnovne komponente za raketno gorivo. NASA ništa konkretno ne kaže o kopanju leda, ali „ako dođe do toga, mi ćemo pokušati da iskoristimo sve prednosti resursa koje pronađemo tamo,“ kaže Gerstenmaier. „Ako ih pronađemo tamo, ima smisla razmišljati kako da ih iskoristmoi.“
Ali L2 „Gateway“ ideja ima i svoje kritičare. Neki ne mogu da prihvate tačku u praznom kosmosu kao legitimnu destinaciju. Lunarni ekspert Paul Spudis, naučnik Lunarnog i planetnog instituta iz Hjustona, smatra da slanje astronauta u L2 neće učiniti bog zna šta za postojanije prisustvo ljudi u kosmosu. On karakteriše takvu misiju kao Nasin „sad i nikad više“, sa malo mogućih rezultata pored „slanja ljudi u L2 i pronalaženja zanimacije za njih kad se nađu tamo.“
Dugogodišnji zagovornik ideje o eksploataciji voda kao goriva za transportne sisteme u Zemlja/Mesec komšiluku, Spudis vidi Nasinu nesposobnost da postigne taj cilj kao dokaz njene kratkovidosti: „Ako želimo da pravimo jedan takav kosmički sistem, mora da naučimo kako da koristimo Mesečeve resurse,“ smatra on. „Postoji vodeni led na Mesecu i on je dostupan, ali [L2] misija nije dugoročna. Ona je smišljena kao mesto gde ‘Orion’ treba da ode, a ne kao mesto za budući rad.”
Hopkins se slaže da L2 jeste kratkoročna misija, ali to ne vidi kao nešto negativno. „Mi ne planiramo L2 infrastrukturu za dugoročno angažovanje,“ rekao je na brifingu Nacionalnog istraživačkog odbora. „Želimo da izvedemo jednu seriju takvih misija i završimo par stvari, a onda da se okrenemo ka sledećoj destinaciji“.
Da li će se išta od navedenog stvarno i desiti, NASA ne može da bude sigurna. U januaru ove godine, kada su novinari pitali Gerstenmaiera gde bi on voleo da pošalje „Oriona“ posle početnih testova, on se nasmešio i diplomatski odgovorio: „Što se tiče mene lično, ja nemam nekog kandidata ... Ja samo pokušavam da prikupim podatke pošaljem ih Vašingtonu da odluče.“
Jedino što je sa sigurnošću mogao da potvrdi jeste da će na jesen sledeće godine teška raketa „Delta IV“ biti spremna da ponese bespilotnog „Oriona“[7] nekih 6000 km daleko u kosmos, a onda ga posle 2 orbite vratiti u atmosferu brzinom od skoro 3500 km/h i proveriti da li termički štit može da izdrži temperaturu od 2200° C prilikom povratka. Lansiranje drugog bespilotnog „Oriona“, ovog puta sa raketom SLS, planirano je najranije za 2017, a misija sa posadom poleteće 4 godine kasnije. Gerstenmaier kaže da će let 2021. biti izveden negde „u blizini Mesaca“, što će uključivati nekoliko mogućnosti: ulazak u lunarnoj orbiti, odleteti pravo do L2 i vratiti se, ili odlazak do L2 i skok do L1, koja se nalazi ispred vidljive strane Meseca. (Putovanje između Lagranžovih tačaka je relativno lako).
Za to vreme inženjeri nastavljaju da planiraju. Možda najdramatičnija korist od L2 postaje je ona koju je predložio Kekov Institut za kosmičke studije u kooperaciji sa Nasinom Laboratorijom za mlazni pogon u Kaliforniji. Njihova misija bi se sastojala od robotske lrtilice koja bi se zakačila za jedan asteroid veličine autobusa i dovukla ga u blizinu Meseca. Tamo bi astronauti mogli da ekstrahuju vodu sa njega i pretvore je u raketno gorivo, kao i da ispitaju značajnije količine određenih skupih minerala.
Na pomen o hvatanju i premeštanju četvrt miliona kilograma teškog asteroida „kod svih koji prvi put čuju o tome izaziva uzdahe i širenje zenica,“ kaže Louis Friedman, izvršni direkdtor Planetnog društva i jedan od nosioca studije. „Ali kad ih malo uvedem u priču, ljudima postaje jasno da je to jedini način da astronauti stignu na neki asteroid u sledećoj deceniji.“ Friedman kaže da NASA vidi poseban interes u ovom predlogu, kod agencija kaže da za sada istražuje plan da bi „utvrdila stepen izvodljivosti“.
„U dubini duše svi mi volimo L2, ali treba biti svestan da ako se neki objekat postavi u tamošnju orbitu on može da postane nestabilan i da odluta“ a možda i padne na Zemlju, podseća Friedman – mada asteroid prečnika do 10 metara bez problema sagoreva u atmosferi[8]. On smatra da bi ipak najveći problem bio pronaći odgovarajući asteroid. „Tamo ih ima na milione,“ ali NASA i njeni međunarodni partneri tek moraju da ustanove program za prikaz i odabir kandidata odgovarajuće veličine i tipa. Robotska letilica treba da priđe asteroidu, uskladi svoje kretanje sa njegovim nepravilnim kretanjem, i upotrebi svoju vreću na naduvavanje koja bi se nalazila u njegovom vrhu da ga (ob)uhvati. Tek tada vi letilica mogla da ga odvuče put Meseca. Celokupna misija lova na asteroid bi trajala izmeđi 5 ipo i 10 godina, u zavisnosti od početne orbite asteroida i mase.
Do današnjeg dana NASA nije odobrila neku L2 misiju. „Lagranžove tačke su vrlo intrigantne za nas,“ kaže Gerstenmaier, ali dodaje da bi „Gateway“ lako mogla da bude zahtevniji projekat nego što izgleda. „Moramo još puno toga da utvrdimo. Pitam se da li radim presporo? Ili pak radim prebrzo?“ Kakva bi bila poruka svih nas Nasi? Radite brže!
P.S.
Samo da kažem da i Rusi „tajno“ raspravljaju o mogućnosti za jednu misiju u tački L2. Međutim, ako iole malo poznamo sadašnju financijsku situaciju u kosmičkim agencijama velikih sila znamo da su sve ovo ipak samo maštarije.
Planirano je da prvi bespilotni probni let, nazvan Exploration Flight Test 1 (EFT-1), bude izveden sledeće godine raketom “Delta IV Heavy”. Mnogi smatraju (npr. Wikipediae pa i ja) da ovo lansiranje neće biti pre 2020.
S druge strane SAD povećavaju druga davanja. Radi otvaranja novih radnih mesta i čuvanja socijalnog mira, Senat je početkom godine zatražio proizvodnju novih 300 super–tenkova M1A2 iako već raspolažu sa 2500 komada a svi analitičari se slažu da u novim ratovima tenkovi više neće biti od presudnog značaja. Pored toga, Amerika ima oko 4000 istih tenkova u pustinji Mohava, gde konzervirani sede i čekaju angažman ili prodaju. Budžet za „odbranu“ je \(720 milijardi a za Nasu \)17,71 mld. (2011. – \(18,45 mld.)
Najdalje je stigla posada „Apola 13“ 15. aprila 1970. Tada si obleteli Mesečevu dalju, ili „tamnu“ stranu Meseca na visini od 254 km od površine. Tom prilikom su bili udaljeni 400.171 km od kuće. Za poređenje, odavde do Južnog pola ima skoro 15.000 km.
Kao što se vidi, ova rečenica i u originalu zvuči kao čista glupost. Naime, nigde se ne kaže šta bi ljudi tamo STVARNO mogli korisno da rade, kao, uostalom, što niko zapravo nije u stanju da opravda sa NAUČNE strane postojanje Međunarodne orbitne stanice. Elem, ne sećam se da sam ikad igde video ili pročitao neko vredno i isplativo istraživanje koje je dalo opipljive rezultate (i opravdalo cenu od \)100 milijardi za stanicu + još toliko za lansiranja, opremu, zaposlene itd.) a sprovedeno je u ISS. Naučni eksperimenti su uglavnom nebuloze koje su mogle da se obave i beskonačno jeftinijim satelitima. Međutim vojni zadaci i ciljevi su nešto o čemu nikad nigde ne može da se pročita ... bar ne na vreme (recimo, tek mnogo godina kasnije čulo se o prebogatoj vojnoj istoriji i poreklu spejs šatlova).
Da, to je novi trik Nase kako da uradi nešto a da ne odreši kesu. U januaru 2013, ESA i NASA su se dogovorili da će “Orionov” servisni modul biti proizvođen u evropskom svemirsko konzorcijumu “Astrium” za Evropski Svemirsku Agenciju.
Najveći svetski ugovarač poslova vezanih za naoružanje. 85% svega prodaju američkom Pentagonu a 13% nude svojim saveznicima. Ostvaruju preko $50 mld. godišnje i rade na 4 kolseka: aeronautika (27%), elektronski sistemi (27%), informativni sistemi (27%) i kosmički sistemu (17%). Imaju oko 120.000 zaposlenih.
Poslednji var na ovom „Orionu“ napravljen je u „Michoud Assembly Facility“ u Nju Orleansu 22. juna 2012. Posle toga brod je poslat u Kenedi kosmički centar na dalju doradu i testiranje.
Najsvežiji dokaz ne objekat koji je eksplodirao iznad Krasnojarska, koji je sigurno bio većih dimenzija od predloženog u projektu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
