U narednim decenijama, kada je razvoj kosmonautika u pitanju, može doći do procesa dvostrukog karaktera, što će iznad svega biti diktirano međunarodnom političkom i ekonomskom situacijom. Sa jedne strane, može doći do još izraženijeg diferenciranja kosmičkog kluba ("centrifugalna opcija"). Sa druge strane, može doći do dalje i još intenzivnije integracije kosmičkih programa velikih i malih država i stvaranja jednog globalnog kosmopolitskog kosmičkog sistema (tzv. "gravitaciona" opcija). Takođe, moguća je da kosmonautika krene i nekim trećim - srednjim putem - koji će predstavljati kombinaciju forsiranja nezavisnih projekata pojedinih država i intenziviranje saradnje u specifičnim oblastima.
Ako svet krene "centifugalnim" putem, u godinama posle 2030. doći će do jasnog diferenciranja na države prvog, drugog, trećeg i četvrtog kruga. U prvom krugu će biti SAD i Kina, dok će Japan, Indija i u izvesnoj meri Brazil biti u drugom krugu.
Rusija i Evropa (kao EU ili zajednica nekoliko najjačih evropskih država predvođenih Nemačkom) će gravitirati izmedju ova dva kruga, sa epizodama koje će ih periodično svrstavati medju članice prvog ili drugog kruga.
Članice prvog kruga će vojno biti u stanju da kontrolišu kosmički prostor oko Zemlje, da otpočnu kolonizaciju Meseca i obavljaju međuplanetarne automatske letove i pilotirane misije oko Zemlje i u duboki kosmos. Kina će pored toga, imati stalno nastanjenu orbitalnu stanicu.
SAD će forsirati razvoj bespilotnih ofanzivnih kosmičkih i stratosferskih aparata koji će biti u stanju da napadaju ciljeve na Zemlji sa različitih strana i za veoma kratko vreme, bilo sistemima kosmos-Zemlja, bilo kao nosači konvencionalnog i atomskog naoružanja. Naravno, SAD će nastaviti sa još intenzivnijim razvojem klasičnih vojnih satelita - "špijuna", "presretača" i "ubica", kao i sredstva zemlja--kosmos - kao u vreme 60-ih, samo što će u godinama koje dolaze Kina zameniti SSSR.
 |
| Space Ship One |
Mada deluje krajnje hipotetički, ruski futurolozi čak predvidjaju da će oko 2045. doći i do prvog "zvezdanog rata", sukoba između SAD i Kine tokom koga će obe strane doživeti teška razaranja kosmičke infrastrukture.
Što se Rusije tiče, ona će posle gašenja programa MKS (očekuje se da će ovaj projekat biti produžen do 2028.) sagraditi orbitalnu stanicu klase "Mir" (ali sa nešto manje modula), dok će osnovu svog međuplanetarnog programa usredsrediti na Mesec.
Mars će najverovatnije biti "prepušten" SAD i Kini, a ako let na "Crvenu planetu" i bude uvršten u ruski kosmički program onda će se to desiti u drugoj polovini ovog veka uz dominantan međunarodni karakter projekta.
Države drugog kruga će imati autonomne i kooperativne kosmičke programe, kako među sobom, tako i sa SAD i/ili Kinom. Kina i Rusija će tesno sarađivati u pojedinim oblastima, ali će Kina forsirati nacionalni program pod sopstvenim okriljem.
Takođe, Rusija će u sferi pilotiranih kosmičkih letova i komercijalnih lansiranja intenzivirati saradnju sa EU, Indijom, Kazahstanom (gde se nalazi njen najveći kosmodrom Bajkonur koji je zakupljen do 2050.) i Brazilom.
U SAD će privatne kompanije biti sve zastupljenije u niskim orbitama oko Zemlje, kako u podršci nacionalnih orbitalnih projeketa, tako i u sferi kosmičkog turizma. Za to vreme, NASA će se usredsrediti na istraživanja Meseca i tzv. dubokog kosmosa, dok će Pentagon razviti vojnu satelitsku mrežu koja će pokrivati niske (200 km-2000 km), srednje (2000 km-20000 km,) i visoke orbite (>20000 km).
Članice prvog i drugog kruga će nastaviti sa intenziviranjem razvoja sopstvenih kosmodroma, kosmičko-transportnih sredstava (raketa-nosača) i kosmičkih brodova sa ljudskim posadama koji će biti razvijeni dobrim delom u medjunarodnoj saradnji.
 |
| Nekadašnja umetnička predstava raketodroma |
Sasvim je moguće da Indija razvije vrlo efikasan vojno-kosmički arsenal, dovoljan da čak u pojedinim sferama (kao na primer sateliti-špijuni) po kapacitetima parira vojnim sistemima SAD, Kine i Rusije. Ove države će takođe automatskim letelicama biti u stanju da istražuju duboki kosmos i obavljaju medjuplanetarne letove bez posade (Japan i ESA to već uveliko rade, dok je Indija već poslala aparat u mesečevu orbitu).
U trećem krugu će se najverovatnije nalaziti Iran, Izrael, Argentina, Južna Afrika, Pakistan, Malezija, Severna Koreja, Indonezija, Tajvan, Turska, Saudijska Arabija, Ukrajina, Kazahstan i Nigerija.
Nije isključno da i neke druge države, kao na primer Australija na čijoj se teritoriji nalazio jedan od najstarijih kosmodroma Vumera korišćen za lansiranje prvih evropskih RN, indivudualno ili u saradnji sa drugim državama postanu punopravne članice kosmičkog kluba.
Osnovu njihovog kosmičkog programa činiće programi razvoja lakih RN i veštačkih satelita za potrebe razvoja nacionalnih ekonomija i vojnih osmatranja.
Takodje, neke od njih (Iran i Izrael) će nastaviti sa daljim razvojem programa gradnje raketa-nosača srednje kategorije, dok će se ostale članice dobrim delom oslanjati na lansirne usluge članica prvog i drugog kruga.
Četvrti krug predstavljaće zemlje u razvoju i male države koje neće razvijati sopstvene RN, kosmodrome ili bilo koje oblike složenije kosmičke infrastrukture.
One će imati uglavnom male i mikro-satelite koje će koristiti za potrebe nacionalnih ekonomija, dok će skupa sa žlanicama prva tri kruga, učestvovati u odredjenim sferama istraživanja kosmosa, uglavnom u razvoju pojedinih uredjaja i sistema kosmičkih aparata i prijemu podataka sa satelita.
Za tehnižkog aspekta, očekuju nas dve dominantne kategorije razvoja kosmičke tehnike. Prva je razvoj pogonskih sistema raketa-nosača, dok drugu čini razvoj efikasnijih transportnih i teretnih kosmičkih brodova.
U sferi automatskih kosmičkih aparata, forsiraće se minijaturizacija i univerzalnost, dok će vreme velikih, složenih i skupih kosmičkih aparata polako nestati.
Dalji razvoj pogonskih sistema, novih raketnih motora poboljšanih karakteristika za rakete-nosače praktičnih svih osnovnih kategorija (laka, srednja, teška i super-teška), uz programe "ne-standardnih propulzija" (na primer, motora na nuklearni i električni pogon, lasere), kao i nosača kapaciteta oko 100 tona obeležiće raketnu komponentu kosmonautike budućnosti.
Za to vreme, novi kosmički brodovi će biti sposobni za letove niskim orbitama oko Zemlje i prema Mesecu, Marsu i nekim od asteroida, dok će teretni brodovi biti korišćeni takodje i za prevoz materijala sa orbitalnih stanica na Zemlju.
Moguć je i razvoj tzv. kosmičkih tegljača koji će se koristit za prevoz satelita sa niskih na visoke orbite, kao i razvoj novih elektroenergetskih sistema (tzv. orbitalne elektrane) za bežični prenos električne energije medju kosmižkim aparatima. Takođe, sa prodorom privatnog biznisa (i kapitala) u kosmos, u decenijama koje dolaze privatne kompanije će praktično "zagospodariti" tzv. bliskim kosmosom. Privatne kompanije, koje sada koriste državne kosmodrome će vremenom razviti sopstvenu kompletnu kosmičku infrastrukturu (uključujući RN i kosmodrome) tako da je moguće da u budućnosti čak i državne kosmičke agencije plaćaju usluge lansiranja sa privatnih kosmodroma.
Posebnu kategoiriju privatnih kosmodroma predstavljaće tzv. turistički kosmportovi koji će se na početku koristiti za turističke suborbitalne letove (na primer u okviru programa Virgin Galactic), zatim za transkontinentalne strafoserske putničke letove i konažno za letove u oribut oko Zemlje. Za potrebe kosmičkog turizma, koristiće se orbitalne stanice-hoteli, naduvnog tipa (Brigalow) ili konvencionalnog modularnog tipa.
Razvoj novih i modernizacija postojećih kosmodroma, uz razvoj različitih vidova lansiranja korisnog tereta u kosmos će biti jedan od pravaca koji će takođe u mnogome diktirati budućnost kosmonautike.
Poznato je da geografski položaj kosmodroma diktira mogućnosti i kapacitete lansiranja RN. One mogu biti lansirane u nekoliko smerova (istok, severo-istok, jug, sever, ćak i prema zapadu kada su balisticke rakete u pitanju), ali u pojedinim slučajevima zbog limita kosmičke energetike RN mogu biti lansirane samo u jednom smeru (prema istoku ili prema severu na polarnu orbitu).
Još jedan značajn speficikum je dijapazon nagiba orbite. Pojedini kosmodromi omogušavaju lansiranja RN u orbitu nagiba čiji je spektar svega nekoliko stepeni (kao što je to na primer slučaju sa Izraleskom raketnom bazom Palmahim 142-145 stepeni), pa do gotovo 100 stepeni (kao kod brazilskog kosmodroma Alkantara). Inače većina kosmodroma ima spektar nagiba orbita širine 20-30 stepeni. Ono što pada u oči je da većina savremenih kosmodroma, uprkos složenoj infrastrukturi, ima ogromne limite.
Prvo, u odnosu na geografski položaj (time i maksimalnu težinu korisnog tereta), zatim kao što sam naveo u odnosu na smer i nagib orbite, trasu leta RN (odn. zone pada odvojenih stepena RN) i ograničenosti u tipu RN koje mogu biti lansirane u kosmos.
Zbog toga će među prioritetima projektanata budućih kosmodroma biti razvoj univerzalnih montažnih i lansirnih struktura sa kojih će u kosmos biti moguće lansirati RN različitog tipa, kategorije i namene. Pored toga, kosmodromi budućnosti će biti kompaktiniji, znatno manji i tehničko-ekonomski efikasniji.
Takođe, spektru tzv. kontinentalnih kosmodroma biće dodati i nekonvencionalni kosmodromi - vazdušni (sa aviona-nosača je moguće lansirati RN lake klase), mobilne i stacionarne morske platforme (RN lake i srednje klase), podmornice (RN lake klase) i kosmoprtove (aerodrome preuredjene za suborbitalne letove). Još jedna kategorija kosmodroma budućnosti su tzv. "egzotični kosmodromi", kao na primer plovući ekranoplani (koji mogu koristiti reke, jezera ili okeane), lansirni "topovi" elektromagnetnog tipa i laseri.
Za kraj ove priče, evo kako u zborniku "Kosmonautika XXI veka" ruski futurolozi vide razvoj kosmonautike u narednih 100 godina:
Sa ovim etapama ćemo se detaljnije upoznati u mesecima koji dolaze.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
