Mogu li Nasini astronauti uskoro da putuju u bivšim sovjetskim vojnim brodovima?
Ne, ne pričamo o „Sojuzima“, koji sada pripadaju Rusima i koji su jedini na raspolaganju Nasinim astronautima ako žele da ikad više vide svoj deo Međunarodne kosmičke stanice. Govorimo o privatnoj kompaniji Excalibur Almaz, Inc., koja je sa još šest učesnika postala deo vladinog razvojnog programa CCDev (Commercial Crew Development[1]). Programom rukovodi NASA a finansira ga država.
Sovjetski dizajn kapsule sa posadom za „Excallibur Almaz“.
Kompanija „Excalibur Almaz“ je privatna inicijativa sa fizičkim sedištem u Douglasu, Isle of Man, koja ima za cilj da pusti u tržišni promet elemente iz bivšeg sovjetskog programa vojnih svemirskih stanica OPS/„Almaz“, koje su tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bile razvijane u konstruktorskim biroima Vladimira Nikolajeviča Čhelomeja OKB-52 (ЦКБМ) iz Reutova. kompanija „Excalibur Almaz“ raspolaže sa nekoliko (zvanično sa četiri) kapsule previđene za ljudsku posadu 11F74 VA (rus. Возвращаемый Аппарат, ВА, „aparat za povratak“), i dve stanice 11F71 OPS (rus. Орбитальная Пилотируемая Станция, ОПС, „orbitna stanica sa ljudskom posadom“) prečnika 4,15 metara i teške po 20 tona. Kapsula VA – sa oznakom RRV (Reusable Reentry Vehicle, „Višekratna povratna letilica“) predviđena je za tri čoveka i ima ablacioni termički štit koji je delom višekratan[2].
VA sa novim servisnim modulom (levo) u orbitnoj kompoziciji sa stanicom OPS.
VA kapsula sa servisnim modulom i stanica OPS modifikovana za „Excalibur Almaz“. Nakon ukljanjanja špijunskih teleskopa i kamera biće više mesta za buduće svemirske turiste.
„Excalibur Almazova“ OPS stanica upoređena sa stanicama DOS („Saljut”), Mir i ISS.
U periodu između 1976. i 1983. u kosmos je odletelo jedanaest VA kapsula, nijedna sa ljudskom posadom. VA je bio konstruisan da raketom „Proton“ („UR-500K“) (takođe Čelomejevljev proizvod) bude lansiran zajedno sa OPS[3] stanicama, a pravio ih je Koroljevljev biro OKB-1 zadužen za slanje kosmonauta na vojne orbitne stanice. SSSR je u period 1973-1977 lansirao tri vojne OPS orbitne stanice, od čega su dve bile uspešne („Saljut 2“ i „Saljut 5“) dok je prvolansirana, nakon što je stigla u orbitu, izgubljena („Saljut 2“). VA kapsule su stizale u orbitu zajedno sa teretnim brodom TKS[4] (rus. Транспортный Корабль Снабжения, ТКС, „transportni brod snabdevanja“), konstruisanim krajem šezdesetih radi snabdevanja[5] stanica iz programa „Almaz“. Čak je i prvi modul na Međunarodnoj orbitnoj stanici (modul „Zarja“ FGB) bio samo naprednija verzija Čelomejevog TKS-a.
Jedna orbitna stanica OPS programa „Almaz“ koja će moždaupotrebiti „Excalibur Almaz“.
Tehnički podaci stanice „Almaz“ 11FF71, ili 11F71B.
Životni vek – 1-2 god.; posada – 2-3 kosmonauta; lansirna težina – 18.960 kg; težina u orbiti – 17.800 kg; težina goriva – 1.800 kg; dužina – 11,61-14,56 m; max prečnik – 4,15 m; težina opreme – 5.000 kg; zapremina pod pritiskom – 47,5 m3; površina solarnih panela – 52 m2; jačina struje – 3.120 W.
Tehnički podaci glavnog motora RD-0225 (11D24).
Proizvođač – KB „Himavtomatika“, Voronjež; konstruktor – V.M. Borodin; potisak – 400 kg (3,92 kN); spec. impuls – 267 s; pritisak u komorama – 0,88 MPa; dužina motora – 985 mm; prečnik – 470 mm; težina – 23 kg; gorivo – nesimetrični hidrazin (UDMH); oksidator – azot-tetraoksid (NTO); vreme rada – 1.200 sec.
VA kapsula – kapsula u kojoj se posada vraća na Zemlju.
Međutim, u pokušaju da svoj program proguraju dalje, kompanija „Excalibur Almaz“ se suočava sa dva velika izazova (pored problema financijsiranja, koji je akutan). S jedne strane, moraju da pronađu način da lansiraju samu kapsulu VA, budući da je ranije u orbitu dospevala zajedno sa OPS i TKS. To zahteva razvoj jednog dodatnog servisnog modula sa malim motorima i gorivom za orbitno manevrisanje, kao i tunelom za spajanje i poklopcem koji bi se nalazio usečen u termičkom štitu, preko koga bi se spajali sa stanicom OPS i putnici prolazili u ili iz stanice. „Excalibur Almaz“ takođe treba da predloži takvu konstrukciju servisnog modula koji bi dopunjavao OPS u želji da omogući svemirskim turistima život u orbiti. S druge strane, nije jasno kojom bi se raketom izvodilo uvođenje VA i OPS-a u orbitu, budući da su sovjetski brodovi u originalu bili predviđeni za letove sa ruskom raketom „Proton“. U najnovijim izveštajima kompanije možemo da vidimo da se uskoro priprema mali servisni modul za VA, što znači da bi te letilice mogle da budu završene relativno brzo. Potpuno je druga situacija sa OPS koje poseduje kompanija, za čije renoviranje im trebaju godine rada i mnogo miliona dolara da bi se vratili u operativno stanje.
Naravno, trenutno Arthur M. Dula[6] i Leroy Chiao[7], suvlasnici kompanije, ne dobijaju nijedan dolar od poreskih obveznika, ali ako se ipak dogodi neko čudo mogli bi da u sledećoj fazi postanu oni koji bi prevozili Nasine astronaute. Podsetimo da inicijativa programa CCDev ima za cilj da subvencioniše nekoliko privatnih kompanija koje bi za Nasu napravile svemirsku letilicu sa ljudskom posadom sada, kada su šatlovi definitivno povučeni iz opticaja. Za sada, kompanije koje su od države dobile novac za CCDev su: kalifornijski „SpaceX” (\(75 mil.), teksaški „Boeing Co.” (\)92,3 mil.), „Sierra Nevada Corp.” (\(80 mil.) i „Blue Origin” (\)22 mil.), dok su kompanije „United Launch Alliance” (ULA) i „Alliant Techsystems” (ATK) proglašeni učesnicima ali bez dotiranja. Trenutno, CCDev-ovi favoriti su „SpaceX”-ov svemirski brod „Dragon” i „Boeingov” višekratni brod „CST-100” sa 7 članova posade. Za razliku od drugih učesnika, VA kapsula „Excalibur Almaza” već je proverena u kosmičkim letovima i ima svoj spasilački toranj ADU (mada je činjenica da ne postoje dokazi da kompanija poseduje ijedan ADU koji funkcioniše).
Kompanija se toplo nada da bi već 2013. ili 2014. mogla da započne sa (makar) turističkim letovima u orbitu oko Zemlje.
Da ne bude nesporazuma: šanse da sledeći američki svemirski brod sa ljudskom posadom bude baš bivši sovjetski brod vrlo su male, ali trenutna Nasina situacija je toliko maglovita da ne smemo odbaciti nijednu opciju, bez obzira koliko apsurdna nam se činila.
[1] Multifazni program kojim upravlja Agencija, a služi za stimulisanje privatnika u razvoju letilica sa posadom koje će leteti u niskoj orbiti oko Zemlje, i tako obezbediti buduće posete ISS. U prvoj fazi (CCDev 1) NASA je tokom 2010. dala \(50 miliona , a u drugoj fazi (CCDev 2) daće još \)240 miliona koje će podeliti 4 privatne kompanije.
[2] Kapsula može da radi i automatski, ali za razliku od Američkih „Apollo“ ili „Gemini“ kapsula, „Almazova“ može da se kristi od 50 do čad 100 puta. Može da se lansira i sa više tipova raketa, a poseduje i sistem za spašavanje posade u slučaju incidenta. Može da sleti pomoću padobrana (3 kom.), ali i da padne u vodu.
[3] Sovjeti su u to doba imali zvanični program stanica sa ljudskom posadom „Saljut“ DOS-17K („Dugotrajne Orbitne Stanice“). Međutim, zbog tajnosti, u isto vreme je pokrenut i program „Almaz“ („Dijamant“), sa serijom vojnih špijunskih stanica (ili OPS). Lansirane su tri „Almaz“ stanice: „Saljut 2” (1973), „Saljut 3” (1974) i „Saljut 5” (1976).
[4] Pored kapsule za povratak posade na Zemlju VA, TKS je imao i tzv. „funkcionalno-teretni blok“ (FGB) 11F77, u kome se nalazilo gorivo, motori, adapteri za pristajanje, itd. Taj blok je kasnije služio kao komponenta (modul) za nekoliko orbitnih stanica, uključujući i modul „Zarja“ na ISS, koji je proizveden u Moskvi (Hruničevljev svemirski centar) a kupili su ga Amerikanci, jer je bio duplo jeftiniji od „Lockheedovog“ kandidata.
[5] Brod je bio dizajniran i za prenos tereta i za prenos ljudi, ali nikada nije leteo sa posadom jer je pre toga program „Almaz“ napušten.
[6] Profesor kosmičkog prava i magistar matematike i hemije, zastupnik dela pisca SF Roberta Heinleina, i osnivač nekoliko vrlo uspešnih kosmičkih kompanija u SAD.
[7] Hemijski inženjer i astronaut, ali i dr filozofije, koji je do sada 3 puta leteo u orbitu i u kosmosu proveo 229 dana, od čega 26 sati u EVA vakuumu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
