Astronautika: misije

Tesla

Zove se Tesla. To je, privremen, radni naziv prvog srpskog satelita, ali ime mu tako dobro stoji da će ga verovatno i zadržati. Tesla je piko satelit, a piko sateliti su najmanji sateliti, težine oko jednog kilograma i prečnika desetak santimetara. Pravi ih studentarija u onim egzotičnim zemljama u kojima se znanje poštuje, a u nauku ulaže novac.

Zbog male zapremine u piko satelit može da se stavi tek nekoliko instrumenata koji nešto rade. Koji instrumenti tačno, to zavisi od mašte i sposobnosti graditelja. Recimo to mogu biti instrumenti koji mere razna zračenja, prikupljaju meteorološke podatke, vrše neka snimanja itd. Kažem, zavisi od mašte i sposobnosti graditelja.

Mali gabarit piko satelita ima ključnu prednost nad velikim satelitima, bar sa stanovišta investitora. Cena velikih satelita ide do neba, izražava se u dolarima, ili u našoj omiljenoj valuti, evrima, i računa u milionima. Recimo, ako imate 20 miliona evra možete da kupite sebi lep, solidan satelit. Za sto miliona možete da budete i probirljivi. A cena piko satelita se kreće oko 100 hiljada evra (najviše 200 ako ste baš pri parama) i to sve sa lansiranjem i postavljanjem u orbitu.

Postoje dva osnovna načina da dođete do svog satelita. Lakši i jednostavniji je da ga kupite. Pogodite se s majstorima, platite i završili ste posao. Ali tako ste lišeni znanja kako se prave sateliti. Ostajete večiti kupac, sa možda nešto teorijskog znanja, ali... To vam je kao i sa kuvanjem. Mogu ja da pročitam recept, da ga na pamet naučim, ali dok ne uzmem varjaču u ruke neću postati kuvar. Da bismo osvojili znanje pravljenja satelita, potrebno je dakle, da ga napravimo. Eto zato univerziteti mnogih zemalja podstiču svoje studente da prave male satelite, da bi ti studenti osvojili neka znanja koja će kroz nekoliko godina upotrebiti za nešto mnogo važnije. Danas male satelite prave u Češkoj, Rumuniji, u skandinavskim zemljama, u Pakistanu, Velikoj Britaniji itd. O Americi i Rusiji da i ne govorimo.

E sad, ključno pitanje: da li ćemo mi u Srbiji kao večni krajputaši i dalje da stojimo i nemo posmatramo kako drugi putuju ili ćemo konačno i sami zakoračiti na put? Možda ranije nismo mogli da se bavimo kosmonautikom, ali danas za to postoji šansa. Tehnologija nam je dostupna, postoje recepti, teorijskog znanja imamo. Hoćemo li pored svega toga i dalje da stojimo i samo gledamo druge kako rade, putuju i zabavljaju se, ili ćemo konačno i sami da uđemo u društvo? Hoćemo li i dalje da nalazimo razloge zašto nešto ne možemo ili ćemo konačno početi da razmišljamo kako nešto možemo? Hoćemo li da radimo ili da zaključimo kako bismo mi to jako želeli, ali eto, kriza, Kosovo, 'teli bismo, ali baš nam se neda, svet nas mrzi, hajde da to ostavimo za sutra?

Nego, hteo sam kažem važnu vest. Pazite sad, zaista je važno: Projekat izgradnje domaćeg piko satelita je gotov! Urađen je. Isplaniran je do detalja u četiri obimna dokumenta, sa organizacionom šemom, sa tajmingom, cenama, varijantama, rešenjima za napajanje, koordinaciju, prihvatanjem signala. Određena je orbita, utvrđeni dalji razvojni planovi, napravljen pregled agencija koje vrše usluge lansiranja, ukratko: sve je tu.

Izrada složenog projekta, kao što je i projekat izgradnje satelita, je jako skupa stvar. Ovaj projekat međutim košta nula (0) evra ili čega već hoćete, jer je to poklon. Poklon onom univerzitetu koji hoće da osvoji znanje i uđe u istoriju kao univerzitet koji je Srbiju uveo u društvo kosmonautskih zemalja.

Pa ni to nije sve. Urađen je i prototip Tesle! Radi! Provereno. Od sutra može i da se vidi. Biće predstavljen na Festivalu nauke u Novom Sadu*. Priznajem, do odluke da se pokaže došlo je - juče. Satelit je na prečac rasklopljen da bi se videli njegovi delovi, na prečac je napravljen pano itd. Nije tako impresivan kao neki veliki satelit, ali to je studentski satelit.

E da, imate verovatno dva pitanja. Kad je već gotov, šta onda tu treba studenti da rade? Pa, ima još puno posla za njih. Na kraju krajeva, i taj projekat mogu i treba da prilagode svojim potrebama i još nedefinisanim funkcijama.

Interesuje vas i ko je to uradio? Mali tim onih koji ne žele da budemo večiti krajputaši, nego prva zemlja u regionu koja je u stanju da izbaci u orbitu satelit i tako se uključi u svet kosmonautike. Svi su saradnici časopisa Astronomija, a široj javnosti je od članova poznat jedino prof. dr Vladimir Ajdačić. Projekat je izradio inž. Grujica Ivanović iz Australije, inače vrsan poznavalac kosmonautke, autor bezbroj članaka i dve knjige na tu temu (druga je nedavno štampana u Londonu za englesko govorno područje), a zdušno su mu pomogli Slavko Stojanov, elektroničar, koji je i napravio prototip, i inž. Branislav Kojadinović (veliko iskustvo sa vojnim raketama). Iz nekog razloga i mene drže u timu, iako se moje tehničko znanje svodi na relativno bezbedno rukovanje šporetom (imam malih problema sa rernom).

I to je to. Dođite na Festival da vidite.

* Članak je pisan uoči Festivala, 13. februara 2009. za Blog B92.