Još davno NASA je napravila kompleksan program za istraživanje Sunčevog sistema. Zbog svoje složenosti, program je prema ceni troškova podeljen u tri klase – najskuplji je Flagship program, a sledi New Frontiers program, i Discovery program, koji je najjeftiniji ali i najfleksibilniji.
Flagship misije koštaju između \(2 i \)3 milijarde po misiji, i imaju za zadatak da omoguće čovečanstvu postizanje teških ali prioritetnih istraživačkih ciljeva. Među te ciljeve spadaju kompleksne misije istraživanja oblaka i površine Venere; nižih slojeva atmosfere i površine Titana; površine i ispod površine Evrope; duboke atmosfere Neptuna i površine njegovog satelita Tritona; i sakupljanje kriogenih uzoraka sa površine glave komete.
Sledeća misija iz Flagship programa najverovatnije će biti zajednička NASA/ESA misija Europa Jupiter System Mission (EJSM), koja neće biti lansirana pre 2020. godine. Po sadašnjem planu, nosiće dva robotska orbitera koja će se posebno baviti Evropom (Nasin orbiter) i Ganimedom (evropski orbiter).
Program New Frontiers ima relativno skroman budžet od $700 miliona, sa ciljem da zajedno sa stranim naučnicima ispita nekoliko planeta našeg sistema, uključujući Veneru, Jupiter i Pluton. Trenutno se uveliko radi na operativnosti dve misije iz ovog programa: New Horizonsu, o kome redovno pišem na ovom sajtu i koji je lansiran u januaru 2006. godine, i misiji Juno, koja treba da krene za nekih 9 meseci.
Horizons će stići na cilj za 66 meseci a onda će do 2020. posediti najmanje jedan svet Kajperovog pojasa.
Kao što joj i ime kaže, misija Juno će biti usmerena ka Jupiteru. Ušašvši u polarnu orbitu, sonda će istraživati magnetno polje planete. Iako Nasin robot Galileo već godinama prouča gornje slojeve Jupiterove atmosfere, neophodno nam je da shvatimo ne samo poreklo i prirodu solarnog sistema, već i džinovskih vansolarnih planeta uopšte. Da bi to postigli, potrebno je da shvatimo dinamiku, strukturu i dimenzije Jupiterovog tajanstvenog jezgra, njegovo magnetno i gravitaciono polje, i unutrašnju konverziju.
Dokle su pripreme stigle, možda najbolje ilustruje podatak da su prošle nedelje u Lockheedove pogone u Denveru stigli magnetometri koji će činiti srž instrumenata na Junou. Svaki od ovih vektorskih magnetometara biće spregnut sa parom zvezdanih kamera koje će određivati njihovu orijentaciju u kosmosu sa neveraovatnom preciznožću. Čitav uređaj su konstruisali stručnjaci sa Danskog tehničkog univerziteta u Kopenhagenu. Biće to samo jedan od 9 instrumenata na sondi, koji će meriti količinu vode i amonijaka u dubokoj atmosferi, mapirati Jupiterovo magnetno polje, pokušati da otkrije čvrsto jezgro planete, i osmatrati planetne aurore.
Magnetno polje Jupitera je 20.000 puta jače od Zemljinog i generiše se u dubini planetne atmosfere, gde ogromni pritisak pretvara vodonični gas u električki provodljivi fluid. Kretanje tog fluida stvara električnu struju u tečnom vodoniku, a ta struja stvara magnetno polje. Jupiterovo magnetno polje se prostire na oko 3 miliona kilometara od planete, i dopire do Saturnove orbite.
„Gledano iz daljine, Jupiterovo magnetno polje ima dva pola, severni i južni, kao kod Zemlje. Ali gledajući iz blizine, ispod Jupiterove površine, magnetno polje je daleko kompleksnije i komplikovanije,“ kaže Jack Connerney, zamenik glavnog istraživača misije i šef magnetometarskog tima. „Juno će nam dati detaljnu sliku magnetnog polja koje se širi ispod površine do dinama, odn. motora, koji ga stvara.“
Ima mnogo predloga za sledeće New Frontiers misije. Navešću neke.
Misija Venus In Situ Explorer (VISE) treba da istraži mineraloški sastav i površinu Venere. Pomoćiće nam da razumemo procese klimatskih promena koje su dovele do ekstremnih uslova koji danas vladaju na Veneri. Predstavljaće pripremu za neku buduću misiju uzimanja uzoraka sa Venere. Start misije se ne očekuje pre 2013. godine.
Ni misija Lunar South Pole-Aitken Basin Sample Return nije planirana pre 2013. Ona bi trebalo da omogući uzimanje uzoraka iz dubina Mesečeve kore. Između ostalog. treba da se odredi starost i sastav bazalta dalje strane Meseca i uporedi sa uzorcima koje je sakupila misija Apollo.
Misija Comet Surgace Sample Return treba da detaljno prouči komete i odredi fizičke uslove i konstituente proto-solarnog sistema. Ni ova misije sigurno neće poleteti pre 2013.
Treba da napomenem da je Crvena planeta izuzeta iz naučnih ciljeva New Frontiers programa, jer je Mars određen za cilj posebnog programa, koji nosi naziv Mars Scout Program.
I na kraju, najjeftiniji ogranak Nasinog programa za istraživanje Sunčevog sistema jeste program Discovery. On zapravo predstavlja seriju jeftinih, ali jako naučno fokusiranih svemirskih misija. Čitava koncepcija programa zasniva se na doktrini koju je 1992. lansirao tadašnji direktor Nase Daniel S. Goldin: „brže, bolje, jeftinije“ („faster, better, cheaper“). Sve ove misije su financijski ograničene i karakteristika im je da sve imaju vodećeg naučnika koji je predložio i vodi misiju, tzv. glavni istraživač (Principal Investigator, PI). Njemu su pridruženi ljudi iz industrije, malog biznisa, vladinih laboratorija i univerziteta[1]. Svi predlozi misija prolaze kroz strogu takmičarsku selekciju, a cilj je da se učini što veći doprinos u upoznavanju načeg solarnog sistema.
NASA je napravila mogućnost da se učestvuje i u neameričkim misijama ili da se finansiraju instrumenti ili hardverske komponente naučnih instrumenata, pa čak i da se reprogramiraju postojeće Nasine misije. Taj program se zove Discovery Program Missions of Opportunity.
Ovaj program je do sada imao velikog uspeha. Misija NEAR Shoemaker je lansirana 1995. i uspela je da se spusti na asteroid (433) Eros. Misija iz 1996. Mars Pathfinder je odnela minijaturni rover na Mars. Lunar Prospector je proveo skoro 2 godine u orbiti proučavajući lunarnu mineralogiju. Na kraju se sudario s Mesecom. Misija Deep Impact, o kojoj često pišem, lansirala je 2005. sopstveni impaktor u kometu Tempel 1. Nakon tog uspeha, sonda je uspavana sve do reaktiviranja u vidu nove misije pod nazivom EPOXI. Ona je prošle nedelje uspešno proletela kraj druge komete, 103P/Hatrley. Međuplanetna misija Stardust, pokrenuta 1998., uspela je da sakupi uzorke komete 81P/Wild i pošalje ih 2006. na proučavanje na Zemlju. Posle toga, misija je dobila nov zadatak (Stardust-NExT), u kome sledeće godine treba da snimi kometu Tempel 1, koju je već posetila sonda Deep Impact. Misija Genesis je imala zadatak da sakupi čestice solarnog vetra i da ih 2004. vrati na Zemlju. Nažalost, padobran se nije otvorio ali neke čestice su sačuvane i iskorišćene za proučavanje.
Danas rade, i to odlično, MESSENGER – misija pokrenuta 2004. koja proučava Merkur, misija Dawn, koja je 2007. upućena ka asteroidu Vesti i patuljastoj planeti Ceresu, kao i svemirski teleskop Kepler, koji istražuje zemljolike planete u drugim solarnim sistemima.
Kao što se vidi, Nasi ne nedostaju ideje i projekti (a ovo je samo deo projekata koje NASA ima u fijokama). Ipak, treba da podsetim da su svi ovi podaci ostatak iz vremena kada se NASA busala u grudi kao vodeća sila za kosmička istraživanja ne samo u svetu već i u Americi. Nažalost njihovu, svi pokazatelji govore da će ovi planovi ostati samo to – mrtvo slovo na papiru – jer niti je Amerika danas ono što je nekad bila, niti je NASA onako moćna kao nekad kada im je Senat za budžet odobravao desetine milijardi dolara. Nad agenciju se nadnose tamni oblaci reformi, financijskih restrikcija, drastičnih promna prioriteta i kurseva ... Gde će to da ih dovede, a sa njima i čitavo istraživanje solarnog sistema, ostaje nam samo da gledamo i nadamo se.
[1] Za mene je, recimo, ravno svetskom čudu da Nasinu deep-space misiju MESSENGER navigacijski nadgleda i vodi jedna privatna kompanija! Radi se o kompaniji iz Arizone, „KinetX, Inc.“ Da čudo bude veće, oni se brinu i o navigaciji 10-godišnje misije New Hrizons!
Američka borba
VELIKA MISIJA KA JUPITERU ILI SATURNU
Juno – nova povijesna misija k jupiteru
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
