Budućnost. Prototipovi modula „Sundancer“ kompanije Bigelow Aerospace, u hangarima u Las Vegasu, u Nevadi. Levo je manji modul, u kome ima mesta za trojicu astronauta. Dasno je veći, BA330, za šest ljudi. (’BA’ je skraćenica od ’Bigelow Aerospace’, a ’330’ pokazuje unutrašnju veličinu – 330 kubnih metara.)
Trenutno, maketa jedne svemirske stanice u punoj veličini leži na podu fabrike Bigelow Aerospace u Nevadi, podsećajući nas donekle na ogromne bele lubenice. U ovom hangaru se krije nagoveštaj kako bi mogao da izgleda neki budući boravak ljudi u kosmosu.
„Svaki astronaut koji nas je posetio samo je prošaptao, ’Wow!’,“ smeška se Robert T. Bigelow, osnivač kompanije. „Niko ne može da poveruje da je ta stvar ovih dimenzija.“
Ova neverovatna kompanija planira da u sledećih 4 godine lansira u orbitu prave module i tako sastavi prvu privatnu svemirsku stanicu. Radoznale platiše – prvenstveno zemlje koje nemaju dovoljno novca ili iskustva u stvaranju svemirskih programa – moći će da se jave već sledeće godine.
Planira se da do 2016. bude lansirana i druga, veća stanica. Tada će dve Bigelow stanice postati dom za 36 ljudi odjednom – šest puta više nego što ih trenutno opslužuje Međunarodna svemirska stanica (ISS).
Letilica „Sundancer“ je projektovana tako da tokom lansiranja bude spakovana u malom prostoru u vrhu rakete, da bi u orbiti bila raširena do pune zapremine. Bigelow planira da spoji dva „Sundancera“ u jedan veći prostor preko čvora sličnog „Unity“ modulu na ISS. Na taj način će moći da opslužuje dvaput više astronauta nego danas na ISS.
Ako bi ovi biznis-planovi nastavili da se razvijaju kako kompanija planirala – već su poslali dva modula na naduvavanje u orbitu – Bigelow bi već 2017. i u godinama nakon toga zakupljivao po 15 do 20 raketnih lansiranja godišnje, obezbeđujući bogate poslove privatnim kompanijama koje bi Obamina administracija želela da finansira u cilju slanja astronauta u orbitu – u tzv. komercijalnoj inicijativi.
U predlogu budžeta predsednika Obame za 2011. godinu nalazi se poziv za investiranje \(6 milijardi u sledećih pet godina u dve ili više kompanija koje će biti kadre da odnesu ljude u svemir. Tada će, umesto da eksploatiše svoj sistem, kao što je bio spejs šatl, NASA moći da na tim komercijalnim taksijima zakupljuje letove za svoje buduće astronaute.
„Biće to ulazak privatnog preduzetništva u prostor koji beleži brzi rast i obećava nova radna mesta,“ izjavio je u februaru general-major Charles F. Bolden Jr., novi direktor Nacionalne svemirske agencije. „NASA će upravljati tim takmičenjem, otvarajući nova tržišta i pristup svemiru, i tako učestvovati u rastu potencijala američke industrije.“
Za sada je Robert Bigelow jedini van Nase koji ima plan za komercijalno slanje ljudi u kosmos, i kako sâm kaže da ne vidi konkurenciju ni na horizontu.
Zbog toga, sva ta ružičasta Obamina obećanja leže na ovoj enigmatskoj kompaniji od svega 100 zaposlenih, koja se prostire na 50 hektara pustinje nedaleko od kazina i striptiz barova, i na mister Bigelowu, ikonoklastu koji je napravio svoje bogatstvo preko velikog lanca „Budget Suites“ hotela, i njegovim snovima.
Do sada je investirao preko \)180 miliona sopstvenih para a kaže da će dati još \(320 miliona. Taj novac će uglavnom otići na dupliranje kapaciteta fabrike, čim kompanija pređe sa istraživanja i razvoja na direktnu proizvodnju.
Bigelow vrlo retko daje intervjue novinarima, a sem Michaela N. Golda, direktora Bigelowove kancelarije u Vašingronu, zaposleni nikada javno ne govore o svom poslu. U dokumentu kompanije naslovljenom kao „Neke važne kulturne vrednosti u Bigelow Aerospaceu“ poručuje se zaposlenima: „Štiti vrlo pažljivo svoj rad i rad svojih kolega od ljudi van kompanije“. (Gold kaže da se ova izjava temelji na federalnim zakonima koji predviđaju zaštitu tehnoloških informacija i pružaju miran rad inženjera.)
Pored toga, kompleks u Las Vegasu je opasan gustom bodljikavom žicom i naoružanim patrolama koje danonoćno kruže oko njega.
Pravi ciljevi kompanije su nepoznati autsajderima. Bigelow za sada ne želi da kaže da li se neke strane zemlje ili kompanije interesuju za iznajmljivanje njegove kosmičke stanice. Poslednjih godina su se čule glasine da bi mogao da u svemiru otvori i hotel za bogataše, mada on i sâm priznaje da bi svemirski turizam mogao jednog dana da postane deo njegovog biznisa.
Tragajući za partnerima i interesom, Gold je prošle godine posetio Japan, Južnu Koreju, Singapur, Holandiju, Englesku i Švedsku. Po trenutnim cenama, boravak na novoj Bigelowovoj stanici, uključujući i transport, iznosi ispod \)25 miliona po osobi za 30 dana. To je više nego duplo manje od trenutne cene od \(50 miliona koliko NASA plaća po sedištu na letilicama „Союз“ kada lete na ISS. Ostanak na stanici od 60 dana zahtevao bi dodatak od samo \)3,75 miliona po čoveku.
U slučaju da se neka zemlja ili kompanija odluči za četvorogodišnji zakup, čitav modul za šest osoba koštao bi ih godišnje ispod \(395 miliona, a u tu cenu je uračunat i transport desetak astronauta svake godine. „Sad vidite zašto je ovo tako atraktivno za sve uspešne klijente,“ podvlači Gold.
Predviđeno je da ove cene koje nudi Bigelow važe do 2018. godine, a on sâm kaže da je sasvim moguće i da do tada padnu, ako bi, kako se očekuje, i cena raketa počela da pada.
„Osećamo se sasvim komotno sa našim cenama,“ kaže on, mada odbija da priča o detaljima. Space Exploration Technologies Corporation, ili SpaceX, kalifornijska kompanija koja je najdalje otišla u redukovanju cene lansiranja, procenjuje da će cena sedišta u njihovoj raketi „Falcon 9“[1] biti \)20 miliona.
„Treba da nam verujete da će na kraju priče naše investicije dobiti svoje ekonomsko opravdanje,“ kaže Bigelow. „Da nam cifre to ne govore, ne bi ni sprovodili naše poslovne planove.“
Po njemu, svemirska stanica neće biti jedini cilj njegovog boravka u kosmosu. „Dugo godina sam se bavio izučavanjem NLO-a,“ priznaje Bigelow. „Svako ko se bavi sličnim istraživanjima, a ima probleme zbog toga, odlazi od nas oduševljen.“
Sama ideja o svemirskim letilicama na naduvavanje datira još od samog osvita kosmičke ere. Rakete jesu visoke ali nisu preterano široke. Letilice na naduvavanje, čvrsto zapakovane u ograničenom tovarnom prostoru rakete, lako mogu da se napune vazduhom kada jednom dospeju u orbitu.
Nasini sateliti „Echo 1“ i „Echo 2“, lansirani 1960. i 1964. godine, bili su zapravo veliki metalizirani baloni od poliestera Mylara. NASA je tada od „Goodyeara“ naručila da im napravi prototipove svemirske stanice na naduvavanje, koji su podsećali na džinovske unutrašnje gume.
Prvi Nasin komunikacioni satelit, „Echo 1“. Imao je prečnik od 30,5 m a poliesterski zidovi debeli svega 0,127 mm služili su za odbijanje transkontinentalnih radio i TV-signala emitovanih sa zemlje. (Radi upoređenja, obrati pažnju na automobil i ljude u podnožju.) Prvi pokušaj lansiranja od 13. maja 1960. je propao, a tek je „Echo 1A“, lansiran 3 meseca kasnije, uspeo da se vine u 1.550 km visoku orbitu.
Gumene svemirske stanice nikada do sada nisu letele iz jednog očiglednog problema u njihovoj konstrukciji – svaki pogodak meteoroida mogao bi da ih izduva.
Zato je ideja čamila u fasciklama sve do poslednje decenije prošlog veka, kada je NASA počela da istražuje načine za gradnju životnog i radnog prostora za svoje astronaute prilikom njihovog boravka na Marsu. William C. Schneider, tada glavni inženjer u Džonsonovom svemirskom centru u Hjustonu, vratio se dizajnu na naduvavanje.
Za razliku od „Goodyearovog“ dizajna iz šezdesetih, dr Schneider je rešio da upotrebi naduvani mehur ojačan trakama od Kevlara. Sa spoljne strane, naizmenični slojevi alumo-tkanine i pene (oko 25 slojeva) apsorbovaće i odbijaće udare mikrometeoroida, što će se, po procenama dr Schneidera, pokazati kao bolja zaštita od trenutnih metalnih struktura.
„Goodyear“ je 1961. napravio ovaj model svemirske stanice u obliku torusa prečnika 7,5 metara, koja – gle čuda! – podseća na unutrašnju gumu. Nijedan od tih dizajna nikada nije poleteo u svemir.
Da bi proverio svoj dizajn, napravio je dva prototipa TransHab[2] modula i demonstrirao njihovu elastičnost u bazenima sa vodom i u vakuumskim komorama. „Ljudi vole da o njima razmišljaju kao o balonima,“ kaže dr Schneider, danas profesor na fakultetu Texas A&M. „Pokazalo se da su šest puta sigurniji nego što nam je bilo potrebno. Potpuno su položili ispit.“
U međuvremenu, planovi za Mars u se izjalovili kao preskupi, pa su planovi za TransHabove prepravljeni u module za stanovanje posade na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Pošto su troškovi za svemirsku stanicu počeli da skaču, Kongres je 2000. godine rezolucijom 1654 zabranio Nasi da više troši pare na koncept TransHab.
Tokom devedesetih, NASA se u svojim planovima za Mars vratila naduvavajućem konceptu. Međutim, kada je ta priča propala, pomišljalo se da se trospratni TransHab iskoristi za ISS, ali je Kongres i to odbacio. Na slici desno se vidi prototip prilikom testiranja u gigantskoj vakuumskoj komori u Džonsonovom centru. Levo je TransHab sa 8,2 m u prečniku (za upoređenje, ISS modul “Columbus” ima prečnik od samo 4,4 m).
Bigelow (66) se danas priseća da je bio jako inspirisan Nasinim uspesima iz šezdesetih, naročito iskrcavanjem na Mesec, i da ga je oduvek interesovala mogućnost da jednog dana investira u kosmos. Čitao je o TransHabu 1998. i proučivši pravnu stranu projekta, osnovao 1999. svoju kompaniju i odmah kupio ekskluzivnu licencu nad ovim Nasinim projektom.
Ubrzo se kao konsultant Bigelowu pridružio i dr Schneider. Kako Schneider kaže, Bigelowovi planovi su u osnovi jako sliči njegovim radovima iz Nase, sa nekim izmenama, kao što je zamena „Kevlara“ „Vectranom“[3], drugom vrstom neprobojnog sintetičkog materijala. Još jedna od vidljivih poboljšanja su i mali prozori, već testirani na probnim modulima „Genesis I” i „Genesis II” uspešno lansiranim iz Rusije uz pomoć njihovih modifikovanih balističkih raketa.
„Rusi su nam prikazali velike proizvodne sposobnosti,“ priča dr Schneider. „Imaju jako dobre inženjere. Siguran sam da će postići velike uspehe.“
Kada je Bigelow osnovao kompaniju, vrlo brzo je uz pomoć Rusa lansirao u orbitu dva prototipa, „Genesis I“ i „Genesis II“. Lansiranja su vršena direktno iz silosa iz jedne aktivne ruske baze (uz blagovremeno obaveštenje drugim državama da Rusi ne vrše atomski napad.)
Najveća rupa u čitavom njegovom planu, smatra Bigelow, jeste nešto što nije u potpunosti pod njegovom kontrolom: to je dolaženje i odlaženje sa svemirske stanice.
Donedavno, Bigelow i „Lockheed Martin“[4] su planirali da sagrade malu kapsulu koja bi bila lansirana uz pomoć rakete „Atlas V“, kojom se trenutno u svemir podižu sateliti vojnog vazduhoplovstva i sličan teret. „Lokheed Martin“ je već bio odneo pobedu na Nasinom konkursu za kapsulu sa ljudskom posadom „Orion“ iz programa „Constellation“, te je morao da odbije posao sa Bigelowom.
Po ugledu na Ansarijevu X Prize od \(10 miliona koja je u dobroj meri potstakla razvoj suborbitne svemirske letilice „SpaceShipOne“, Bigelow je ponudio \)50 miliona svakome ko uspe da napravi orbitni svemirski brod, ali se do kraja januara, do kada je konkurs bio otvoren, niko nije javio.
Bigelow je ušao u saradnju sa kompanijom „Boeing“, upotrebivši \(18 miliona koje je NASA ponudila za preliminarni dizajn komercijalne kapsule sa ljudskom posadom.
Keith Reiley, menadžer „Boeingovog“ programa vezanog za kapsule, priznaje da nije bio detaljnije upoznat sa Bigelowovim planovima za svemirsku stanicu, ali da je bio impresioniran njegovim doprinosom „Boeingovoj“ kapsuli. „Pokazao je više preduzetništva nego mi sami,“ priča Reiley, „što je za nas bilo veliko osveženje.“
Trenutna verzija „Boeingove“ kapsule CST-100, čiji je zadatak da odnosi posadu od 7 članova do privatne svemirske stanice. Nju bi nosie rakete „Delta IV“, „Atlas V“ ili privatna „Falcon 9“. Kapsula bi mogla da se koristi više puta.
Ako „Boeingova“ letilica bude dovršena do 2014. godine, biće to trenutak zvaničnog otpočinjanja rada Bigelowovih modula svemirske stanice.
Svemirski habitat pod imenom „Sundancer“, naduvane zapremine od oko 180 m3, biće lansiran prvi. Ubrzo potom biće lansiran drugi, veći „Sundancer“, zapremine 330 m3, zajedno sa centralnim čvorom za spajanje, a posebna raketa će poneti dva Bigelowa astronauta. Moduli će automatski da se spoje u celinu, dok će astronauti nadzirati proces i eventualno popravljati bilo kakve uočene kvarove.
Za prvu privatnu stanicu biće neophodna serija od 7 lansiranja u 2014. godini. Prvo će u orbitu odleteti prazan „Sundancer“. Zatim će dvočlana posada odleteti u raketnom „taxiju“ i spojiti svoju kapsulu sa „Sundancerom“.
Središnji čvor u pogonska jedinica biće posebno lansirani i automatski će se spojiti sa „Sundancerom“. Bigelowovi astronauti će intervenisati jedino u slučaju kakvog većeg problema. Sistem za spajanje je preuzet od Rusa.
Konačan izgled svemirske stanice Bigelow. Kad bude gotova, moći će da opslužuje posadu od 12 astronauta.
Ako neka kompanija bude zakupila stanicu na 4 godine, cena će biti ispod \)279 miliona godišnje. U cenu je uračunat i transport 8 ljudi godišnje. Iznajmljivanje većeg modula, BA330, koštaće \(394.5 mil. godišnje, u šta je uračunato i 12 letova raketom godišnje.
Kada stanica jednom bude gore, Bigelow će morati da pokaže svoju sposobnost da se logistički izbori sa snabdevanjem hranom, vodom i vazduhom, kao i sa neizbežnim opravkama i održavanjem. On smatra da će do tada unajmiti ljude sa neophodnim iskustvima i znanjem, i da se održavanje svemirske stanice ne razlikuje mnogo od hotela.
„Ja već četiri decenije uslužujem ljude, desetine i desetine hiljada ljudi iz svih krajeva Sjedinjenih Država,“ kaže on. „Već četiri decenije sam u tome. Principi su potpuno isti“.
Kao privatna kompanija, Robert Bigelow će moći da vodi kosmičku stanicu daleko efikasnije nego što Nasa i njeni državni partneri upravljaju Međunarodnom stanicom, smatra on. (Još jedan od motoa kompanije glasi: „Razmišljaj brzo. Nemoj da to traje večno, ljudi čekaju, kompanija čeka, budućnost čeka a vreme je novac.“)
Na moje iznenađenje, izgleda da Nasin interes za ove tehnologije nanaduvavanje nije nestao. Među nekoliko velikih tehnoloških projekata koji su predloženi američkom predsedniku za budžet za 2011. godinu nalazio se i modul na naduvavanje za Međunarodnu svemirsku stanicu. Trenutno se oko toga vode razgovori između Nase i Bigelowa.
Sasvim je moguće da će neke od usavršenih varijanti modula na naduvavanje koje planira Bigelow jednog lepog dana biti iskorišćene za baze na Mesecu ili u misijama na Mars.
„Nadamo se da ćemo moći da poslužimo Nasi,“ nada se on. „Sve što mi danas radimo daleko je ekonomičnije.“
Možda će Mesečeva baza jednog dana izgledati upravo ovako?
[1] Dvostepeni lansirni sistem na tečno gorivo čije prvo uspešno lansiranje je bilo 4. juna 2010. iz vojne baze u Cape Canaverlu. Planovi su da u budućnosti u nisku orbitu oko Zemlje (LEO) podigne 10.450-26,610 kg korisnog tereta. Visina rakete je 54 m, prečnik 3,60 m a normalna težina oko 335 tona.
[2] Transit Habitat je bio originalni Nasin projekat za slanje ljudi na Mars. Kasnije je ova hibridna struktura trebalo da zameni neke postojeće čvrste module na ISS. Posle 2000. patent je od Nase otkupila privatna kompanija Bigelow Aerospace, i napravila i lansirala letilice „Genesis I” i „Genesis II”.
[3] To je i jedan od 5 slojeva u savremenim svemirskim odelima Nase, otporan na temperaturu i cepanje. Koristi se za žice za rekete za badminton, ali i za pravljenje vazdušnih jastuka za „Mars Pathfinder” (1997[1])i Marsove istrađivačke rovere „Spirit” i „Opportunity” (2004), koji su korišćeni za njihovo „meko sletanje” na Mars.
[4] Zajedno sa „Boeingom“ i „Northrop Grummanom“ jedna od najvećih vojnih ugovarača. US vlada kupuje 85% svega što proizvedu, a proizvode godišnje robe u vrednosti od preko \)45 milijardi. (Svake godine rastu za oko 6%).
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
