18. februar. 2010.
"Nozomi". Zajedno sa 282 kg goriva, bio je težak oko 540 kg. Dimenzije: 1,6 × 1,6 × 0,58 m. Raspon solarnih panela: 6,22 m. Raspon antena: 52 m. Letilica je imala prikačenu ploču sa 270.000 ugraviranih imena ljudi koji su podržali misiju.
Svi znaju da su u istraživanju Marsa Amerikanci neprikosnoveni. Naročito danas. Kao kroz maglu (toliko je to davno bilo), sećam se da su i Sovjeti nešto pokušavali, ali previše bledo da bi bilo vredno pomena.
I to je to?
A gde su ostale zemlje? Ček' da vidimo: Evropljani su nešto pokušavali, sa promenljivim uspehom („Beagle 2", „Mars Express"), Kinezi i Indusi tek prave planove ... Znači, nema nikog? A Japanci? Zar nisu oni treća zemlja na svetu koja je stigla do Meseca?
Iznenadio sam se kad sam naleteo na podatak da su još u prošlom veku Japanci lansirali svog prvog svemirskog istraživača ka Marsu, čiji zadatak je bio da prouči gornje slojeve atmosfere Crvene planete, naročito njegovu interakciju sa solarnim vetrom. Radilo se o letilici „Nozomi", što znači „nada", ili kako je pre lansiranja označavana, „Planet-B".
Sonda, koju je napravio Institute of Space and Astronautical Science sa Tokijskog univerziteta, lansirana je 3. jula 1998. godine raketom „M-V-3" iz svemirskog centra Kagošima, u Učinori. Lansiranje je proteklo u najboljem redu, i sonda je krenula ka Mesecu da bi iskoristila njegovu gravitaciju i dovoljno ubrzala da bi mogla da krene dalje. To je uradila dva puta, a na kraju je za tu svrhu upotrebila i Zemlju (proletela je na samo 1.000 km visine!), i konačno se 20. decembra otisnula na put ka Marsu. Ali na putu ka Marsu konstatovano je da je u manevrima oko Zemlje iscurelo gorivo i da ga neće biti dovoljno za ulazak u neophodnu trajektoriju. Dve korekcije putanje izvršene 21. decembra ostavile su letilicu praktično bez „benzina".
Čitav plan prilaska planeti morao je biti na brzinu promenjen. Letilica je ušla u heliocentričnu orbitu, koja je uključivala i dva dodatna i komplikovana manevra ponovnog prilaska Zemlji u decembru 2002. i junu 2003. Zato je prilazak Marsu pomeren tek za decembar 2003, čitave 4 godine kasnije od prvobitnog plana.
Ali tu nije bio kraj nevoljama. Dok se približavao prvom ponovnom susretu sa Zemljom radi gravitacionog ubrzavanja, 21. aprila 2002. „Nozomi" iznenada biva pogođen snažnim naletom solarnog vetra, koji oštećuje komunikacione i strujne sisteme. Usled prekida dotoka struje, isključeni su grejači, što je dovelo do zaleđivanja pogonskog hidrazina. Na sreću, sa približavanjem Zemlji, led se otopio, što je dizvolilo paljenje motora i uspešno izvođenje planiranog manevra.
Sledeći prolaz kraj naše planete bio je planiran za 19. jun 2003. na visini od 11.000 km. Na sreću, ono malo goriva što je preostalo potpuno se otopilo jer je letilica letela bliže Suncu i sve je izgledalo OK. Nažalost, baš kada su najviše bili potrebni, glavni motori se nisu uključili i nisu uveli sondu na planiranu trajektoriju, čime je i poslednji pokušaj da se misija spase propao. Pokušavajući da spasu šta se spasiti dalo, aktivirani su mali trasteri, ali to nije bilo dovoljno.
Kada je konačno stigao do Marsa, izmrcvareni „Nozomi" je imao još jedino snage da uđe u 2 godine dugačku heliocentričnu orbitu, ostavši ipak povremeno u blizini svog nikad dostignutog cilja. Iako je misija davno napuštena, letilica još uvek radi i šalje znake života.
Još jedan interesantan podatak: među 14 naučnih instrumenata na letilici, nalazio se i analizator plazme, koji su napravili stručnjaci iz Kanadske svemirske agencije. Bilo je to prvo učešće Kanađana u jednoj međuplanetnoj misiji.
Da se Japanci ne šale, pokazuje ne samo njihovo aktivno učešće u projektu Međunarodne stanice (ISS), već i sve veći apetiti u međuplanetnim misijama. Sledeće što planiraju jeste sonda na Veneru, poznata pod imenom Venus Climate Orbiter „Akatsuki", odn. „Planet-C".
Projekat ima za cilj razrešenje nekih misterija Venerine atmosfere. Iako se zbog svoje mase i veličine Venera često tretira kao sestra Zemljina, one su zapravo potpuno različite. Venera je pokrivena slojem oblaka ugljen-dioksida, sa visokom temperaturom i debelim oblacima sumporne kiseline. Razrešenje uzroka nastanka takve sredine pružiće nam saznanja da shvatimo stvaranje Zemlje i njenih klimatskih promena. Zato je Venera tako važna za istraživanja. Lansiranje „Akatsuki" se očekuje u toku ove godine, najverovatnije već u maju. Povlačenjem iz operativne upotrebe rakete M-5, za lansiranje će najverovatnije biti upotrebljena raketa H-IIA (tip 202).
Očekuje se da će letilica ući u eliptočnu orbitu, od 300 do 80.000 km udaljenu od Venerine površine. Ova velika razlika u visini od površine omogućiće iscrpna ispitivanja planetskih meteoroloških fenomena i njene površine, kao i opservaciju atmosferskih čestica koje beže sa Venere u kosmos. Takođe će biti moguće napraviti bliske fotografije Venerine površine, i osmotriti uraganske vetrove koji brišu površinom brzinom i od 100 m/s - 60 puta brže nego što se Venera okreće. Taj fenomen ostaje kao najveći na Veneri, i ne može da se objasni meteorološki.
„Akatsuki" će koristiti infracrveno svetlo da osvetli i rasvetli misterije koje okružuju atmosferu ispod oblaka i uslove na površini planete. Dodatno, pokušaće da potvrde prisustvo aktivnih vulkana i gromova i munja.
Misija će da traje najmanje dve godine.
Letilica će imati oko 640 kg, zajedno sa 320 kg goriva i 34 kg instrumenata. Letilica će biti neznatno većih dimenzija od „Nozomija", sa dva solarna panela od po 1,4 m2.
Budžet misije je \(110 miliona za satelit, i \)100 miliona za lansiranje.
Do 10. januara 2010. sakupljeno je 260.214 imena ljudi i njihovih poruka koje će biti lansirane zajedno sa sondom.
Poslednja testiranja opreme i instrumenata obaviće se u kosmičkom centru Kagošimi.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
