|
Povodom članka Elegantno, otmeno, veličanstveno
Poštovani, oprostite za off-topic, kopka me jedno aero - astronautičko pitanje, ne toliko vezano za ova fantastična sletanja koliko za kosmička sletanja kapsulama uopšte. Tiče se mehanike padobrana. Primetio sam naime da se padobrani koriste isključivo na visinama od par hiljada metara, ne više.
Gledam nešto ove njihove muke oko reentry procedura, njihovo manijakalno zaletanje u gustu atmosferu hipersoničnim brzinama, zapaljenu plazmu, toplotne štitove, pločice koje otpadaju i spaljene kapsule... Zar ne postoji neki normalniji pristup ovom problemu? Mora li se tako manijakalno uletati u gušće slojeve atmosfere? Ok, orbitalna brzina mi je jasna - 8 km/s i to je to. Kul. Postepeno povećanje gustine atmosfere sa smanjenjem visine. Kul.
Moje pitanje je - zašto ne koriste neku formu padobrana (ali ne štita na naduvavanje, pravog drog padobrana) koji bi na niskoj orbiti na ivici atmosfere jednostavno pustili van broda i čekali da se kupola polako napuni, raširi i zategne već na standardnim orbitalnim brzinama, napuni retkim molekulima vazduha i polako usporava kapsulu? Kako kapsuli postepeno smanjuje orbitalnu brzinu, smanjuje joj i visinu i sa porastom gustine povećava dreg i dalje postepeno smanjuje brzinu i visinu dok se ceo sistem iz horizontalnog ne okrene u vertikalni položaj i ne počne da služi kao normalni padobran. Bez cimanja, paljenja i lomljave. Imam osećaj da bi kupola sve vreme bila puna a dreg ne bi prelazio silu kidanja veza tokom celog spuštanja jer je sila drega direktno proporcionalna gustini vazduha a ona obrnuto proporcionalna brzini kojom putuju. Ili sam nešto pogrešno sklopio?
Možda bi neko od vas koji pišete za AM ili neko od upućenih čitalaca mogao da napiše jedan članak i da nas informiše. Da se ne motam dole oko zoološkog vrta i gnjavim nastavnike iz Drapšina ;)
|
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Povodom članka Elegantno, otmeno, veličanstveno
Poštovani, oprostite za off-topic, kopka me jedno aero - astronautičko pitanje, ne toliko vezano za ova fantastična sletanja koliko za kosmička sletanja kapsulama uopšte. Tiče se mehanike padobrana. Primetio sam naime da se padobrani koriste isključivo na visinama od par hiljada metara, ne više.
Gledam nešto ove njihove muke oko reentry procedura, njihovo manijakalno zaletanje u gustu atmosferu hipersoničnim brzinama, zapaljenu plazmu, toplotne štitove, pločice koje otpadaju i spaljene kapsule... Zar ne postoji neki normalniji pristup ovom problemu? Mora li se tako manijakalno uletati u gušće slojeve atmosfere? Ok, orbitalna brzina mi je jasna - 8 km/s i to je to. Kul. Postepeno povećanje gustine atmosfere sa smanjenjem visine. Kul.
Moje pitanje je - zašto ne koriste neku formu padobrana (ali ne štita na naduvavanje, pravog drog padobrana) koji bi na niskoj orbiti na ivici atmosfere jednostavno pustili van broda i čekali da se kupola polako napuni, raširi i zategne već na standardnim orbitalnim brzinama, napuni retkim molekulima vazduha i polako usporava kapsulu? Kako kapsuli postepeno smanjuje orbitalnu brzinu, smanjuje joj i visinu i sa porastom gustine povećava dreg i dalje postepeno smanjuje brzinu i visinu dok se ceo sistem iz horizontalnog ne okrene u vertikalni položaj i ne počne da služi kao normalni padobran. Bez cimanja, paljenja i lomljave. Imam osećaj da bi kupola sve vreme bila puna a dreg ne bi prelazio silu kidanja veza tokom celog spuštanja jer je sila drega direktno proporcionalna gustini vazduha a ona obrnuto proporcionalna brzini kojom putuju. Ili sam nešto pogrešno sklopio?
Možda bi neko od vas koji pišete za AM ili neko od upućenih čitalaca mogao da napiše jedan članak i da nas informiše. Da se ne motam dole oko zoološkog vrta i gnjavim nastavnike iz Drapšina ;)
ODGOVOR
Danijel Reponj
Padobrani ne dolaze u obzir iz jednog jednostavnog razloga. Da bi se padobran uopće otvorio, mora postojati dovoljan atmosferski "pritisak" na padobran. Dovoljna gustoća zraka za otvaranje padobrana nalazi se tek u niskim slojevima atmosfere.
To se lijepo vidjelo kada je Felix Baumgartner iskočio iz svoje gondole nošene balonom. Njegov najveći problem je bio kako održati stabilnu putanju pada jer je postojala opasnost da ako upadne u nekontroliranu rotaciju, zbogom živote. Naime, na visinama iznad dvadesetak kilometara atmosfera je toliko rijetka da nema značajnog utjecaja na tijela koja se onuda kreću.
Iz tog razloga ni avioni ne mogu letjeti više, nema atmosfere koja bi stvarala uzgon na krilima aviona.
Kada bi svemirska letjelica otvorila padobran iznad toga, on bi bio obična krpa na užadi koja bi se na kraju toliko zapetljala da se kupola padobrana nikada ne bi mogla napuhati i otvoriti.
NASA je godinama testirala različite verzije padobrana za potrebe spuštanja Curiosityja na Mars dok nije pronašla onu koja je odradila posao kako treba. Iz tih razloga se padobrani koriste isključivo za završni dio spuštanja.