Bilo je samo pitanje vremena. Čim je međunarodna klima prinudila Rusiju da po ekonomskim pitanjima potraži savezništvo sa Kinom, odmah su počeli da se čuju prvi glasovi u vezi partnerstva između dve zemlje. To nisu bili bilo kakvi glasovi već ni više ni manje nego čelnika Ruske kosmičke agencije, Olega Ostapenka. On je sugerisao da bi ruski kosmonauti mogli da učestvuju u misijama kineslog broda „Shenzhou“ ka kosmičkoj stanici „Tiangong“. Zauzvrat, kineski astronauti[1] bi mogli da doputuju jednim od ruskih „Sojuza“ na Međunarodnu stanicu (ISS).
Kineski brod sa posadom “Shenzhou” i “Tinagong”. (Paco Arrau/ciudad-futura.net)
U ovom trenutku to je samo predlog, ali njegova realizacija bi mogla naglavce da okrene trenutna kosmička istraživanja sa ljudskim posadama. U svakom slučaju, ruski kosmonauti ne bi mogli odmah da posete “Tiangong-1” – trenutno u orbiti[2] – jer je ova mala stanica već odradila svoje radne obaveze sa misijama “Shenzhou 8” (bespilotna), “Shenzhou 9” i “Shenzhou 10”. Moraće da sačekaju 2016. i lansiranje “Tiangonga 2”, ili čak 2018, kada će biti lansirano jezgro velike 60-tonske stanice (koja će se takođe zvati “Tiangong” – “Nebeski Dvorac”). U svakom slučaju, ruska ponuda nije prva, jer je i Evropska agencija (ESA) takođe pokazala interes za zajedničke letove sa Kinezima[3].
Pored razmene kosmonauta, neke druge zajedničke misije su trenutno nemoguće zbog političkih i tehnoloških problema. Raketa “Sojuz” ne može da doleti do stanice “Tiangong” jer se ova nalazi na orbiti nagnutoj pod uglom od ~45°, nedostižnoj za rakete ispaljene iz Bajkonura[4]. Pored toga, “Sojuzi” nemaju androgeni sistem (APAS) koji omogućiava spajanje brodova “Shenzhou” sa “Tiangongom”. Ovo poslednje je paradoksalno, jer se sistem koji Kinezi koriste idejno i konstruktivno bazira na APAS-89 konstruisanom u SSSR-u radi spajanja šatlova iz programa “Buran” sa stanicom “Mir”. Zapravo, samo je brod “Soyuz TM-16” leteo koristeći APAS-89, ali je to bio jedinstven i neponovljen slučaj (“Sojuz” je trebalo da bude deo prve misije sa posadom programa “Buran”).
Sa druge strane, poseta “Shenzhoua” stanici ISS mogla bi da bude izvedena uz malu modifikaciju sistema za spajanje. Međutim, takva misija je nemoguća iz političkih razloga. Na ISS, androgeni port za spajanje APAS-95 (sličan sistemu APAS-89) nalazi se na američkom segmentu a SAD su već više puta pokazale frontalni otpor bilo kakvoj saradnji sa Kinezima na ISS[5].
“Sojuz TM-16” sa sistemom APAS-89. Ono “androgeni” znači da postoji “muški” i “ženski” deo sistema, slično utikaču i utičnici.
Zato bi poseta Kineza stanici predstavljala diskretnu rusku provokaciju svojim partnerima na ISS. Možda je to jedan od Putinovih načina da učini priitisak na Ameriku da ukine ekonomske sankcije nedavno uvedene zbog konflikta u Ukrajini. To ne bi bio prvi put da Rusija dovodi američke partnere na ISS u situaciju koja se njima ne dopada. Još 2001. godine NASA se odlučno protivila putovanju na ISS prvog svemirskog turiste[6] i milionera Denisa Tita (paradoksalno, američkog državljanina). Ali pritisci su bili uzaludni i Tito je na kraju otišao na stanicu, pa je NASA morala da proguta sopstvene pretnje.
Jedno pitanje je još interesantnije: da li se Rusiji isplati ta kolaboracija sa Kinom? Uprkos trenutne želje Kremlja da čvršće veže dve zemlje, niko ne poriče da je Kina razvila svoj kosmički program sa posadama “imitirajući” brojne sovjetske odn. ruske kosmičke sisteme, ako ne i potpuno ih kopirajući (skafandere, APAS sistem, spasilačni sistem na “Shenzhou”, itd.). Mada se Kina puno promenila od vremena 90-ih – period u kome je sprovela najviše tehnoloških “asimilacija” – zavisnost od ruske aeronautičke industrije i dalje je ostala. Možda će zbog ekonomske i strateške koristi vremenom to poverenje nestati, kao što se to dogodilo na aerovautičkom polju uprkos kineskom kopiranju aviona “Su-27” i “Su-33”, ali za sada ostaje čunjenica da će u kosmičkoj kooperaciji morati da prođe mnogo vremena da se uspostavi poverenje.
Kineska orbitna stanica 2020.
Isto tako možemo da se zapitamo: kakve koristi bi imala Kina od kosmičkog partnerstva sa Rusijom? Pre dvadeset godina ogovor bi bio prost, ali danas je to druga priča. Kina je načinila krupne korake u skoro svim oblastima kosmičkog programa i postoje samo neke oblasti u kojima Rusija ima značajniju prednost. Jedna od oblasti su svakako raketni motori, dok u ostale oblasti spadaju upravo one tehnologije koje su u vezi sa dugotrajnim orbitnim stanicama.
Bez obzira kako stvari budu tekle sa Rusijom, Kina planira da pozove i ostale nacije na buduću orbitnu stanicu od 60 tona. Do sada su pozvane uglavnom azijske zemlje, ali moguće je da budu pozvani i Rusi ako ISS ne bude postojala posle 2024. godine.
[1] Da, astronauti a ne „taikonauti“. Podsećam da reč taikonaut predstavlja neologizam (nova reč) i da ne postoji u mandarinskom. U tom jeziku, astrronaut se kaže yuhanghyuan (宇航员) ili, ponekad, hangtianyuan (航天员).
[2] Prema planu s kraja 2011, trebalo je da bude deorbitirana 2013. i zamenjena većim modulima, ali izgleda da će ostati u kosmosu i ove godine.
[3] Pa naravno. Dok Evropa grca u dužničkoj krizi – rast najjače privrede EU, nemačke, ove godine je manji od ½% – dotle Kina ima suficit od tričavih 200 milijardi dolara!
[4] Iz Bajkonura je moguće uhvatiti orbite sa najmanjom inklinacijom od 51,6° pa nadalje. To je zato nagib i orbite Međunarodne orbitne stanice – ISS.
[5] Naravno, jer se iz njihovog segmenta vrše vojna i špijunska osmatranja i snimanja, što su i sami više puta priznali. Poslednji neuspešni pokušaj američkog teretnog broda da odleti do ISS nosio je, između ostalog, i tajnu vojnu opremu koja je nestala u eksploziji rakete.
[6] Sećam se da se tada NASA bunila jer su smatrali da će stanica biti „prenapučena“ i to u vreme kada američka posada vrši „neke neophodne popravke na računarima“. Uzgred Rusi su Titu naplatili \(20 miliona, a američkim kosmonautima ta cena je preko 3x veća.
19. novembar 2014.
Bilo je samo pitanje vremena. Čim je međunarodna klima prinudila Rusiju da po ekonomskim pitanjima potraži savezništvo sa Kinom, odmah su počeli da se čuju prvi glasovi u vezi partnerstva između dve zemlje. To nisu bili bilo kakvi glasovi već ni više ni manje nego čelnika Ruske kosmičke agencije, Olega Ostapenka. On je sugerisao da bi ruski kosmonauti mogli da učestvuju u misijama kineslog broda „Shenzhou“ ka kosmičkoj stanici „Tiangong“. Zauzvrat, kineski astronauti bi mogli da doputuju jednim od ruskih „Sojuza“ na Međunarodnu stanicu (ISS).
Kineski brod sa posadom “Shenzhou” i “Tinagong”. (Paco Arrau/ciudad-futura.net)
U ovom trenutku to je samo predlog, ali njegova realizacija bi mogla naglavce da okrene trenutna kosmička istraživanja sa ljudskim posadama. U svakom slučaju, ruski kosmonauti ne bi mogli odmah da posete “Tiangong-1” – trenutno u orbiti – jer je ova mala stanica već odradila svoje radne obaveze sa misijama “Shenzhou 8” (bespilotna), “Shenzhou 9” i “Shenzhou 10”. Moraće da sačekaju 2016. i lansiranje “Tiangonga 2”, ili čak 2018, kada će biti lansirano jezgro velike 60-tonske stanice (koja će se takođe zvati “Tiangong” – “Nebeski Dvorac”). U svakom slučaju, ruska ponuda nije prva, jer je i Evropska agencija (ESA) takođe pokazala interes za zajedničke letove sa Kinezima.
Pored razmene kosmonauta, neke druge zajedničke misije su trenutno nemoguće zbog političkih i tehnoloških problema. Raketa “Sojuz” ne može da doleti do stanice “Tiangong” jer se ova nalazi na orbiti nagnutoj pod uglom od ~45°, nedostižnoj za rakete ispaljene iz Bajkonura. Pored toga, “Sojuzi” nemaju androgeni sistem (APAS) koji omogućiava spajanje brodova “Shenzhou” sa “Tiangongom”. Ovo poslednje je paradoksalno, jer se sistem koji Kinezi koriste idejno i konstruktivno bazira na APAS-89 konstruisanom u SSSR-u radi spajanja šatlova iz programa “Buran” sa stanicom “Mir”. Zapravo, samo je brod “Soyuz TM-16” leteo koristeći APAS-89, ali je to bio jedinstven i neponovljen slučaj (“Sojuz” je trebalo da bude deo prve misije sa posadom programa “Buran”).
Sa druge strane, poseta “Shenzhoua” stanici ISS mogla bi da bude izvedena uz malu modifikaciju sistema za spajanje. Međutim, takva misija je nemoguća iz političkih razloga. Na ISS, androgeni port za spajanje APAS-95 (sličan sistemu APAS-89) nalazi se na američkom segmentu a SAD su već više puta pokazale frontalni otpor bilo kakvoj saradnji sa Kinezima na ISS.
“Sojuz TM-16” sa sistemom APAS-89. Ono “androgeni” znači da postoji “muški” i “ženski” deo sistema, slično utikaču i utičnici.
Zato bi poseta Kineza stanici predstavljala diskretnu rusku provokaciju svojim partnerima na ISS. Možda je to jedan od Putinovih načina da učini priitisak na Ameriku da ukine ekonomske sankcije nedavno uvedene zbog konflikta u Ukrajini. To ne bi bio prvi put da Rusija dovodi američke partnere na ISS u situaciju koja se njima ne dopada. Još 2001. godine NASA se odlučno protivila putovanju na ISS prvog svemirskog turiste i milionera Denisa Tita (paradoksalno, američkog državljanina). Ali pritisci su bili uzaludni i Tito je na kraju otišao na stanicu, pa je NASA morala da proguta sopstvene pretnje.
Jedno pitanje je još interesantnije: da li se Rusiji isplati ta kolaboracija sa Kinom? Uprkos trenutne želje Kremlja da čvršće veže dve zemlje, niko ne poriče da je Kina razvila svoj kosmički program sa posadama “imitirajući” brojne sovjetske odn. ruske kosmičke sisteme, ako ne i potpuno ih kopirajući (skafandere, APAS sistem, spasilačni sistem na “Shenzhou”, itd.). Mada se Kina puno promenila od vremena 90-ih – period u kome je sprovela najviše tehnoloških “asimilacija” – zavisnost od ruske aeronautičke industrije i dalje je ostala. Možda će zbog ekonomske i strateške koristi vremenom to poverenje nestati, kao što se to dogodilo na aerovautičkom polju uprkos kineskom kopiranju aviona “Su-27” i “Su-33”, ali za sada ostaje čunjenica da će u kosmičkoj kooperaciji morati da prođe mnogo vremena da se uspostavi poverenje.
Kineska orbitna stanica 2020.
Isto tako možemo da se zapitamo: kakve koristi bi imala Kina od kosmičkog partnerstva sa Rusijom? Pre dvadeset godina ogovor bi bio prost, ali danas je to druga priča. Kina je načinila krupne korake u skoro svim oblastima kosmičkog programa i postoje samo neke oblasti u kojima Rusija ima značajniju prednost. Jedna od oblasti su svakako raketni motori, dok u ostale oblasti spadaju upravo one tehnologije koje su u vezi sa dugotrajnim orbitnim stanicama.
Bez obzira kako stvari budu tekle sa Rusijom, Kina planira da pozove i ostale nacije na buduću orbitnu stanicu od 60 tona. Do sada su pozvane uglavnom azijske zemlje, ali moguće je da budu pozvani i Rusi ako ISS ne bude postojala posle 2024. godine.
Da, astronauti a ne „taikonauti“. Podsećam da reč taikonaut predstavlja neologizam (nova reč) i da ne postoji u mandarinskom. U tom jeziku, astrronaut se kaže yuhanghyuan (宇航员) ili, ponekad, hangtianyuan (航天员).
Prema planu s kraja 2011, trebalo je da bude deorbitirana 2013. i zamenjena većim modulima, ali izgleda da će ostati u kosmosu i ove godine.
Pa naravno. Dok Evropa grca u dužničkoj krizi – rast najjače privrede EU, nemačke, ove godine je manji od ½% – dotle Kina ima suficit od tričavih 200 milijardi dolara!
Iz Bajkonura je moguće uhvatiti orbite sa najmanjom inklinacijom od 51,6° pa nadalje. To je zato nagib i orbite Međunarodne orbitne stanice – ISS.
Naravno, jer se iz njihovog segmenta vrše vojna i špijunska osmatranja i snimanja, što su i sami više puta priznali. Poslednji neuspešni pokušaj američkog teretnog broda da odleti do ISS nosio je, između ostalog, i tajnu vojnu opremu koja je nestala u eksploziji rakete.
Sećam se da se tada NASA bunila jer su smatrali da će stanica biti „prenapučena“ i to u vreme kada američka posada vrši „neke neophodne popravke na računarima“. Uzgred Rusi su Titu naplatili \)20 miliona, a američkim kosmonautima ta cena je preko 3x veća.
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći.
Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"
Zadnji tekstovi:
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
