Čitajući ovih dana brojne izveštaje sa MMaratona, i uživajući u isto tako brojnim (i prelepim) slikama sa događaja na Letenki, reših da doprinesem festivalu malo i sa južne hemisfere. Naravno, sa 38 stepeni južno od Ekvatora nema previše smisla juriti M objekte. Sam Charles Messier je živeo u Parizu kad je napravio svoj nadaleko poznati katalog “falš kometa“, što znači da će većina M objekata po definiciji biti najbolje vidljiva sa severne hemisfere. Naravno, još uvek su mnogi od tih nebeskih dragulja vidljvi i iz Australije, i predstavljaju pravi izazov posmatračima jer su često jako blizu horizonta. U “mom” lokalnom društvu ima dovoljno takvih Deep-Sky zaluđenika da je pravi takmičarski Maraton bio organizovan pre nekih dvadesetak godina, i bio je redovan događaj svakog Marta. Po sećanju, rekord još uvek stoji na neverovatnih 96 M-ova što je i teoretski maksimum sa ovih geografskih širina. Za razliku od Letenke, takmičari su mogli da koriste svoje teleskope; pobednik je mislim koristio 60cm Dobson.
Nažalost, sa pojavom Go-To montaža i digitalnih “krugova” (setting circles), broj onih pravih (hard-core) posmatrača se smanjivao sve više dok konačno nismo došli u situaciju da takmičara jednostavno više nije bilo dovoljno. Klasični Maraton više nije imao smisla. Messier Maraton je danas praktično ostao samo ime – još uvek se okupljamo svakog marta (vikend kad nema Meseca), na meti su mnogi M objekti, ali pravog nadmetanja više nema.
Ove godine Maraton je bio pomeren na početak marta (vikend oko prvog). Noći su još uvek relativno tople, mnogi su još uvek na odmoru, a takmičenja ionako nema pa je broj vidljivih M objekata u jednoj noći manje važan.
Vikend je obećavao lepo vreme tako da se na našem “Dark Sky” mestu , na imanju izolovanom u šumi nekih 130km od Melburna, našlo preko 150 entuzijasta, članova porodice, prijatelja i poznanika. Hranu su, kao i uvek kad su ovi veliki događaji u pitanju, spremali lokalni Lions Club - volonteri koji sav zarađen novac poklone u dobrotvorne svrhe.
Svaka čast na trudu i doniranim sredstvima, ali moram da napomenem da ne mogu ni da priđu Koči i kompaniji kada je ukus u pitanju! Bez obzira na to, a možda i zato što niko od prisutnih osim naravno mene nije probao Kočin pasulj ili pljeskavice, narod je uživao u perfektnom jesenjem popodnevu, iščekujući da padne mrak.
Imanje je striktno podeljeno na posmatračko i astrofotografsko polje. Na posmatračkom polju se i pre mraka našlo na desetine teleskopa.
Centralni deo polja je uvek rezervisan – s razlogom.
Jer neke vrste izlaze samo kad padne mrak!
| Fotografije iz ovog člankau originalnoj veličini pogledajte ovde |
Od pojave prvih zvezda sve do zore, dugačak red ljudi koji čekaju da se popnu na poveće, skoro 3m visoke merdevine, nikad se ne smanjuje. Čak i kad je mrkli mrak, „dvadesetpetica“ se može lako pronaći po zvuku, jer iz tog pravca ne prestaju “Wow!”, “Aaahhhh!” i “Ooooohhh!”. Jedan od skeptika je naravno prokometarisao da nije ni čudo da su objekti toliko sjajni u tom teleskopu, jer su merdevine tako visoke da smo im puno bliži !
Osim klasičnih Dobsona, klasičnih Njutnova, brojnih katadioptrika (SCT) i naravno refraktora ponekad promakne i prava egzotika. Ovaj naizgled “polomljeni” teleskop je reflektor tipa Schiefspiegler gde su ogledala nagnuta kako bi se izbeglo centralno ekraniranje sekundarnim (“opstrukcija”). Naravno, pravljen je u domaćoj radinosti (ATM), uključujući i montažu. Više je namenjen posmatranju planeta ili dvojnih zvezda, ali i po koji, po mogućstvu sjajniji, M objekat izgleda sasvim fino u njegovom okularu.
Drugi deo imanja je rezervisan za astrofotografe. Ovog puta se našlo više od dvadeset entuzijasta tako da smo morali malo da se zguramo (stubići sa 220V utičnicama su po obodu polja).
Od skora je naše društvo instaliralo i kupolu u ovom delu. Neki od astrofotografa su odlučili da iskoriste prednosti iste i namontiraju svoju opremu tamo.
Pored uobičajene astrofoto opreme ja obično donesem sa sobom i 41cm Dobson (koji sam i napravio). Pošto se pronađe objekat za slikanje, krene ekspozicija i ako autoguiding radi kako treba, ima se puno slobodnog vremena za posmatranje jer se na istom objektu obično zadržava po nekoliko sati! Tako da se najčešće stacioniram pri kraju jer mi treba dosta prostora.
Stubovi za montaže su permanentni, ubetonirani u zemlju i ubrzavaju useveravanje (u našem slučaju „ujužnjavanje“). Masivno črsti, bez vibracija, sa obližnjim plastičnim stubićima koji dovode 220V na dohvat to je pravi luksuz za nas astrofotografe! Stubova ima ukupno 6, pa ko prvi dođe može da bira. Obično nema problema da se „osvoji“ stub, ali za velike događaje kao MMaraton bude gužva.
Naravno, kad se Dob sastavi počinje više da liči na teleskop!
Sekundarno ogledalo „lebdi“ u vazduhu, čelične žice koje ga drže uzrokuju minimalnu difrakciju na sjajnim objektima. Slabije zvezde izgledaju skoro kao u refraktoru, onaj dosadni „krst“ na koji su vlasnici Njutna navikli je bezmalo nevidljiv, osim na planetama i najsjajnijim zvezdama.
Dok se još nije potpuno smračilo Jupiter je bio glavna meta. Pošto nebo još uvek nije bilo dovoljno tamno za „ozbiljno“ snimanje mogao sam da upotrebim i blic a da me okolne kolege ne linčuju! Belo svetlo inače nije nigde dozvoljeno gde ima teleskopa, a na polju astrofotografije posebno.
Gošća MMaratona posmatra tranzit senke satelita preko Jupiterovog diska.
Noć je krenula obećavajuće - transparentnost je bila prilično dobra, tako da sam se odlučio da pojurim objekte koji možda nisu baš prečesto slikani.
Jedan od tih je čudnovato nazvan “Dark Doodad” i nalazi se u sazvežđu Musca (Muva). Ovaj neprevodivi naziv najbolje odslikava sam objekat – taman je (dark) i nemoguće je naći adekvatno ime. Kad je nebo izuzetno tamno obrisi se mogu uočiti u dobrom dvogledu. Dugačak oko tri uglovna stepena, perfektno staje na čip moje STL11000 CCD kamere kad se kombinuje sa 102/714mm APO.
Mlade plave zvezde iz mlečnog puta u prvom planu čine upadljiv kontrast sa starijim (žutim) suncima u obližnjem kuglastom skupu NGC4372, dok je tamna materija koja čini Doodad svuda u pozadini.
Za drugi objekat, koji je naravno poznat i vama sa severne hemisfere ali je skoro neprepoznatljiv ovde, upotrebio sam stari objektiv165mm f/2.8 za Pentax 67 i uskopojasni (7nm) H-alfa filter. Ako pažljivo zagledate, uočićete deo Oriona. Slikom dominira masivna maglina Barnard’s Loop, a ako zumirate videće se i Konjska Glava (B33), Flame (NGC2024), M42 i M43, kao i M78. Sliku dopunjuju sijaset NGC objekata kao i pozadinski gas kojim je okupan čitav Orion. Tamna maglina u gornjem levom uglu nosi kataloški broj LDN 1622 (LDN = Lynd’s Dark Nebula) i veoma je niskog kontrasta. Duga ekspozicija, velika svetlosna moć i uskopojasni H-alfa su apsolutno neophodni ovde.
Dole desno Rigel, koji bi trebalo da je najsjajniji u ovoj slici, gubi veći deo svog sjaja jer ga emituje u plavom delu spektra (pošto je plavi supergigant), koji H-alfa filter vrlo efikasno reže. Slika je mozaik od dva frejma.
I, na kraju, pitaćete koliko M objekata sam “uknjižio“ kroz okular mog Dobsona te noći? Nisam brojao ali ne više od tridesetak. Što i nije baš za pohvalu, ali ja se ipak više deklarišem kao fotograf nego posmatrač !
Fotografije iz ovog člankau originalnoj veličini pogledajte ovde
Slovenački deveti Mmaraton - veoma uspešan
Mmaraton 2014 - IZVEŠTAJ SUDIJE
Digitalni Mesijeov maraton (Slovačka)
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
