Moji utisci o maratonu

Detalji: Kategorija: Mesije...; Datum kreiranja: četvrtak, 02 maj 2013 01:00; Autor Aleksandar Zorkić

U subotu, 13. aprila, kasno popodne, profesor Dušan Mrđa se vratio sa dugog službenog puta. Ušao je u stan, poljubio ženu i sina, uzeo ranac i rekao: „Ja sad idem na maraton“. Zatim je izjurio napolje, uleteo u moja kola i viknuo: „Nagazi, kasnimo“. Nije ni dvogled poneo.

Usput smo svratili po Dragan Miladinovića. Dragan nas je čekao ispred svoje kuće, sa fotoaparatom oko vrata. Rekao je: „Ne nosim teleskop, hoću malo da fotkam“. A tamo gore, na Letenki kod parkinga vidimo stoje Beha i Faik. Oni stigli iz Zenice. Pet minuta smo se pozdravljali i tapšali po ramenima, jer se dugo nismo videli. Kaže Beha: „A mi došli bez teleskopa. Nisam hteo da ga vučem preko grnice za jednu noć“. Onda dođe i Jaroslav. Smeška se, valda mu prija vazduh u prirodi. Kaže: „A ja bez teleskopa ovog puta. Hoću samo da slikam“. Pa zatim dođe i Janko u svom specijalnom odelu za zimska posmatranja. Samo mu još kaciga fali pa bi mogao u njemu da lebdi oko ISS. „Nisam, kaže Janko, poneo teleskop, šta će mi kad se neću takmičiti“. Čoveče, pomislim, ovi mene zavitlavaju. Ili to ili je neka zaraza u pitanju. Pa niko bre da donese teleskop, a nema većih teleskopdžija od pomenutih. Onda videh Miloša i počnem da se smejem. On se prijavio za takmičenje, pa reko, ako ni on nije poneo teleskop biće komedije. Ima da emove traži golim okom, a sudiji ih pokazuje prstom. To bi zaista ušlo u anale takmičenja.

Miloš inače ima moćan, velik teleskop. Baš velik. K’o nosorog, samo veći. Ne procenjujem ga po aperturi nego po kolima kojima ga Miloš voza. Pouzdano znam da je ta kola kupio zbog teleskopa (mada je ženi napričao nešto o lepim presvlakama za sedišta).

Dobro, da ne dužim, Miloš je poneo teleskop, ali... ali neki mali, džepni. Može biciklom da se nosi. Ipak ne mogu da ga kritikujem jer je na kraju zauzeo odlično drugo mesto na takmičenju.

Utom je došlo vreme da se uđe u šator. A kad tamo – kolači! Pita od jabuka po receptu Karla Segana. Dve tepsije. Kaže Segan: „Ako želite da napraviti pitu od jabuka počevši ni od čega, morate najpre izumeti vaseljenu“. Pitu je napravila Ivana Savić. Vaseljenu je doduše već imala, ali sve ostalo je njenih čarobnih ruku delo. Bila je divna. Mislim, i Ivana je divna, ali sad govorim o piti. Odgovorno tvrdim da je to bila najbolja pita od jabuka koju sam ikada probao. Ih probao! Ma jeo do same granice pristojnosti. I to po mojim vrlo tolerantnim shvatanjima.

Posle kratke, ali obavezne govorancije koju inače niko i ne sluša, Milan Lazić, sudija i rekorder u osvajanju emova na našem maratonu, dao znak da nadmetanje počinje. I tako je 13-tog aprila 2013-te počeo naš 13-ti maraton u kome se takmičilo 13 ekipa (ne čini li vam se da je na ovom maratonu bilo mnogo trinaestica? A ta trinaesta ekipa je na kraju pronašla 13 emova, pa sad vidite).

Ne znam gde je bilo zanimljvije, u šatoru gde se pričalo sve o nekim zanimljivim i važnim temama, recimo o prednostima Kočine kuhinje naspram suvih sendviča na našem letnjem kampu. Ili je bilo lepše napolju gde su zvezde u grozdovima lebdele na kristalnom nebu, a takmičari svaki čas dozivali sudiju. U tom dozivanju jedan glas se posebno isticao jer je bio jedini ženski. Naša prva takmičarka bila je več pomenuta Ivana. Odlična je bila, zbilja odlična... samoo, ma to je u pitanju žensko shvatanje takmičenja. Mislim, kada se momci takmiče onda oni zapnu iz petinih žila da urade što više, pa se grizu kada propuste jedan M i onda svima pičaju kako eto za malo pa da uspeju, ali eto, ma samo da su pogledali malo levo... itd. Ili se opet prosto uznesu kada ulove jedan M više od drugih i onda sijaju od sreće pa dve nedelje dosađuju porodici, prijateljima, prolaznicima...

Hoću da kažem: kada je Ivana oko ponoći nakupila izvrsnih tridesetak emova i kada je bilo izvesno da joj u finišu ostaje da se bori za jedno od prvih mesta ona se proteglila i rekla: „E pa dosta je za večeras. Neću više da se takmičim, ma vrat me je već zaboleo“. Tako sam poznavao jednu planinarku koja je na manje od 100 metara od vrha Prisojnika (planina u Sloveniji) videla neko cveće sa strane pa ostalima rekla: „Idite vi, ja ću da berem cveće“. Nisu vredela naša uveravanja da joj je vrh planine tu, pred nosom, da može čas posla da ga osvoji. „Mo’š misliti, čuka ko čuka. Samo vi idite, sačekaću vas ja.“ E tako sad i Ivana. Ma bre ženska glavo, jestinormalna idi da se takmičiš, možeš da pobediš, ej bre, pehar da dobiješ! Tako ja zapenušio, ali ona me pogleda kao nekog petogodišnjeg klinca koji joj objašnjava kako je Betmen jači od Supermena, nasmeši se i ode.

Album fotografija Stevana Marinkovića

Eto što ti je žensko. Ne može da shvati koliko je to važno da pobedi. Mogla bi posle svojim prijateljicama da priča kako je osvojila pehar! Ma nema veze.

Nego, mi videli kometu C/2011 L4 PANSTARRS. I to dva puta. I to baš kada smo mislili da je ona zauvek otišla iz ovog dela sveta, vremena i našeg vidokruga. Dakle, ona je u vreme maratona bila u Kasiopeji, pa je zašla, ali pred jutro se opet popela na naše nebo.Sjajan doživaljaj.

Sve u svemu, bilo je za memoare. Imali smo dobro vreme, sa prolazninim oblacima oko ponoći, jeli smo kolače, takmičari postigli odlične rezultate, potvrđen prošlogodišnji rekord od 95 M, videli kometu. Šta čovek da poželi više u subotu 13. aprila, noću, na Fruškog gori? Pa samo da se ponovi.