9. mart. 2010.
| Kakva nepravda! Prošao 8. mart, a na čitavom našem sajtu ni reči o tome! Kao da to NIJE međunarodni praznik, simbol prava žena sveta na ravnopravnost. To moram da popravim, a znam i kako! |
Prva žena u otvorenom kosmosu
Pre tačno 25,5 godina, tačnije 25. avgusta 1984. godine, u otvoreni kosmos je izašla prva žena. Bila je to ruskinja Svetlana Savickaja (rus. Светлана Евгеньевна Савицкая). Njenih „zvezdanih" 3 sata i 35 minuta ušlo je u istoriju. Ne samo da su tada Sovjeti (po ko zna koji put) pokazli Amerikancima da oni nisu jedini u kosmosu, već je ova žena zauvek otvorila nebo lepšoj polovini čovečanstva.
Pronašao sam intervju koji je prošle godine dala moskovskim „Hовостима" i pokušaću da vam ga prevedem. [Svi komentari i fusnote su moji.]
Ko bi rekao da je ova dobrodržeća bakica provela u svemiru skoro 22 sata? Pored toga, tokom sedamdesetih godina je leteći na "Migovima" držala 18 svetskih rekorda. Na Šestom FAI svetskom šampionatu u akrobatskim letovima osvojila je 1970. prvo mesto. U penziju je 1993. godine otišla sa činom majora SSSR-a. Danas je član Državne Dume, a asteroid (4118) Sveta nazvan je po njoj.
 |
Pilot-kosmonaut Svetlana Savickaja svojevremeno je držala i 3 svetska rekorda u padobranskim skokovima i proglašena za majstora sporta. Sa 17 godina skočila je sa 14.252 m i padala skoro 14 km da bi padobran otvorila u poslednjoj sekundi -bio je to novi svetski rekord. Nije ni čudo što je dvaput nagrađena ordenom Heroja Sovjetskog Saveza. |
Tada nije bilo ženskih skafandera, kao ni neženskih profesija
"Po mom unutrašnjem ubeđenju, profesije ne treba deliti po 'polnom predznaku'," započela je priču Svetlana Savickaja mekim glasom koji se utapao u travnati tepih pored tihog šetališta u reonu Sveruskog tržnog centra (ВВЦ). Moskovljani odvajkada to mesto jednostavno nazivaju "kosmodromom". Tu danas žive mnogi kosmonauti sa svojim porodicama, pa tako i Svetlana sa svojim suprugom i sinom.
"Postoje ljudi koji mogu da se bave (ili ne mogu) određenom profesijom. Kao što ne može baš svako da bude umetnik, tako ne može da bude ni pilot ili kosmonaut," razvija svoju misao Svetlana Jevgenjevna.
Kao primer, pomalo paradoksalno, navodi "žeske podvige" bivših konkurenata u osvajanju kosmičkohg prostranstva - američkih astronauta. Do danas je više od četrdeset američkih žena boravilo u kosmosu[1].
Sledilo je logično pitanje: zbog čega je onda tako dugo vremena u Sovjetskom Savezu "ženska kosmonautika" predstavljala "personu non gratu"?
Savickaja je u kosmos poletela čitavih 19 godina nakon lansiranja 1963. godine Valentine Vladimirovne Terješkove, prve žene kosmonauta u svetu[2].
"Praktično u svim aktivnostima - a ženski let u kosmos nije izuzetak - mnogo zavisi od toga ko će da bude prvi. U našoj zemlji to je bila Terješkova. Neposredno nakon sletanja usledila je čuvena izjava druga Koroljeva o tome da je to bila jedna neženstvena stvar i da žene nemaju šta da traže u kosmosu," seća Svetlana Savickaja.
Ali, tokom sedamdesetih godina prošlog veka u odbranu "žena u kosmosu" stao je tada vodeći naučnik u oblasti raketne i svemirske tehnologije, jedan od pionira kosmonautike, rodonačelnik domaćih raketnih motora na tečno gorivo, rukovodilac sovjetskog kosmičkog programa od sredine 70-ih i od kraja 80-ih akademik, Valentin Gluško[3] (rus. Валентин Петрович Глушко).
Njega se Svetlana seća sa posebnom toplinom. "Da nije bilo njega i njegovog čvrstog uverenja da žene mogu da lete isto tako dobro, ako ne i bolje, od muškaraca - što je on mnogo puta pričao, i to ne samo meni - jer žene u kosmosu mogu da rade ozbiljne stvari i da izdrže bestežinsko stanje, onda niko, pa ni ja, a i nijedna druga žena iz tog perioda ne bi nikad poletele," podseća Savickaja.
Pravo u kosmos
|
|
Pošto joj je tata bio maršal avijacije, logično je bilo da i ćerka poleti, ali ne i da postane probni pilot na više od 20 tipova aviona. 15. maja 1983. je prešla da radi kao kosmonaut u НПО „Энергия", gde je dogurala do zamenika načelnika 292-og odelenja.
|
Jednog od protivnika same ideje o "ženskom letenju" Svetlana vidi u Vojnom vazduhoplovstvu (rus. Военно-воздушные силы, ВВС). „Svih 20 godina na pitanje zašto naše žene više ne lete, rukovodstvo Vazduhoplovstva je odgovaralo: 'Jedna naša je već letela, bila je prva i dugo će ostati jedina", objašnjava taj teški preiod Savickaja.
Šifra „Dnjepar-3"
Svoj prvi let u kosmos Svetlana Savickaja je izvela od 19. do 27. avgusta 1982. godine. Tada je u svemirskom brodu „Союз T-7"[4]/„Союз T-5" i na svemirskoj stanici „Салют 7" bila i radila u svojstvu kosmonauta-istraživača. Njene „zvezdane" kolege na tom letu bili su Leonid Ivanovič Popov[5] i Aleksandr Aleksandrovič Serebrov[6]. Svetlana je tada u bestežinskom stanju provela 7 dana 21 sat 52 minuta i 24 sekunde.
Ekipa kosmičkog broda „Союз T-7" (sleva) Svetlana Savickaja, Aleksandr Serebrov i Leonid Popov za vreme treninga eventualnog sletanja u vodu.
Ekipa kosmičkog broda „Союз T-7": Savickaja, Popov i Serebrov.
Tokom 1982. godine, komentarišući tokom jednog od svojih istupa ishod tog leta, akademik Gluško je kazao: „Od danas je ženama otvoren put u kosmos!"
„Posle uspeha tog leta više niko nije postavljao nikakva pitanja. Niko se više nije usudio da pomene da kosmonautika nije žensko zanimanje. Nisu smeli ni da zucnu, iako se to, naravno, nije svima dopadalo," priseća se Savickaja.
Nakon misije, njenu zamenu sa prvog leta, inženjerku Irinu Proninu, poslali su na dalji tromesečni program priprema. „Međutim, samo mesec dana pred lansiranje sklonili su je iz ekipe. Našli su izgovor. Ira je tada već bila u drugom braku, a njoj su objasnili da bi ona oslikavala nemoralan lik sovjetskih kosmonauta," kaže Svetlana Jevgenjevna.
Umesto Proninove odleteo je kosmonaut-muškarac. Sledeće godine bezuspešno se za let u kosmos pripremala Jelena Dobrokvašina, a 1984. ista sudbina zadesila je i Jekatarinu Ivanovu.
„Pravo žena na kosmos" je ostalo samo mrtvo slovo na papiru.
Predlog „za izlaz"
Nekoliko meseci pred „diskvalifikaciju" Pronine, Savickaja je pozvana na ozbiljan razgovor kod akademika Gluška. „Zbog čega žene ne izlaze u otvoreni kosmos? O tome sam razmišljala još dok sam letela u kosmičkom brodu, kada sam se 'dosađivala' u otseku sa 'Орланами'[7] [„Orlovima"] - skafanderima za izlazak u kosmos," seća se Savickaja.
Procenjujući sve teškoće i moguće rizike, kosmonautkinja Savickaja je predložila rukovodstvu sovjetskog kosmičkog programa da se u Proninin program neizostavno uključi i izlazak u otvoreni kosmos.
„Došla sam i otvoreno kazala: Valentinu Petroviču, uskoro će i Amerikanke početi da lete, i ja vas uveravam da će želeti da izvedu prvu šetnju po otvorenom. Ali mi smo prvi otišli u kosmos; sateliti, stanica, prvi čovek u otvorenom kosmosu je naš; oni će žarko želeti da imaju prvu ženu napolju! Dajte da ih tu potučemo," priča o tom susretu Svetlana.
Na to je Valentin Gluško ustao i prekinuo razgovor, a Savickoj dobacio „još nije vreme za to pitanje". Posle joj je objasnio da je tako nešto problematično jer je skopčano sa teškim fizičkim radom. „Mi muškarci se već mučimo, zašto da mučimo i Iru, ona će odleteti i sve to joj nije potrebno!", odgovorio je tada Gluško na predlog kosmonautkinje.
Prema rečima Savickaje, u to vreme su ljudi koji su izlazili u kosmos (u to vreme ih nije bilo mnogo) nosili oreol heroja i onih koji podnose nepodnošljive teškoće.
„Danas praktično u svakoj ekspediciji sa ljudskom posadom poneko izlazi, zato što je ta tehnologija već osvojena, sve je dovedeno do savršenstva. Po mom mišljenju i zato što su i žene počele da izlaze," smatra Svetlana Savickaja.
Manje od godinu dana za korak u „bezdan"
Već u avgustu 1983. godine temu prve ženske svemirske šetnje (EVA) postala je ponovo aktuelna za Svetlanu Savickaj. Međutim, ovog puta inicijator je bio zamenik ministra opšte mašinogradnje SSSR-a za Kosmička pitanja, Oleg Nikolajevič Šiškin. Rečeno joj je da se u samom vrhu razmatra da ona bude glavni kandidat za osobu koja će da ostavi „ženski trag" u otvorenom kosmosu.
„Dobila sam hitan poziv da dođem u Ministarstvo, kod Olega Nikolajeviča. Čim sam ušla, on je sa vrata započeo: 'Vidi ovako, Amerikanci za sledeću godinu planiraju [njihove žene su već počele da lete od 1983. godine[8]] da u ekipu pošalju ženu, i da ona izađe u kosmos. Šta ti misliš, možemo li i mi to?' Ja sam spremno odgovorila: 'Naravno, a zašto ne bi - sve što želite'," seća se tog razgovora Svetlana.
Pre lansiranja, bilo je ponuda da se Savickoj sašije novi, „ženski" skafander za izlazak, ali od toga nije bilo ništa. Kosmonautkinja je dobila standardni sovjetski skafander „Орлан"[9]. Vremena za pripremu nije bilo dovoljno - manje od godine dana. („Tada je godinu dana bilo premalo čak i za kratke ekspedicije," priča Svetlana Jevgenjevna.)
Minimalna rezerva vremena a maksimalni zadaci i brojne nijanse.
Svetlana Savickaja i Igor Volk u Centru za pripremu kosmonauta u Zvezdanom gradu 1984.
Niko i ništa nije smelo da remeti ekspediciju. Savickaja kaže da su neposredno pred lansiranje svi strogo vodili o zdravlju. „Apsoluno zdravih ljudi nema ni među kosmonautima, no mi smo dobro znali 'slabe tačke' svojih organizama. Najglavniji je bio stres, a bez njega nisi nikada," smeje se Savickaja.
U ekupu kosmičkog broda „Союз T-12"[10] ušla je kao brodski inženjer zajedno sa zapovednikom letilice iskusnim Vladimirom Džanibekovim[11] (rus. Владимир Александрович Джанибеков) i probnim pilotom Igorom Volkom[12] (rus. Игор Петрович Волк).
„Bio je to kratak let - samo 12 dana; ne neka ekspedicija već pre poseta. Tokom kratkih letova nikada nismo izlazili - do tada se to dogodilo samo jednom, kada je bilo neophodno proveriti da li je kosmički brod dobro pristao uz orbitnu stanicu. Izašao čovek, pogledao i vratio se. Samo to," priča Savickaja.
Već po tradiciji, najuzbudljivije je bilo vreme pred izlazak u kosmos jer se trebalo pripremiti. Ljudima uvek treba vremena da se prilagode na bestežinsko stanje. Po rečima Svetlane Savickaje, kod svakoga je taj period drugačiji, i mnogi se, čak i „iskusni" astronauti, osećaju bolesno. „Po broj jedan je bilo da su oba člana posada koji će izlaći dobro podnela uzletanje, a pod dva da su profesionalno pripremljeni," priča Savickaja.
Pred njima se nalazio još jedan važan strateški zadatak, a to je da „isprobaju" (ili kako se to govorilo u letačkom žargonu „daju pripremu") probnom polotu Igoru Volku. „Trebali smo da ga upoznamo sa bestežinskim stanjem. U to vreme, Volka su pripremali za probu našeg aparata sa ljuskom posadom, 'Буранa'", podseća nas Svetlana Jevgenjevna.
Prema direktivama sa samog vrha partije, naravno, bilo je izvesti ženu u kosmos. U to vreme, SSSR nije smeo da dozvoli da Amerikanci budu u prvi po svim pitanjima, kada se ticalo kosmosa.
3 sata i 25 minuta 25. jula 1984.
Zapovednik broda Džanibekov i inženjer leta Savickaja izveli su kosmičku šetnju radi ispitivanja u bezvazdušnom prostoru novog pronalaska sovjetskih naučnika - „pištolja za elektronsko zavarivanje"[13]. „Tokom tri sata i četvrt, napravili smo oko dva kruga oko Zemlje i za to vreme naizmenično se nalazili iza stanice u 'svetlu-tami'. U 'tami' nismo radili, jer su alati zahtevali maksimalnu preciznost. U principu, skafander je dozvoljavao da u otvorenom kosmosu boravimo oko 6 sati," priča i danas o tim događajima ushićeno Savickaja.
Tim je završio sve testove čak i nekoliko minuta pre isteka planiranog vremena. Ono čega se seća jeste da nikakvih vanrednih situacija nije bilo.
Svetlana Savickaja u otvorenom kosmosu. Ispod njenih nogu se vide raskriljeni paneli solarnih kolektora svemirske stanice „Saljut 7".
„Mi smo bili koncentrisani isključivo na ispunjenje zadatka. Nismo razmišljaji 'Ura, prvi smo! Prva žena je izašla u kosmos!' To je bilo u drugom planu, jer je za nas najvažnije bilo da isprobamo alat," priča Svetlana Savickaja.
29. jula 1984. posada kosmičkog broda „Союз Т-12" srećno je sletela 140 km severoistočno od Džezkazgana, malog grada u Kazahstanu. Svi planirani zadaci bili su ispunjeni.
O tome šta je videla i kako je doživela otvoreni kosmos Svetlana ne voli da priča. Emocije i „umetničke opise" Savickaja smara neprofesionalnim. „Kada sam izašla, predamnom je zjapio bezdan prepun zvezda ... to je glupo i neprofesionalno. Bivšeg kosmonauta ne treba ispitivati, i on ne treba tako da odgovara," smatra Svetlana Jevgenjevna.
Kosmos ostaje „u glavi". U memoriji, u mislima i želji da se još jednom vrati tamo gore. Treći let Savicaje je planiran, pripreman, ali nikad izveden.
Od decembra 1984. do novembra 1985. Svetlana se aktivno pripremala za lansiranje ka stanici „Салют 7", gde je kao zapovednik kompletno ženske posade trebala da leti sa Jekatarinom Ivanovom (rus. Екатерина Александровна Иванова) i Jelenom Dobrokvašinom (rus. Елена Ивановна Доброквашина).
Svetlanine koleginice J.A. Ivanova, inženjer leta i J.I. Dobrokvašina, kao kosmonaut-istraživač. Trebali su da lete u brodu „Союз Т-14", ali svi letovi su bili otkazani jer se „Saljut" u februaru 1985. pokvario. Kasnije su ponovo išle muške posade da bi popravljali kvarove.
U početku je planirano da polete u novembru 1985. godine, no u novembru je let bio otkazan zbog ranijeg povratka na Zemlju četvrte ekspedicije (ЭО-4) orbitne stanice „Салют-7" zbog bolesti zapovednika Vladimira V. Vasjutina.
Zatim se dogodila kritična havarija na u tom trenutku nenastanjenoj[14] stanici „Салют 7", koju je pravim čudom reanimirala akcija posade Vladimira Džanibekova i Viktora Savinjiha. Nažalost, posle svega, svi programi za let ka stanici bili su poremećeni i promenjeni, te ženska ekipa nije bila u planu makar još za godinu-dve. U međuvremenu, Svetlana Savickaja se udala za inženjera i pilota iz „Lavočkina" Viktora Stavislavoviča i ubrzo postala mama.
„Kosmos nije prepreka ličnom životu. Mani se jako dopada fraza koju sam pročitala negde još u mladosti, da ako radiš ono što voliš to ne znači da treba da žrtvuješ sve ostalo, za tebe takođe ne manje važno," tom „formulom sreće" Svetlana se rukovodi i danas.
„Prva dama kosmosa" i danas lepo izgleda, i aktivno učestvuje u društvenim i političkim aktivnostima.
Bila je ćeka dvostrukog Heroja SSSR-a i vazduhoplovnog asa iz II Svetskog rata, Jevgenija Savickog, što je svakako bila velika preporuka za odabir buduće kosmonautkinje. To, međutim, niukom slučaju ne umanjuje njene neosporve velike lične kvalitete.
[1] Od 1962. do 2009. u kosmosu su boravile 52 žene - iz SAD 43, iz SSSR-a i Ruske federacije 3, Kanade 2, i Britanije, Francuske, Japana i Koreje po 1.
[2] Letela je tada u letilici „Вoсток 6".
[3] Pored Vladimira Čelomeja i Sergeja Koroljeva, jedan od trojice sovjetskih „Glavnih konstruktora" aviona i raketa u vreme sovjetsko/američke trke u kosmosu.
Posle Vasilija Mišina postavljen je na čelo Koroljevljevog biroa OKB-1, kanije nazvanog NPO Energija. Projektovao je najjače sovjetske motore, i bio čovek koji je stopirao dalji razvoj rakete N-1, predviđene za let ljudi na Mesec.
[4] Bila je to treća misija na svemirsku stanicu „Салют 7". Šifrovani naziv misije bio je „Днепр". Tokom misije na stanici, orbitni modul „Союз T-7" joj je služio za privatne odaje. Gore su već bila dvojica kosmonauta, koja su gore ostala ukupno 211 dana (Ginisov rekord u to vreme). Na Zemlju su se vratili „starom" letilicom „Сoюз T-5".
[5] Ukrajinac, koji je pre toga već leteo kao zapovednik „Сoюзa 35" i „Сoюзa 40". Ukupno je u svemiru proveo 200 dana i 14,7 sati. Godište je 1945. a u penziji je od 1987.
[6] I njemu je to bio prvi let u kosmos - bio je inženjer leta. Do odlaska u penziju 1995. leteo je ukupno 4 puta: „Сoюз T-7", „Сoюз T-8", „Сoюз TM-8" i „Сoюз TM-17". U svemiru je proveo ukupno 372 dana i 23 sata.
[7] "Oрлан" su polutvrdi skafanderi nove generacije, prvi put korišćeni na orbitnim stanicama „Салют". Kasnijesu napravljene brojne modifikacije. „Орлан-ДМА" je omogućavao 6 sati autonomnog rada u otvorenom kosmosu Za manevrisanje ima 32 reaktivna motora koji koriste vazduh mešten na leđima u dva rezervoara od po 28 l pod pritiskom od 35 MPa. Pravili su ga u fabrici НПП „Звезда". Prvi koji su ih koristili bili su kosmonauti Г.И. Гречко i Ю.В. Романенко 20. decembra 1977. na stanici „Салют-6".
[8] Prva Amerikanka u kosmosu bila je fizičarka dr Sally Kirsten Ryde (1951), koja je svoj prvi let izvela u šatlu „Challenger" 18. juna '83 (STS-7). Sledeće godine je ponovo letela, i ponovo u istom šatlu; te godine su 4 Amerikanke letele u kosmos. Ukupno je provela u orbiti 14 dana 7,8 sati. Ona je bila treća žena u svemiru.
[10] Bila je to sedma ekspedicija na svemirsku stanicu „Саюут-7". Šifrovani naziv misije bio je „Памир".
[11] U to vreme je bio već 4 puta u kosmosu (do kraja karijere pet puta). Ukupno je proveo u orbiti 145 dana i 16 sati, a od toga 8 sat i 35 minuta u slobodnom prostoru (EVA), i zbog toga postao dvostruku Heroj SSSR-a, ali i Heroj Mongolije, nosilac francuske Legije časti, počasni građanin Hjustona, itd. Asteroid (3170) Dzhanibekov dobio je ime po njemu.
[12] Njegov glavni zadatak je bila priprema za pilotiranje sovjetskim svemirskim šatlom „Буран". On je bio prvi kandidat. Kasnije je postao Heroj i nosilac mnogih funkcija. U svemiru je boravio 11 dana i 19,2 sata. Izumeo je „Ларк-4", leteći auto za 4 osobe, koji uzleće i sleće brzinom od 45 km/h sa piste duge 30 m. Trošio je 11 l/100 km i leteo brzinom od preko 600 km/h!
[13] Zavarivanje se na Zemlji obavlja u visoko-vakuumskim komorama (10-3-10-4 Pa). Izvor toplote je mlaz elektrona velike brzine (oko ½ brzine svetlosti) koji pri termoelektričnoj emisiji izlaze iz katodnog pištolja. Tom prilikom, razvija se temperatura od 25.000° C.
[14] Pošto je zbog bolesti posada već posle 63 dana neplanirano napustila stanicu, ona je ostala prazna u orbiti. Onda je 11. februara 1985. iznenada ispala iz stroja: zbog kvara jednog od senzora akumulatorske baterije, isključeni su solarni paneli i prestalo je napajanje strujom. Kao rezultat, stale su sve funkcije, kao što je sistem veza, telemetrije i termoregulacija. Stanica se pretvorila u 20-tonsku hrpu gvožđa u orbiti.
Remontna ekipa je krenula 6. juna 1985. u "Союзу Т-13" i uz pomoć ručnog laserskog daljinomera uspela da se ručno prikači za stanicu i ponovo uđe u nju i osposobi je za rad.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
